Књига о Јову

Послушајте


Јов, глава 41


Нема слободна који би га пробудио; а ко ће стати преда ме?


Ко ми је прије дао што, да му вратим? што је год под свијем небом, моје је.


Нећу мучати о удима његовијем ни о сили ни о љепоти стаса његова.

Tweet thisPost on Facebook

Ко ће му узгрнути горњу одјећу? к чељустима његовијем ко ће приступити?

Tweet thisPost on Facebook

Врата од грла његова ко ће отворити? страх је око зуба његовијех.

Tweet thisPost on Facebook

Крљушти су му јаки штитови спојени тврдо.

Tweet thisPost on Facebook

Близу су једна до друге да ни вјетар не улази међу њих.

Tweet thisPost on Facebook

Једна је за другу прионула, држе се и не растављају се.

Tweet thisPost on Facebook

Кад киха као да муња сијева, а очи су му као трепавице у зоре.

Tweet thisPost on Facebook

Из уста му излазе лучеви, и искре огњене скачу.

Tweet thisPost on Facebook

Из ноздрва му излази дим као из врелога лонца или котла.

Tweet thisPost on Facebook

Дах његов распаљује угљевље и пламен му излази из уста.

Tweet thisPost on Facebook

У врату му стоји сила, и пред њим иде страх.

Tweet thisPost on Facebook

Уди меса његова спојени су, једноставно је на њему, не размиче се.

Tweet thisPost on Facebook

Срце му је тврдо као камен, тврдо као доњи жрвањ.

Tweet thisPost on Facebook

Кад се дигне, дршћу јунаци, и од страха очишћају се од гријеха својих.

Tweet thisPost on Facebook

Да га удари мач, не може се одржати, ни копље ни стријела ни оклоп.

Tweet thisPost on Facebook

Њему је гвожђе као пљева, а мјед као труло дрво.

Tweet thisPost on Facebook

Неће га потјерати стријела, камење из праће њему је као сламка;

Tweet thisPost on Facebook

Као слама су му убојне справе, и смије се баченом копљу.

Tweet thisPost on Facebook

Под њим су оштри црепови, стере себи оштре ствари у глибу.

Tweet thisPost on Facebook

Чини, те ври дубина као лонац, и море се мути као у ступи.


За собом оставља свијетлу стазу, рекао би да је бездана осиједјела.

Tweet thisPost on Facebook

Ништа нема на земљи да би се испоредило с њим, да би створено било да се ничега не боји.


Што је год високо презире, цар је над свијем звијерјем.

Tweet thisPost on Facebook






This goes to iframe