Солуњанима посланица прва (светог апостола Павла )

Послушајте


1. Солуњанима, глава 2


Јер сами знате, браћо, улазак наш к вама да не би узалуд;

For you yourselves know, brethren, that our coming to you was not in vain.


Него пострадавши прије и осрамоћени бивши, као што знате, у Филиби, ослободисмо се у Богу својему казивати вама јеванђеље Божије с великом борбом.

But even after we had suffered before and were spitefully treated at Philippi, as you know, we were bold in our God to speak to you the gospel of God in much conflict.


Јер утјеха наше није од пријеваре, ни од нечистоте, ни у лукавству;

For our exhortation did not come from deceit or uncleanness, nor was it in guile.

Tweet thisPost on Facebook

Него како нас окуша Бог да смо вјерни да примимо јеванђеље, тако говоримо, не као људима угађајући него Богу који куша срца наша.

But as we have been approved by God to be entrusted with the gospel, even so we speak, not as pleasing men, but God who tests our hearts.


Јер нигда из ласкања не говорисмо к вама, као што знате, нити из узрока лакомства: Бог је свједок;

For neither at any time did we use flattering words, as you know, nor a cloak for covetousness--God is witness.

Tweet thisPost on Facebook

Нити тражећи од људи славе, ни од вас, ни од другијех.

Nor did we seek glory from men, either from you or from others, when we might have made demands as apostles of Christ.


Могли смо вам бити на досаду, као Христови апостоли; али бисмо кротки међу вама, као што дојилица његује своју дјецу.

But we were gentle among you, just as a nursing mother cherishes her own children.

Tweet thisPost on Facebook

Тако смо вас радо имали да смо готови били дати вам не само јеванђеље Божије, него и душе своје, јер сте нам омиљели.

So, affectionately longing for you, we were well pleased to impart to you not only the gospel of God, but also our own lives, because you had become dear to us.


Јер памтите, браћо, труд наш и посао: јер дан и ноћ радећи да не досадимо ниједноме од вас, проповиједасмо вам јеванђеље Божије.

For you remember, brethren, our labor and toil; for laboring night and day, that we might not be a burden to any of you, we preached to you the gospel of God.


Ви сте свједоци и Бог како свети и праведни и без кривице бисмо вама који вјерујете,

You are witnesses, and God also, how devoutly and justly and blamelessly we behaved ourselves among you who believe;

Tweet thisPost on Facebook

Као што знате да свакога вас као отац дјецу своју

as you know how we exhorted, and comforted, and charged every one of you, as a father does his own children,

Tweet thisPost on Facebook

Молисмо и утјешавасмо, и свједочисмо вам да живите као што се пристоји Богу, који вас је призвао у своје царство и славу.

that you would have a walk worthy of God who calls you into His own kingdom and glory.


Тога ради и ми захваљујемо Богу без престанка што ви примивши од нас ријеч чувења Божијега примисте не као ријеч човјечију, него (као што заиста јест) ријеч Божију, која и чини у вама који вјерујете.

For this reason we also thank God without ceasing, because when you received the word of God which you heard from us, you welcomed it not as the word of men, but as it is in truth, the word of God, which also effectively works in you who believe.


Јер ви, браћо, прођосте као цркве Божије које су у Јудеји у Христу Исусу; јер тако и ви пострадасте од својега рода као и они од Јевреја,

For you, brethren, became imitators of the churches of God which are in Judea in Christ Jesus. For you also suffered the same things from your own countrymen, just as they did from the Jews,


Који убише и Господа Исуса и пророке његове, и који нас истјераше, и Богу не угодише, и који се свијем људима противе,

who killed both the Lord Jesus and their own prophets, and have persecuted us; and they do not please God and are contrary to all men,


И забрањују нам казивати незнабошцима да се спасу; да испуне гријехе своје свагда; али напошљетку дође гњев на њих.

forbidding us to speak to the Gentiles that they may be saved, so as always to fill up the measure of their sins; but wrath has come upon them to the uttermost.


А ми, браћо, осиротјевши за вама неко вријеме лицем а не срцем, већма хићасмо да видимо лице ваше с великом жељом.

But we, brethren, having been taken away from you for a short time in presence, not in heart, endeavored more eagerly to see your face with great desire.


Зато шћадијасмо да дођемо к вама, ја Павле једном и другом, и забрани нам сотона.

Therefore we wanted to come to you--even I, Paul, time and again--but Satan hindered us.


Јер ко је наш над или радост, или вијенац славе? Нијесте ли и ви пред Господом нашијем Исусом Христом о његову доласку?

For what is our hope, or joy, or crown of rejoicing? Is it not even you in the presence of our Lord Jesus Christ at His coming?


Јер сте ви наша слава и радост.

For you are our glory and joy.

Tweet thisPost on Facebook






This goes to iframe