Deprecated: preg_replace(): The /e modifier is deprecated, use preg_replace_callback instead in /var/www/pouke.org/verujem/Sources/Load.php(183) : runtime-created function on line 3
Српски великани науке

Аутор Тема: Српски великани науке  (Прочитано 4167 пута)

0 чланова и 1 гост прегледају ову тему.

Ван мреже Ивица М.

  • Шта рећи?
  • ******
  • Поруке: 7289
  • Гласај: +0/-0
  • Пол: Мушкарац
  • Ludo moja, zar ne znaš: divno je nemati plan!
    • AOL брзи гласник - ivicachem
    • Погледај профил
Српски великани науке
« послато: Новембар 17, 2008, 04:19:16 пре подне »
На првом месту, ван сваке сумње, далеко испред свих осталих и без конкуренције, Милутин Миланковић, наш најцитиранији научник свих времена, чија цитираност расте како се одмичемо од времена у ком је радио, што је неубичајено. Отац модерне климатологије, велики револуционар, први је практично успео да покажe на који начин узрок климатских промена на Земљи треба да тражимо на небу, применом небеске механике. NASA га је сврстала међу десетак најзначајнијих научника свих времена. Оно што је најлепше, до својих открића је дошао радећи искључиво у Беораду.



Milutin Milanković
(1879 - 1958)

Godina 1999. može se proglasiti značajnom po dvostrukom jubileju kada je u pitanju naš veliki i proslavljeni naučnik Milutin Milanković. Da se podsetimo na ta dva datuma: 28. maja 1879. godine, dakle pre 120 godina, u Dalju je rodjen Milutin kao najstarije dete u porodici Milanković, od oca Milana i majke Jelisavete, rođene Muačević, a 3. oktobra 1909. godine, pre 90 godina, Milanković je, napustivši Beč, umesto inženjerske prakse i građevinarstva, započeo profesorsku karijeru na Beogradskom univerzitetu. Zvaničan ukaz o Milankovićevom postavljenju potpisan je 22. septembra 1909. godine od strane tadašnjeg ministra prosvete Ljubomira Stojanovića, a interesantno je da se Milankovićeva kuća u Beogradu, koja je sazidana 1926. godine i u kojoj je veliki naučnik živeo sve do svoje smrti 1958. godine, danas nalazi u ulici koja nosi ime ovog nekadašnjeg ministra.

Milanković je po profesiji bio građevinac, astronom, matematičar, geofizičar, ali iznad svega utemeljivač moderne klimatologije i klimatskog modeliranja. Radeći na problemu uticaja astronomskih faktora na klimu u toku geološke prošlosti Zemlje, Milanković je na egzaktan način objasnio periodizacije nastanka, razvoja i povlačenja glacijalnih faza u toku proteklih 600 000 godina. Primenjujući matematički aparat i koristeći prethodna saznanja Ademara, Krola, Leverijea, Pilgrima i uz svesrdnu pomoć svoga kolege, astronoma Vojislava Miškovića, Milanković je dokazao da su precesija, promena nagiba ose rotacije i ekscentrična putanja Zemlje oko Sunca dominantni dugoperiodični faktori na promenu klime u geološkoj proslošti. Sam je, naravno, dao najveći doprinos.

Milanković, međutim, nije samo po tome poznat. Njegovo delo "Kanon osunčavanja Zemlje i njegova primena na problem ledenih doba" predstavlja najznačajnije delo srpske nauke u dvadesetom veku, a proračun količine osunčavanja i srednje godišnje temperature Marsove površine i donjeg sloja njegove atmosfere dokazano je kasnijim kosmičkim istraživanjima, ali najvažnije je bilo to da su se Milankovićevi proračuni pokazali potpuno ispravnim.

Milankovićev kalendar je do sada najpreciznije urađen kalendar. Gregorijanski je sadržavao dva krupna nedostatka: za godinu je uzimano da ima 365 i 1/4 dana i da 235 lunarnih meseci predstavlja tačno 19 solarnih godina. Milanković je svoj kalendar bazirao na anulaciji tadašnjih 13 dana, novi kalendar je doveden na isti datum kao Gregorijanski, prestupne godine mogu biti one koje su deljive sa 4 bez ostatka, a sekularne godine biće samo onda prestupne ako njihov broj vekova kada se podeli sa 9 daje ostatak 2 ili 6. Sve ostale sekularne godine su proste, što daje potpunu preciznost do 2 800. godine, odnosno do tada ne može biti nikakvog razmimoilaženja sa sadašnjim Gregorijanskim kalendarom. Ovako koncipiran Milankovićev kalendar je trebalo korigovati tek posle 28 800 godina, ali, nažalost, ni do dana današnjeg, iako je u suštini prihvaćen na Svepravoslavnom kongresu 30. maja 1923. godine u Carigradu, nikada nije zaživeo.

Milanković je istovremeno i jedan od tvoraca tektonike ploča koja se intenzivno primenjuje u geologiji. Na nagovor klimatologa Kepena i geofizičara Vegenera, koga smatraju ocem te nove teorije, razradio je numeričku sekularnu putanju polova rotacije čime je dokazao da je položaj kontinenata u geološkoj prošlosti bio bitno drugačiji od savremenog, odnosno da su se oni neminovno tokom vremena kretali. Znatno kasnije moderna geofizička merenja, satelitska geodezija i radio-signali potvrdili su tačnost ovih proračuna.

Milutin Milanković je svakako naučni genije koga je svet definitivno priznao 10. decembra 1976. godine kada su u časopisu "Nauka" objavljeni konačni rezultati opsežnog petogodišnjeg projekta, a čiji je osnovni zadatak bio da da odgovor na pitanje jesu li Milankovićevi proračuni bili tačni ili ne. Kada je potvrđeno da su varijacije Zemljine orbite ustvari pejsmejker ledenih doba sve dotadašnje sumnje su raspršene kao mehurovi od sapunice, a našem geniju konačno je priznato zasluženo mesto u naučnoj eliti. Milanković je postao predmet intenzivnog izučavanja timova stručnjaka, jer je njegov rad duboko zadirao u probleme ne jedne već više naučnih disciplina.

Simpozijum "Milanković i klima" organizovan je 1982. godine u Palisadu (SAD), na kome je učestvovalo preko 90 najeminentnijih naučnika iz celog sveta. Sve njih okupljalo je ime i delo našeg genija, ali i široka mogućnost daljeg usavršavanja i istraživanja kada je u pitanju interakcija Sunce - Zemlja i svi drugi prateći efekti. Koliko se u svim tim naučnim delatnostima prikrivaju i drugi elementi neka posluži činjenica da je za pomenuti skup izuzetno bio zainteresovan NATO, jedan od finansijera.

Godine 1988. u Peruđi (Italija) organizovan je naučni skup pod nazivom "Ciklo-stratigrafija". Na njemu je zvanično promovisana nova istraživačka metoda koja u osnovi ima Milankovićeve cikluse osunčavanja, a koja u ritmičkim smenama slojeva stena detektuje hladnije i toplije cikluse kroz koje je prosla naša planeta.

Danas se u svetu, nažalost, Milankovićevo delo mnogo više proučava nego u njegovoj zemlji gde je živeo i neumorno radio skoro pola decenije. Do sada na našem tlu nije finansiran ni jedan jedini projekat kojim bi se istraživali Milankovićevi ciklusi osunčavanja, iako je poznato da je po svojoj strukturi to zadatak, pre svega, od multidisciplinarnog značaja. Zašto je Milanković u svojoj zemlji tako malo "interesantan" i još u velikoj meri prepušten pojedincima pitanje je koje traži hitan odgovor. Milanković je nacionalno bogatstvo i kao takav morao bi imati svoje zasluženo mesto. Medalju "Milutin Milanković" Evropsko geofizičko društvo redovno dodeljuje od 1993. godine na svojim godišnjim skupštinama, a kod nas se i ne razmišlja o pokretanju slične. Opravdano je pitanje: čiji je onda Milanković?

Milanković je umro 12. decembra 1958. godine. Za sobom je ostavio niz udžbenika, posebno su bili korišćeni oni iz nebeske mehanike koju je držao na Beogradskom univerzitetu od svog dolaska 1909. pa sve do penzionisanja 1955. godine. Dugi niz godina negovao je lepu reč i zato dela kao što su "Istorija astronomske nauke", "Kroz carstvo nauka", "Tehnika u toku davnih vekova" i "Nauka i tehnika tokom vekova" predstavljaju najlepše popularne naučne tekstove na srpskom jeziku, a roman "Kroz vasionu i vekove" postao je njegov zaštitni znak; danas mu svi priznaju da je najveći putnik kroz prostor i vreme. Njegovi memoari "Uspomene, doživljaji i saznanja" u potpunosti odslikavaju kakav je Milanković bio i kao čovek i kao naučnik.

Na Internetu je danas dovoljno ući u sajt pod nazivom "MILANKOVITCH" pa da pretraživač pokaze brojne podatke o našem velikom naučniku čija su dostignuća ravnopravna sa dostignućima jednog Tesle, Pupina, Cvijica, Mike Alasa ili Pančića, ali i drugih naučnika iz čitavog sveta. Istovremeno, može se uočiti još nešto: Milanković je naš najcitiraniji naučnik, a kada se pažljivo osmotri indeks citiranosti, uočava se da je sa protokom vremena neprestano u porastu. Zato i nije na odmet reći nešto što se nedvosmisleno nameće: Milanković je uzorao nebesku brazdu pri kraju drugog, a rezultate tog rada poznjećemo u trećem milenijumu.

http://www.astronomija.co.yu/nauke/istorija/biografije/milankovic/milankovic.htm

Предавање Др Александра Петровића о Миланковићу

http://www.astronomija.co.yu/razno/oglasi/predavanja/kolarac/naucnici/milankovic/milankovic.mp3
« Последња измена: Новембар 17, 2008, 04:22:17 пре подне Ивица М. »
Не треба веровати ниједном експерименту док га не потврди теорија. (Артур Едингтон)

To you, Baldrick, the Renaissance was just something that happened to other people, wasn't it? (Blackadder)

Ван мреже Ивица М.

  • Шта рећи?
  • ******
  • Поруке: 7289
  • Гласај: +0/-0
  • Пол: Мушкарац
  • Ludo moja, zar ne znaš: divno je nemati plan!
    • AOL брзи гласник - ivicachem
    • Погледај профил
Re: Српски великани науке
« Одговор #1 послато: Новембар 17, 2008, 04:29:58 пре подне »
На друго место ћу ставити прву жену која је докторирала на Београдском универзитету и прву жену доцента, Ксенију Атанасијевић.

Ксенија Атанасијевић (1894 — 1981), филозоф. Дипломирала је чисту филозофију са класичним језицима. Ксенија Атанасијевић је била прва доценткиња и прва жена која је докторирала на Београдском универзитету 1922. године. Била је преводилац класичних филозофских дела, као и писац студија, чланака, метафизичких и етичких расправа. Између два рата била је професор на Универзитету у Београду. Објављени су њени Филозофски фрагменти. Преводила је дела Аристотела (Органон), Платона (дијалог Парменид), Спинозе (Етика), Адлера (Индивидуална психологија). Била прва српска феминисткиња, Ксенија Атанасијевић је, упркос признањима у свету, у Београду целог живота била изложена мржњи, пакостима и зависти чаршије, освети просечних.




Биографија

Ксенија Атанасијевић рођена је 1894. године у Београду као шесто дете угледног лекара, управника Опште болнице Светозара Атанасијевића. Њена мајка Јелена, из београдске свештеничке породице и сестричина председника београдске општине Аћима Чумића, умрла је после порођаја. Када је имала 12 година, умире јој отац, и бригу о Ксенији преузима њена маћеха, просвећена наставница Више женске школе Софија Атанасијевић. Најбољи друг јој је песник Растко Петровић и његова сестра, париска сликарка Надежда. Ксенија студира филозофију на Београдском универзитету, професор главног предмета јој је славни Бранимир Петронијевић, кога због открића у палеонтологији и оргиналних филозофских радова високо уважавају европски научни кругови. Међутим, Петронијевић ја на Београдском универзитету страх и трепет. Ксенија се у писму пријатељици јада да су његова предавања "физиолошки неиздржива" и да студенти падају у несвест на семинарима које Петронијевић води, трудећи се да исмеје, понизи и с факултета заувек отера сваког ко није у стању да му интелектуално парира.
"Ја сам очекивала да сваког часа паднем мртва. Једна студенкиња је почела да плаче, а једна је отишла и никада више неће доћи", каже млађана Ксенија. Али тај исти Петонијевић Ксенију открива као најталентованију на факултету и неформално је проглашава својом наследницом. Но први успеси на факултету први су сусрети Ксеније Атанасијевић са злобом чаршије, која никада није трпела нити подржавал изузетост: почињу оговарања о њеној љубавној вези с професором Петронијевићем.
Пошто је дипломирала, за докторски рад она узима дело Ђордана Бруна и трага за ретким књигама о њему по читавој Европи. Има 28 година када брани своју докторску тезу Бруново учење о најмањем, 16. јануара 1922. године. У комисији којој председава Петронијевић још су и Милутин Миланковић и Веселин Чајкановић. Можда стога да би сам раскринкао трачеве о његовој сентименталности према Ксенији, Петронијевић тада превазилази и сопствену малициозност и суровост према студентима, па у једном часу Ксенију Атанасијевић, иако на филозофском испиту, води кроз подручје више математике. Она неочекивано доказије да је сасвим спремна да објасни и математичке формуле које се тичу дела Ђордана Бруна, а запањен Петронијевић и Миланковић гледају један другога и коментаришу: "Колега, јел све у реду са хормонима наше кандидаткиње?!" Њихови неспретни комплименти требало је да кажу да је Ксенија, "паметна ко мушко", но такве шале су учврстиле Ксенију решеност да се бори за равноправност жена у друштвеном животу Краљевине Југославије.
Чаршија у Београду прелази на "нову аферу", и проглашава Ксенију љубавницом њене најбоље пријатељеце Зоре Станковић. Ова говоркања затим замењују новом "причом": Ксенија Атанасијевић је у вези с позантим београдским лекаром и "ожењеним човеком" Миланом Марковићем. Провакативни наслови о љубавном животу Ксеније и доктора Марковића појавњују се и на првим странама тадашње жуте штампе, листова "Балкан" и "Вече". Чаршија им не признаје и приватност ни када се доктор Марковић разводи од прве жене и венчава са Ксенијом Атанасијевић. Пошто је Ксенија постала и предавач на Београдском универзитету. Увређени професор Милош Тривунац на седници универзитетског већа поносно прокламује: "Има крајева у Србији где жене љубе у руку млађе мушкарце, ави хоћете да дате катедру доцента једној младој девојци."
Ксенија Атанасеијевић неће издржати тортуру која јој се спрема на Београском универзитету. Читав круг професора, који углавним анонимно делују, страсно се окомио на њу и смишља афере. Главна им је да је Ксенија, у једном предавању на Коларцу, поменула извесни извор, не цитирајући га јасно, па је на тај начин постала плагијатор. На основу овога, они организују гласање за избацивање професорке Атанасијевић с Универзитета. Професор и правник, Живојин М. Перић, јавно и ватрено упозорава да су та гласања сасвим незаконита. Анонимна група тада дискусију пребацује на терен "аутономије универзитета". Ксенија Атанасијевић пише полемичке текстове, позива оне који је нападају да јавно кажу у чему је ствар, тражи право барем да се брани. С друге стране нема одјека, а што време више пролази, ствара се чаршијски утисак да "ту нечега ипак има". Пуних осам година Ксенија Атанасијевић безуспешно тражи правду и заштиту. У међувремену, Енциклопедија Британика увршћује у своје одреднице њен докторски рад о Ђордану Бруну као релевантну литературу за схавтање Брунове мисли. Коначно она сама 1936. године пише молбу Универзитету да је превремено пензионише. Уморна је од ове борбе јер, како сама каже: "на својој страни, осим истине и закона, нисам имала ништа више".
У Београду за време Другог светског рата, Ксенија Атанасијевић одбија да потпише чувени Апел београдских интелектуалаца. Штавише, пре рата писала је против национализма и бранила Јевреје, па је Гестапо хапси. После завршетка рата, нове власт је хапсе. Један од њених "колега" Душан Недељковић постаје декан Филозофског факултета, академик и председник Комисије за ратне злочине, па тражи смртну казну за Ксенију Анастасијевић. Ипак, изашла је из комунистичког затвора само лишена грађанских права, а све њене књиге стављене су на листи забрањених. Наставља анонимно да ради и припрема трећи том свог животног дела Филозофски фрагменти. Тај рукопис никада није пронађен, али на основу онога што јесте пронађено, данас се Ксенија Анастасијевић сматра творцем оригиналног и целовитог филозофског система.
Највећа српска жена мислилац, чија је главна тема проблем зла у појединцу и друштву. Добијала је и званичне позиве да предаје у Америци, али остала је у Београду, где умире 1981, у својој 88. години. Сахрањена је на београском Новом гробљу. Стара породична гробница Ксеније Анастасијевић постоји само у архивском регистру. Гробно место је прекопано и продато новим власницима, а све гробне плоче су уништене. Пошто је приватна породична гробница уништен крајем осмадесетих, више нема никаквих њених "земних остатака" и обележја.

http://sr.wikipedia.org/sr-ec/Ксенија_Атанасијевић
http://www.vreme.com/cms/view.php?print=yes&id=414861
http://danas.co.yu/20050528/knjiga1.html


« Последња измена: Новембар 17, 2008, 04:31:38 пре подне Ивица М. »
Не треба веровати ниједном експерименту док га не потврди теорија. (Артур Едингтон)

To you, Baldrick, the Renaissance was just something that happened to other people, wasn't it? (Blackadder)

Ван мреже Ивица М.

  • Шта рећи?
  • ******
  • Поруке: 7289
  • Гласај: +0/-0
  • Пол: Мушкарац
  • Ludo moja, zar ne znaš: divno je nemati plan!
    • AOL брзи гласник - ivicachem
    • Погледај профил
Re: Српски великани науке
« Одговор #2 послато: Новембар 17, 2008, 04:40:43 пре подне »
Ruđer Josipa Bošković
(1711 – 1787)



Ljudi prečesto koriste frazu kada opisujući nekoga kažu "išao je ispred svog vremena", napisao je nobelovac i naučnik Leon Lederman. "Ne govorim o Galileju niti o Njutnu, već o Srbo–Hrvatu Ruggieru Giuseppeu Boscovichu, koji je veliki deo svoje karijere proveo u Rimu. Ruđer je rođen 16 godina pre Njutnove smrti. Veoma je podržavao njegove teorije ali "imao je izvesne probleme sa zakonom gravitacije." Bošković je tvrdio da je ovaj Njutnov zakon "skoro savršeno tačan ali da izvesna odstupalja od zakona o obrnutom kvadratu rastojanja ipak postoje, iako su ona vrlo malena." "Nagađao je da će ovaj klasični zakon privlačenja morati sasvim da se sruši na atomskoj razmeri veličina, na kojoj su sile privlačenja zamenjene oscilacijama između privlačnih i odbojnih sila. Zaprepašćujuća misao za naučnika u osamnaestom veku", završava Lederman.

Bošković je došao na ideju da postoje "polja sila" pomoću kojih možemo da objasnimo kako tela deluju na neka druga tela na rastojanju. On je imao jednu zamisao, potpuno ludačku za osamnaesti vek, da se tela ne mogu sastojati od kontinualne supstance niti od bliskih čestica materije, već da su sazdana od bezbroj nevidljivih i nedeljivih a–toma[1]. To nije bilo ništa novo obzirom na poznata učenja Demokrita, Galileja i Njutna. Novo je bilo to što je Bošković tvrdio da te čestice nemaju veličinu – da su samo geometrijske tačke. Kao što se sećamo iz časova geometrije, tačka je samo jedno bezdimenzioalno mesto, presek dve prave.  Bošković je tvrdio, ni manje ni više, da je svakolika materija sazdana od čestica koje nemaju nikakvih dimenzija. Lederman nam kaže da je jedno od najvećih otkrića XX veka, otkriće kvarkova, samo potvrdilo davna Ruđerova predviđanja. Treba mu verovati, jer je on čovek koji je dobio nobelovu nagradu za fiziku baš za otkriće kvarkova.
_____________________________
[1]  Piše se sa crticom da bi se razlikovao od starogrčke predstave o nejmanjoj čestici materije, od hemijske čestice materije, kao najmanjoj nedeljivoj jedinici materije. Tada se još nije znalo o postojanju subatomskih čestica i da se i sâm 'nedeljivi' atom sastoji od mnogo još elementarnijih čestica.



Polje sila

Među ostalima treba pomenuti radove:

·         O Sunčevim pegama (1736);
·         O Merkurovoj putanji (1737);
·         O polarnoj svetlosti – Aurori Borealis (1738);
·         O upotrebi teleskopa u astronomskim istraživanjima (1739);
·         O obliku Zemlje (1739);
·         O kretanju nebeskih tela u sredini bez otpora (1740);
·         Različiti efekti gravitacije (1741);
·         O aberaciji nepokretnih zvezda (1742).

Problemi čiste matematike, kao i filozofska razmatranja koja se tiču brojnih tema o građi materije, zaokupljali su njegovu pažnju, a njegovo mišljenje je zauzimalo značajnu ulogu u svim naučnim diskusijama tog doba. Tu svakako spadaju: "Zemljina devijacija od verovatno sfernog oblika", "Istrašivanja neobične gravitacije", "Proračun orbite komete" itd. Njegove sposobnosti iskazane na ovim i sličnim problemima, svratile su pozornost kako talijanskih tako i stranih Akademija – iz Bolonje, Pariza i Londana – i on postaje njihov član.

Ovaj elegantni i kažu lep čovek, brilijantan u javnim kontaktima, iskazivao je sposobnosi i u borbi sa praktičnim problemima. Za vreme njegovog službovanja na Collegio Romano, tamo je isplanirana velika opservatorija, kasnije vrlo poznata. Prvi je sugerisao da se masivni stubovi školske crkve, zbog svoje velike stabilnosti iskoriste kao nosači. Ali nepovoljni uslovi toga vremena, koji su doveli do progona Jezuita, poremetili su Boškovićeve planove o opservatoriji, sve do 1850. kada je njegov vredni naslednik Otac Secchi[1] uspešno dovršio radove. Postoji jasna i uočljiva paralela između ta dva korifeja[2] rimskog koledža, a Bošković je bez sumnje bioSecchijev intelektualni prethodnik. Kao i Secchi kasnije, Bošković je u papskoj vladi bio savetnik po svim važnim tehničkim pitanjima. Zato, kada su sredinom XVIII veka na velikoj bazilici sv. Petra u Vatikanu počele da se javljaju pukotine i prvi znaci vremena (izazivajući zaprepašćenje Pape i čitavog Rima), uzbuđenje nije splaslo sve dok Bošković nije ugradio velike gvozdene obručeve i to sprečio.

Godine 1757. papa Benedikt XIV , pod uticajem Boškovića, naređuje njemu i kolegi Jezuitu Cristofu Maireu da naprave nekoliko preciznih instrumenata za merenje meridijanskih lukova i odredi Zemljinu zakrivljenost i koriguje papske državne mape, čime je proglašen nevažećim dekret protiv Kopernika i njegovog sistema.

Mnogi univerziteti van Italije želeli su Ruđera za svog profesora. On sam je bio pun duha i preduzimljivosti, što se videlo kada je portugalski kralj John V zatražio od Jezuita 10 očeva da bi napravili radnu ekspediciju u Brazil. On je dobrovoljno ponudio svoje usluge, želeći da organizuje jednu nezavisnu ekspediciju u Ekvador, sa željom da utvrdi tačan oblik Zemlje, što je izazvalo naučno uzbuđenje kolega naročito u Engleskoj i Francuskoj.

Pored rada na matematičkoj astronomiji, Bošković je već 1748. ulagao napore za što šire prihvatanje Newtonovog zakona opšte gravitacije. Napisao je više eseja o tome, u kojima je govorio da se tela ne mogu satojati od kontinuirane supstance, niti od bliskih čestica materije, već moraju biti sačinjene od bezbroj tačkastih struktura koje se ne mogu deliti. Sile odbijanja između njih su infinitezimalna ali ne mogu nestati. To odbijanje izazivaju određene sile koju svaka od tih tački poseduje. Kada su jako blizu, ona (sila) teži beskonačnosti., međutim sa porastom rastojanja ona opada, da bi se na kraju pretvorila u privlačnu silu. Svoja razmatranja na tu temu opisao je u tri dela, baveći se prvo postavljanjem i objašnjavanjem teorije, sa osvrtom na primenu na mehaničke probleme, i na kraju objašnjavajući kako bi se to primenilo u fizici. On je pokušao da redukuje komplikovane prirodne zakone na jednostavne osnovne zakone i to je uradio 1763. u svojoj knjizi "Theoria Philosphiæ Naturalis" (Venecija, 1763). Ona sadrži ni manje ni više nego 66 rasprava počevši od 1736, što samo govori o njegovoj literarnoj aktivnosti.

Bošković je i svojim političkim pisanjem skretao pozornost jednako kao i svojim naučničkim. Njegovi stihovi na latinskom, u kojima slavi poljskog kralja Tomislausa, papu Benedikta XIV i mnoge plemiće Venecijanske, čitani su na rimskoj Akademiji. Njegova "Carmen de Solis ac Lunae defectibus" (5 tom, London, 1760) imala je mnogo obožavalaca.

Radio je u nekoliko provincija i gradova–država. Godine 1757. u gradu–republici Lucca je po nalogu suda iz Beča nadgledao gradnju brane na jezeru koje je ugrožavalo grad, a čemu se protivio veliki toskanski vojvoda. U tom poslu je iskazao veliku veštinu i diplomatiju, pa je proglašen za počasnog građanina Lucce i dobio veliku pomoć pri njegovim naučnim ekspedicijama po Italiji, Francuskoj i Engleskoj. Za vreme boravka u Engleskoj, izvršio je 6. juna 1761. pripreme za posmatranje prolaska Venere. Da bi izbegao hromatsku aberaciju sočiva, postavio ih je u tečnost, čime je dao doprinos kasnijim Dollandovim ahromatskim teleskopima.

Kada su Dubrovčani došli u konflikt sa kraljem Francuske, preklinjali su Boškovića da se zauzme za njih, te je morao i papa da se umeša. Iz Londona se vraća u pratnji venecijanskog ambasadora, sa kojim preko Poljske putuje čak do Konstantinopolja. Tu je dobio priliku da proširi svoja znanja o arheologiji, što je i objavio u Bessanu 1784. godine: "Giornale d'un viaggio da Constantinopli in Polnia con una relazione della rovine de Troja." Težak rad na tom putu mu je poljuljao zdravlje, te se više usresređuje na praktične radove u Rimu, gde 1762. radi na isušivanju Papskih močvara. godine 1764. prihvata postavku za profesora matematike na univerzitetu u Paviji.

U isto vreme, jezuitski oci iz opservatorije u Marselju, dobijaju poziv iz Milana da na tamošnjoj Visokoj školi u Breru podignu veliku opservatoriju. Rešili su da iskoriste velike Ruđerove tehničke sposobnosti i radovi su počeli već sledeće 1765. godine. Čak i danas, pored one u Collegio Romano, spada među najčuvenije opservatorije u Italiji. Bila je opremljena novim Skjaparelijevim sočivom od 18 inča (46 cm) smeštenim u kućište od 12 m.

Ubrzo pošto je postao profesor u Pizi, a posle progona Jezuita u Italiji, francuski kralj Luj XV ga zove u Pariz gde on za platu od 8.000 franaka postaje upravnik mornaričke optike. Posle 10 godina se vraća u Italiju da bi nadgledao štampanje svojih još neobjavljenih radova u V tomova, jer u Francuskoj nije mogao da nađe izdavača spremnog da objavljuje knjige pisane na latinskom. Konačno, 1785. u Bassanu se pojavljuje "Rogerii Josephi Boscovich opera pertinentia ad opticam et astronomiam. . .in quinque tomos distributa" poslednje iz pera ovog aktivnog čoveka. Posle tog iscrpljujućeg napora, odlazi u manastir Vallombrosa da se odmori. Vraća se u Milano sa novim planovima ali ga sustiže smrt u njegovoj 76. godini, oslobodivši ga od ozbiljnih duševnih bolesti koje su se udružile sa trajnim mentalnim problemima. Sahranjen je u crkvi Santa Maria Podone u Milanu.

Ruđer Bošković, sa svojim vanserijskim talentima, bio je eminentan i među skolastičarima svog vremena. Njegova čestitost je bila opšte poznata u društvu i među kolegama, kao i među papama i prinčevima koji su ga sa naklonošću darivali i slavili. Bio je poznat kao darovit učitelj, uspešan vođa naučnih pregnuća, pronalazač važnih instrumenata, od kojih su neki još u primeni (kao npr. prstenasti mikrometar i dr.)i pionir u razvijanju novih teorija. I pored toga, nije bio imun na snažnu zavist protiv sebe, izraženu naročito u poslednjem periodu života kada je boravio u Francuskoj. Opis pronalaska pronalaska pomenutog mikrometra, koji je Bošković opisao u svojim memoarima objavljenim u Rimu 1739. "De novo telescopii usu ad objecta coelestia determinanda", nepravedno je pripisan holandskom filozofu Huygensu.

Njgov slavni naslednik na opservatoriji na Collegio Romano, otac Angelo Secchi, u svojoj knjizi "Unita della forze fisiche" izražava se sa puno poštovanja prema svom prethodniku, a mnoge činjenice i kosmološka viđenja velikog broja kasnijih prirodnih filozofa odražavala su teorijske uticaje misli Ruđera Boškovića.

Danas jedan krater na Mesecu prečnika 46 km i dubine 1770 m nosi njegovo ime. Pored toga možda je ovde zgodno napomenuti da 35 kratera na našem satelitu nosi imena znamenitih Jezuita[3], od kojih neki mogu da se vide i golim okom. Treba reći u vreme poterivanja Jezuita 1773. god. od 130 opservatorija u svetu, njih 30 su bila pod upravom Jezuita.

U životu je napisao 151 knjigu od kojih su mnoge izvršile veliki uticaj na modernu fiziku i objašnjenje univerzuma. Njegova dela i rukopisi se čuvaju u Boškovićevom legatu u Banckroftovoj biblioteci retkih knjiga univerziteta Berkli, u Kaliforniji. Među 180 naslova se nalazi se samo 66 njegova naučna spisa, već i preko 2.000 pisama koji pripadaju matematičarima kakvi su bili Ojler, D'Lambert, Lagranž, Laplas, Jacobi i Bernuli.
___________________________________

[1]  Angelo Secchi (1818–1878), jezuitski sveštenik i astrofizičar, prvi uradio spektre zvezda i predložio klasifikaciju u 4 osnovna spektralna tipa.
[2]  Prvak, onaj koji je najbolji u nečemu, naročito u oblasti umetnosti ili nauke, "zvezda", kolovođa.
[3]  Neki od njih su: Christopher Clavius – najuticajniji učitelj Renesanse, ljubimac Keplera, Galileja i dr. Uticao na usvajanje Gregorijanskog kalendara, Francesco Grimaldi – otkrio difrakciju svetlosti i uticao na Newtona, Christopher Grienberger – Claviusov naslednik i onaj koji je potvrdio Galilejeva otkrića 4 Jupiterova satelita, Maximilian Hell – upravnik bečke opservatorije u vreme progona Jezuita, Athanasius Kircher – njegov uticaj na matematiku, astronomiju, harmoniju, akustiku, hemiju, mikroskopiju, medicinu itd je odigrao veliku ulogu u naučnoj revoluciji, Christopher Scheiner – pronašao Sunčane pege nezavisno od Galileja, Francesco Lana–Terzi –  otac aeronautike, Vincent Riccati – njegove hiperbolične funkcije, Mateo Ricci – zaslužan za naučne inovacije u Kini itd.


Theoria Philosophiæ

 
Theoria Philosophiæ Naturalis Reducta Ad Unicam Legem Viriun In Natura Existentium  ("Teorija prirodne filozofije svedena na jedan jedini zakon sila koje postoje u prirodi") predstavlja glavno i životno delo Ruđera Boškovića, a prvi put je objavljeno na latinskom jeziku u Beču 1758. godine.

Drugo izdanje ove knjige je (opet na latinskom), štampano je u Veneciji 1763. godine. To drugo izdanje Bošković je sam korigovao, doterao i dopunio u odnosu na bečko izdanje "sa kojim nije bio potpuno zadovoljan, zbog mnogih štamparskih pogrešaka."[1]

Prevod drugog izdanja "Teorije prirodne filozofije" na srpsko–hrvatski jezik objavljen je tek 1974. godine u Zagrabu i to je prvo izdanje glavnog Boškovićevog dela na našem jeziku.

U svom glavnom delu Bošković je zapravo spojio svoje prethodno objavljene rasparave O živim silama (1754), O svetlosti (1748), O deljivosti materije (1748), O zakonu kontinuiteta (1754), O zakonu sila koje postoje u prirodi (1755), kao i neke svoje filozofske komentare koje je napisao analizirajući radove dubrovačkog filozofa Benedikta Staja, inače svog istaknutog učenika sa Rimskog kolegijuma[2]. U izgradnji svoje teorije, Bošković se nadahnuo teorijama prirodne fiolzofije Njutna i Lajbnica. Od Njutnove teorije je prihvatio uzajamne sile (privlačne ili atraktivne i odbojne ili repulzivne), a od Lajbnica primarne jednostavne i neprotežne elemente ali on istovremeno potvrđuje da se njegova teorija razlikuje od Lajbnicove po tome što ne prihvata nikakvu neprekidnu (kontinuiranu) protežnost kao posledicu međusobnog dodirivanja direktno sukcesivnih neprotežnih tačaka i "što prihvata homogenost primarnih elemenata, tumačeći različitost masa rasporedom i različitošću položajnih kombinacija primarnih elemenata."[3]

Boškovićeva "Teorija prirodne filozofije" razlikuje se od Njutnove teorije po tome što jednim jedinim zakonom sila objašnjava isto ono što i Njutnova tri principa: gravitacije, kohezije i fermentacije i što na malim rastojanjima ne prihvata važenje privlačne sile, već uvodi odbojnu. On smatra da su primarni elementi materije "neprotežne i nedeljive tačke koje deluju međusobno silom koja zavisi od njihovog rastojanja"[4] ali tako da ne može doći do dodira tačaka "jer na vrlo malim rastojanjima odbojna sila raste neograničeno i u stanju je da uguši ma kako veliku brzinu kojom bi se jedna tačka približavala drugoj", dok se u slučaju kada se jedna tačka udaljuje od druge odbojna sila smanjuje do nule. Bošković je smatrao da su osnovne čestice materije (one manje od atoma) samo tačke – bez dimenzija.

Treće izdanje Boškovićeve "Teorije prirodne filozofije" je bilo dvojezično (latinski i engleski) i izašlo je 1922. godine u Londonu, dok je četvrto izdanje bilo samo na engleskom i pojavilo se u Americi 1966. godine. Prof. Ernest Stipanić piše da su istaknuti naučnici i filozofi sledili Boškovićevu prirodnu filozofiju "naročito kad je bila u pitanju njegova teorija o materiji" i navodi sledeća imena: istaknutog francuskog fizičara Andrè–Marie Ampérea (1775–1836), pronalazača elektromagnetizma, nemačkog fizičara G. T. Fehnera (1801–87), jednog od najvećih pionira elektrotehnike Michaela Faradaya (1791–1867), engleskog inženjer i fizičar znameniti William Thomson Lord Kelvin (1824–1907), zatim engleski fizičar–nobelovac i pronalazača elektrona ser J. J. Thomsona (1856–1940), pa Dimitrija Ivanoviča Mendeljejeva (1834–1907), koji je otkrio periodni sistem hemijskih elemenata i mnoge druge.

Nemački fizičar G. T. Fehner je napisao: "Ne grešim ako smatram da je duboki fizičar i matematičar, Isusovac R. Bošković i Dubrovnika, pravi začetnik fizike, jednostavne atomistike prostorno diskretnih atoma", (Nauka o atomima).

Faradej je u svoju teoriju o elektricitetu ugradio Boškovićevu ideju o atomima kao centrima sila, a Lord Kelvin u svojoj molekularnoj dinamici i u proučavanju sila koje deluju među elektronima ističe veliku sličnost Boškovićeve atomistike sa modernim fizičkim teorijama o materiji sa početka XX veka. Kelvin je 1900. godine izjavio da je njegovo "sadašnje gledište čisti i jednostavni boškovićijanizam."

J. J. Tomson je našao u Boškovićevoj Teoriji o sastavu materije ideju o mogućim i nemogućim putanjama primarnih elemenata materije i ona mu je "poslužila da izgradi svoju teoriju kretanja elektrona", te je iz nje uzeo pojam stabilnih orbita.

Niels Bohr, veliko ime nuklearne fizike, takođe je preuzeo istu ideju od Boškovića i na taj način je u savremenu fiziku ušla Boškovićeva zamisao o primarnim elementima materije, prilagođena novim saznanjima o strukturi materije. Ruđerova teorija delovanja privlačnih i odbojnih sila uticala je na genezu jednog vrlo značajnog pojma savremene fizike, pojma polja sila. Taj pojam je nadahnuo Faradeja, da bi ga kasnije preuzeo od njega i dalje razradio znameniti fizičar i teoretičar James Clerk Maxwell (1831–79)[5].

Prof. Mendeljejev je napisao: "Danas svuda R. Boškovića smatraju u izvesnom smislu osnivačem savremenih predstava o materiji …" (Osnove hemije). Češki matematičar i filozof E. Kolman u svojoj studiji "Život i naučna delatnost Ruđera Boškovića" (objavljena u časopisu Akademije nauka iz Moskve) piše: "Model atoma koji su izradili Raderford 1911. i Bor 1913. godine sačuvao je Bošković–Tomsonove stabilne putanje kao jedine dopuštene."

Povodom dvestagodišnjice objavljivanja Boškovićeve "Teorije prirodne filozofije", 1758 – 1958, u njegovom rodnom Dubrovniku održan je međunarodni simpozijum na kome su učestvovala i tada dva vodeća fizičara i nobelovca Werner Heisenberg i Niels Bohr. (W. K. Heisenberg, 1901–76, dobio nobelovu nagradu 1932. a N. H. Bohr, 1885–1962, dobio nobelovu nagradu 1922. godine).

Tada je Heisenberg istakao da Boškovićeva teorija "sadrži mnoštvo ideja koje su tek u modernoj fizici, u poslednjih pedeset godina, došle u potpunosti do svog izražaja i koje pokazuju koliko su bila ispravna filozofska stanovišta kojima se Bošković rukovodio u svojoj nauci o prirodi", zatim, "ako se želi izraziti modernim jezikom glavna Boškvićeva filozofska teza, onda se valjda može reći da je Bošković smatrao da se u zakonu sila koje deluju između elementarnih čestica nalazi ključ za razumevanje strukture materije."

Bor je tada, između ostalog, izjavio: "… da su Boškovićeve ideje izvršile duboki uticaj na delo sledećih generacija fizičara, iz kojeg su proizašla shvatanja opšte mehanike koja su inspirisala markiza Pierre–Simon Laplacea i možda manje direktno Faradeja i Maksvela".[6]
______________________________
[1]  Prof. Ernest Stipanić, "Ruđer Bošković" – Prosvetni pregled, Beograd, 1984
[2]  Ibid. str. 53
[3]  Ibid. str. 54
[4]  Ibid. str. 54
[5]  Ibid. str. 63
[6]  Ibid. str. 66



Ruđer kao poeta


Već je rečeno da je Bošković svoje naučne traktate i književne sastave pisao na latinskom, italijanskom i francuskom jeziku, a sa svojom sestrom Anicom i Braćom Božom i Barom dopisivao se na našem jeziku.

Bošković je bio visokog rasta i snažne građe, veoma živog temperamenta, sklon da plane u srdžbi kao svaki Dinarac ali je bio bezazlene naravi i dečje duše. Za sebe je jednom prilikom rekao: "Nisam ja zgodan za dvorove jer ne znam laskati, ne tražim ništa, ne nadam se ničemu, a govorim ono što osjećam." U društvu je bio duhovit i rado slušan govornik. Iz Pariza je pisao bratu Baru: "Kako govorim živahno i slikovito, vidim da me svaki skup lica rado sluša, a mislim da se ne varam …". O njegovom boravku u Parizu pisao je i slavni francuski matematičar, astronom i geometar Alexis–Claude Clairaut[1]: "To je jedan od najljubaznijih ljudi koje sam upoznao i mogu ga uporediti jedino sa Vama u pogledu znanja i društvenih vrlina. Viđali smo se često i povezao sam ga sa svojim prijateljima, koji su svi o njemu mislili kao i ja." Astronom Jerome Lalande[2] je jednom napisao: "… treba da ga čovek upozna, pa da vidi koliko u njemu ima genija!"

Sam Bošković o sebi kaže: "Poznajem ja samog sebe. Moja mašta je živa i da nisam takav, ne bih bio ni onaj geometar ni onaj pjesnik za koga me bar drže." Dar opažanja i opseg Boškovićevih istraživanja su bili iznenađujući. Radan, misaon, intuitivnog duha, razvijao je nove ideje uz strogoću naučnika. Uz veliki trud i predanost svom naučnom radu, posedovao je izvanrednu memoriju i lakoću stvaranja. Putujući po Evropi, pratio je stanje nauke u pojedinim zemljama. Prati on i politička zbivanja, težnju Engleza da zagospodare trgovinom na Levantu, prvi ulazak ruske flote u Sredozemno more, želju Egipta da se oslobodi turskog ropstva itd. Za svoj Dubrovnik obavlja mnoge korisne diplomatske poslove, zauzimajući se čak i kod samog pape.

U poemi "O pomrčini Sunca i Mjeseca", objavljenoj na latinskom u Londonu 1760. godine, on peva o Dubrovniku i posvećuje je najstarijem i najuticajnijem naučnom udruženju u Engleskoj, britanskom Kraljevskom društvu (Akademija nauka, čiji je postao član). Poema doživljava još tri izdanja: u Veneciji, Rimu i Parizu. U predgovoru francuskog izdanja De Bariel, između ostalog, piše: "… ovaj čovek koji je već toliko čuven među matematičarima, osvojio je svojom poemom o pomračenjima i slavno ime među pesnicima." Pevajući o Sunčevom sistemu i o Zemlji između Venere, boginje ljubavi i Marsa, boga rata, Ruđer Bošković kaže:

Priroda je postavila Zemlju
U položaj zlokoban i strašan,
Da u trku Veneru i Mars sreće.
Kad lepota jedne i obesnost drugog
Truju ljud'ma sve izvore sreće.

Mladim i lepim ženama, koje je sretao u salonima evropskih gradova obavljajući diplomatske poslove za svoju dubrovačku republiku, pevao je na latinskom jeziku lirske pesme i zabavljao okupljeno društvo izvanrednim pričama o mestima koja je posećivao. Evo jedne strofe (prevod sa latinskog jezika):

Pehare ove posvećujem
Nimfama trima:
O, da ste mi zdravo,
Vi zvijezde nebeske!
Dokle god vas posmatram
Uvek ću biti astronom.

Ili drugom prilikom:

Žuri dječače,
podigni gospođi rasutu kosu.
Eno joj pada:
već njom prašinu mete, po tlu.
Među nebeskim kometama
o, nema baš takve, kojoj
tako je dugačak pram,
kao što je njena vlas.

(Kraj)

Drago I. Dragović

Osnovna bibliografija:

·         Enciclopedia Treccani, headword Boscovich;
·         B. Marini - La nazionalità di Ruggero Boscovich - Roma 1970;
·         M Deanović - I rapporti tra il Voltaire, R. Boscovich e l’Accademia - Godišnjak Sveučilišta u Zagrebu, 1929;
·         Ernest Stipanić - Ruđer Bošković, Prosvetni pregled, Beograd 1984;
·         G. Gozzi - Repubblica di Ragusa - Roma 1974;
·         D. Gaiani - Galleria di Ragusei illustri - Ragusa 1841;
·         Katolička Enciklopedija, knjiga II, 1907. od Roberta Appeltona – New York.
____________________________
[1]  Proračunao 1758–9. uticaj gravitacije Saturna i Jupitera na kretanje i pojavljivanje Halejeve komete, čime je dao jednu od prvih potvrda tada novoj Newtonovoj teoriji gravitacije
[2]  Joseph-Jérôme Lefrançais De Lalande, (1732–1807), tvorac najboljih astronomskih tablica položaja planeta sve do kraja XVIII vek.


http://www.astronomija.co.yu/nauke/istorija/biografije/boskovic/boskovic.htm

Предавање проф. Милана Ћирковића о Руђеру Бошковићу

Тонски запис:
http://www.astronomija.co.yu/razno/oglasi/predavanja/kolarac/naucnici/boskovic/rudjer_boskovic.mp3
Power Point презентација:
http://www.astronomija.co.yu/razno/oglasi/predavanja/kolarac/naucnici/boskovic/boskovic.ppt
Не треба веровати ниједном експерименту док га не потврди теорија. (Артур Едингтон)

To you, Baldrick, the Renaissance was just something that happened to other people, wasn't it? (Blackadder)

Ван мреже Ивица М.

  • Шта рећи?
  • ******
  • Поруке: 7289
  • Гласај: +0/-0
  • Пол: Мушкарац
  • Ludo moja, zar ne znaš: divno je nemati plan!
    • AOL брзи гласник - ivicachem
    • Погледај профил
Re: Српски великани науке
« Одговор #3 послато: Новембар 17, 2008, 04:49:16 пре подне »
Михаило Петровић Алас

Михаило Петровић Алас (1868-1943), математичар, професор Београдског универзитета, академик Српске краљевске академије и алас.

Рођен је 24. априла 1868. године у Београду, на Савској падини, недалеко од Конака кнегиње Љубице, као прво дете оца Никодима, професора Богословије, и мајке Милице (рођене Лазаревић).

Завршио је Прву београдску гимназију у периоду 1878-85, а затим уписује Природно-математички одсек Филозофског факултета у Београду. Студије у Београду завршава 1889. године. После тога у септембру 1889. одлази у Париз ради даљег школовања и спремања пријемног испита за упис на École Normale Supérieure (Висока нормална школа, Научни одсек). На Сорбони је дипломирао математичке науке 1891. године, а физичке науке 1893. године. Као најбољи студент своје генерације присуствује пријему код председника Француске републике 1893, а исто тако и 1894. године. Радио је на припреми доктората и 21. јуна 1894. године одбранио је докторску дисертацију на Сорбони, пред комисијом професора Шарл Ермит, Емил Пикар и Пенлеве и стекао степен Docteur és sciences mathematiques (доктор математичких наука). Његов докторат је био из области диференцијалних једначина.

Године 1894. године постаје професор за математичку групу предмета на Великој школи у Београду, наследивши на том месту Димитрија Нешића. Алас је у то време један од највећих стручњака у свету за диференцијалне једначине. Предавао је многим генерацијама студената, све до одласка у пензију 1938. године. Године 1897. је постао дописни члан Српске краљевске академије и дописни члан Југословенске академије знаности и умјетности у Загребу. Редовни члан Српске краљевске академије постаје 1899. године, када је имао 31. годину.

Бавио се рибарством, отуда и његов надимак Алас. Још 1882. постаје рибарски шегрт, 1888. рибарски калфа, а 1895. полаже испит за рибарског мајстора. Учествовао је доношењу првог „Закона о слатководном риболову“ на језерима и рекама Србије 1898. године. На међународној изложби у Торину 1911. добија златну медаљу за изложене експонате из рибарства. Рекордан улов је имао 1912. када је уловио сома од 120 kg.
Свирао је виолину, 1896. оснива свирачко друштво под називом „Суз“.

Конструисао је хидроинтегратор и са њиме освојио златну медаљу на Светској изложби у Паризу 1900. године.


Првих осам редовних професора Београдског универзитета, 1905. године: Седе, с лева Јован Жујовић, Сима Лозанић, Јован Цвијић, Михаило Петровић Алас; стоје, с лева Андра Стевановић, Драгољуб Павловић, Милић Радовановић и Љубомир Јовановић.

Када је 1905. године Велика школа прерасла у Београдски универзитет међу првих осам редовних професора који су даље бирали цео наставни кадар био је и Мика Алас.

Објавио је велики број проналазака, научних радова, уџбеника и путописа са својих поморских путовања. Добио је велики број награда и признања и био је члан неколико иностраних академија наука (Праг, Букурешт, Варшава, Краков) и научних друштава. 1927. после смрти Јована Цвијића, академици су га предложили за председника Академије, али власти нису прихватиле овај предлог. Разлог је вероватно био тај што је Михаило Петровић Алас био близак пријатељ принца Ђорђа Карађорђевића, краљевог брата, који је 1925. ухапшен и налазио се у кућном притвору. Године 1931. академици су га једногласно предложили за председника Академије, али власти поново нису прихватиле предлог.

Године 1939. постао је почасни доктор Београдског универзитета. Исте године награђен је орденом Светог Саве првог реда.

По свом научном раду и резултатима Михаило Петровић Алас спада у највеће српске математичаре, једини математичар међу 100 најзнаменитијих Срба. Његова заслуга је посебно велика што је био оснивач београдске математичке школе, из које проистекао велики број његових ученика који су наставили његово дело. Све докторске дисертације из математике одбрањене на Београдском универзитету од 1912. до Другог светског рата, биле су под његовим менторством.

Био је учесник Балканских ратова и Првог светског рата као официр, и после рата је био резервни официр.
Бавио се криптографијом, његови шифарски системи су дуго година коришћени у војсци, све до Другог светског рата. Године 1941. он је поново позван у рат као резервни официр, Немци су га заробили али су га после неког времена пустили због болести.

8. јуна 1943. професор Михаило Петровић умро је у свом дому на Косанчићевом венцу у Београду.

Још 22. октобра 1894. краљ Александар I, својим указом, поставио је Михаила Петровића, државног питомца, за професора математике на Великој школи. Михаило Петровић био је пасионирани путник, пропутовао је кроз све европске земље и упознао њихове главне градове, а обишао је и северни и јужни пол. Писао је и путописе, а написао је и "Роман јегуље". Објавио је и књигу "Ђердапски риболови у прошлости и садашњости".

Михаило Петровић добио је надимак "Алас" због своје страсти према рибарству. Био је не само љубитељ, него и добар познавалац рибарства, па је у том својству учествовао у преговорима за закључење конвенције о риболову са Румунијом, као и у преговорима о заштити риболова на Сави, Дунаву и Дрини са Аустро-угарском. Био је једна од најпопуларнијих личности старог Београда, познат као Мика-Алас.
Девета београдска гимназија је добила име по њему.

http://sr.wikipedia.org/wiki/Михаило_Петровић_Алас



Поглед на живот и дело Михаила Петровића - Драган Трифиновић

Прошло је више од три деценије од како сам пришао проучавању живота и дела математичара Михаила Петровића. На почетку сам био обузет мишљу да је о овом изузетном представнику српске науке тешко сачинити потпуну и свеобухватну студију. Приликом изношења научне биографије, анализе и библиографије радова, наметнула су се следећа питања. Пре свега, обим Петровићевог стваралаштва је огроман и оно је толико разноврсно да је просто немогуће да га један човек обухвати и детаљно проучи. Био је потребан скоро читав један институт који би се овим послом бавио. Имао сам пред собом врло занимљивог и врло плодног научника и јавног раденика. Био сам пун среће и радости што српски народ најзад добија једног математичара чијим делом може да се похвали великом свету. Ето нашег света том свету, а тог света нашим ученим људима. Дуго је трајало ово чекање у обновљеној Србији. Скоро читав један век. У тој Србији, математику су "држали" агрономи, несвршени богослови, правници, архитекте, несвршени студенти технике и други. Читава група људи нематематичара господарила је више деценија наставом математике и математичким наукама. Дочекали смо појаву Михаила Петровића, првог школованог математичара, оригиналног ствараоца. С њим је све започело средином 1894. године.

Био сам просто заплашен речима полихиостора Александра Богданова из 1923. године, који цитира званични став Париске академије наука о Михаилу Петровићу и вели: "Рецензија у Академијиној Revue scientifique карактерише Петровићеву књигу као "веома занимљиву, веома богату, можда чак и пребогату, идејама, што унеколико отежава њено савлађивање", и скреће пажњу на "енциклопедијску културу" њеног аутора, "која је веома ретка у наше време крајње специјализације" (1922, № 12). Заиста, међу савременим европским научницима тешко је наћи још неког ко би био тако свестран као Петровић. Његов основни материјал припада области физичко-математичких наука и саме математике".

Петровић је ушао у науку радовима из теорије обичних диференцијалних једначина, да би врло брзо открио своје трајно интересовање, теорију функција, односно математичку анализу као директну последицу рада на једначинама. Слично Поенкареовој тврдњи да су у основи скоро свих закона природе и науке диференцијалне једначине, и Петровић их усваја као свој основни математички језик, из којег ће произаћи многе расправе из области анализе, феноменологије, аналогних рачунских машина, механике и других дисциплина.

Професор Петровић, познат у народу под именом Мика Алас, припада самим врховима српске науке (Јован Цвијић, Руђер Бошковић, Михаило Пупин, Јован Жујовић, ...). С Петровићем математичке науке у Србији по први пут излазе на светску позоринцу, на којој су и данас присутне с јачим и много одважнијим резултатима. То је започело маја и јуна 1894. Двадесет деветог јуна 1894, у амфитеатру Faculté des Sciences у Паризу, препуном студената и професора (Поенкаре, Ермит, Пела, Пикар, Апел. Дарбу, Пенлезе, Липман, ...), био је присутан и посланик Краљевине Србије у Француској, Милутин Гарашанин. Између осталог, Гарашанин је о томе следећим речима обавестио Београд: "...Одбрана докторске тезе г. Михаила Петровића била је у правом смислу речи биљантна. По свршеном испиту Председник га је поздравио врло лепом и дирљивом беседом у којој му је рекао да је он – г. Петровић – правио част Нормалној школи, да је он показао успехе који су у њој ретки и да ће њега његови професори памтити и у његовој далекој отаџбини са својим симпатијама пратити. Свој говор завршио је Председник (г. Hermite) прокламујући да је г. Петровић доктор математичких наука "avec toutes blanches". – С моје стране имам да додам само то да сам био дубоко дирнут доказима пажње и симпатије којих сам према г. Петровићу био сведок од стране оних што данас у највишим врховима науке математичке светле. У тој грани науке г. Петровић је већ унео српско име на достојан начин у научни свет ... Г. Петровић је једна наша врло озбиљна тековина за науку. Тај младић чини част Србији".

Ово је заиста био историјски дан за математику у српском народу. Треба га памтити. Даном после Видовдана, далеке 1894. године у далеком Паризу, започеле су победе Србије на пољу математичких наука.

Стваралаштво Михаила Петровића припада оним појавама наше науке и културе крајем прошлог и првих деценија овог века које су извршиле најдубљи, а можда и одлучујући утицај на математички живот свог времена и на развитак математичких наука код нас. Данас је већ историјски сигурно да је преокрет у математичким наукама у Србији започет појавом Михаила Петровића. Све ово треба објашњавати не само Петровићевом талентованошћу, не само ширином његовог научног дара као писца запажених расправа и посебних монографија, или оригиналношћу његових филозофских и примењених концепција (рачунари, изборни системи, мерење времена, криптографија, разни патенти и др.), већ пре свега и тиме што се у овоме изузетном представнику наше науке тог времена појавио доследни израз негирања постојећих заосталих облика научног живота и рада на Великој школи, Универзитету и Академији.

Петровићеви резултати у науци сазрели су врло брзо и формирали су се на путу преокрета целокупног математичког стваралаштва 19. века у Србији. При овоме, он своје научно "ја" није подредио клими ондашњег начног живота.

Школован (1890-1894) на чистим изворима математичких наука (Париска школа), још као млад човек упознао је сасвим нове концепције у науци које је усвајао и императивно стављао у програм своје делатности.

Супротно својим претходницима у математици Србије, Петровић од првих дана интензивно ради у науци и заступа став да универзитетска настава може достизати своје врхове само преко науке. Без добре школе нема добре науке, и обратно, сматрао је Петровић. У обновљеној Србији Петровићеви претходиници на Лицеју и Великој школи радили су супротно. Два нематематичара, Атанасије Николић и Емилијан Јосимовић, па донекле и Димитрије Нешић, целог радног века састављали су математичке уџбенике. Да је неким случајем Петровић започео рад као његови претходници, пропао би, а развој математичких наука у Србији био би заустављен, вероватно до појаве Јована Карамате, средином двадесетих година.

У своје време, Петровић је дошао до завидних резултата у већ поменутим диференцијалним једначинама, теорији функција, рачунарству, алгебри. Објављивао је научне радове у најугледнијим часописима света (нпр. Mathematische Annalen, American Journal of Mathematics, Acta mathematica и други). Његовим резултатима користили су се многи наши и страни научници или су о њима писали или их саопштавали. То су велика имена математике: Пикар, Камке, Поља, Адамар, Борел, Монтел, Дандау и многи други. Професор Миодраг Томић лепо је приметио: "Они који су се заинтересовали за Петровићев резултат видели су после дуже студије тог проблема његову праву природу, а често и неслућени извор нових резултата. Петровићев рад пре је указивао на место где се налази благо него на начин како да се благо извади. Из тог разлога потоњи истраживачи скоро и да нису обраћали пажњу на онога који је први указао или наслутио где се налази проблем." Да пооштримо ова казивања речима Милоша Радојчића, које су настале знатно пре Томићевих: "У Петровићевом научном раду истиче се уопште разноликост тема и богатство идеја. Може се речи да се његово научно стварање одликује особито мноштвом оригиналних идеја, којима се утврђују нове везе у математици више него исцрпљивањем последица које се из једне идеје пружају. Гдекојим својим радом створио је он полазну тачку истраживања за друге математичаре. Он сам, богат замислима, радо је препуштао другим, у нас и на страни, да оберу плодове с дрвета које је пронапао Петровић" (Д. Трифуновић, Тиха и усрдна молитва Милоша Радојчића, Београд 1995, стр. 206).

Неколико диференцијалних једначина, специјалних функција и неједнакости носе име Michel Petrovitch. Чувени француски математичар Ели Картан записао је у историји француске математике да Петровић припада групи ретких научника који су засновали нове научне дисциплине (Петровићеви математички спектри и математичка феноменологија, а ми додајемо и интервална математика). У области рачунарства Петровић је још у 19. веку објављивао у Сједињеним Америчким Државама своје конструкције рачунара и добио од угледних светских научника (Камке, Прајс, Морен, Вилерс, Мајстров) признања да је први конструисао аналогни рачунар за решавање диференцијалних једначина. Руска, пољска и америчка наука одале су Петровићу признање као предсказатељу савремене науке (кибернетике односно теорије система) радовима из области примена аналогија међу диспаратним појавама. Како бити слеп пред утврђеном чињеницом професора Драгослава Митриновића да Петровићева књига Рачунање са бројним размацима (1932) "представља монографију о неједнакостима и то прву у свету", пре познате књиге Inequalities (1934) Хардија, Литлвуда и Поље. Или, закључак поментуог професора, да су познате Караматине нејднакости произашле "из шињела" Михаила Петровића. Писац ових редова дубоко верује, а и лично се уверио код великог броја математичара, од најугледнијих са Универзитета у Београду до читавог пука у основним школама – да ове напред изложене чињенице о делу Михаила Петровића не познају. Једна мања група математичара често се пита, чак и јавно, шта је Петровић урадио у науци, са скривеном негативном конотацијом. Они су, дакако, незнајше. Заљубљени су у своје 2-3 леме и 3-4 теореме које велики свет науке не познаје и знатно више раде у математици за основне и средње школе. Ту царују и нико им није дорастао. Да ли је тако?

Дакако, наша истраживања Петровићевог дела, поред очигледних успеха и признатих резултата, забележила су и пропусте које је научник имао. Био је годинама сам на Филозофском факултету у Београду (1894-1921) и то може бити нека врста правдања за ове пропусте. Из Француске понео је у своју отаџбину многе манире и ставове француских математичара који су, очигледно, имали своје специфичности. Тако, код Петровића нема геометријâ, нема у то време новог језика вектора и тензора, а о линеарној алгебри, о матрицама ни трага. Установили смо да је наш професор од једног задатка или мањег, олаког проблема састављао читаву "научну расправу", што се математичарима европског формата није могло десити. Методологија и само излагање расправе у потпуности су у маниру француских текстова друге половине 19. века. Тако је Петровић писао до краја живота. Савремених проблема код њега нема. Није се мењао! Иако је радио и стварао до средине нашег столећа, није се одвајао од садржаја 19. века. Код Петровића не налазимо личне ставове према хипотези континуума, студије о својствима разних простора, теорији скупова и другим радовима Кантора, "опасног" Кронекера, Дедекинда и многих других значајнијих стваралаца. Теорија мере и интеграције потпуно је изостала. Граничних процеса скоро и да нема. О Римановим многострукостима ни речи; Хилбертова учења и отворени проблеми не постоје у делу Михаила Петровића.

Обимну и разнородну баштину упознао сам, пре свега, при састављању његове библиографије радова. Петровић је тада за мене био веома угледан прегалац у науци и јавном животу, јединствен у средини у којој је стварао, с преко две стотине научних радова и распоном који се данас тешко може срести. Можда више никада. Од диференцијалних једначина, преко математичке анализе, алгебре, па све до теорије вероватноће, Петровић је на свој начин обогаћивао науку својим сазнањима. Нарочито за домаћу научну средину, а бирано и с пажњом за иностране часописе. Наведимо мишљење професора Антона Билимовића (1953), дугогодишњег Петровићевог сарадника: "Петровић је у Србији био дуго једини професор чисте математике Филозофског факултета, па је, према томе, стицајем околности, морао заступати целокупну математику. На тај начин он је у облсти наставе играо улогу "лекара целокупне медицине" у срезу. Таква улога би у потпуности окупирала просечног професора, али Петровић, са својим оригиналним талентом, није могао остати у положају "среског математичара".

Петровића је често било могуће срести и на неочекиваним местима, што је од мене захтевало да трагом међу разноврсним изворима и дисциплинама. Јавља се као писац закона, реферата и извештаја с многих научних скупова; изумитељ је неколико успешних патената; писац педагошких радова из математике за основне и средње школе; посебан је представник механичког схватања у природној филозофији; астроном, сарадник дневних листова; запажен изумеђу два рата као писац путописа у нашој књижевности, историчар, есејиста, творац веома успешних система у криптографији за потребе војске и дипломатије; сакупљач народног мелоса и фолклора; писац стручних текстова из рибарства и економије, океанограф и морепловац, итд.

Београд, Драган Трифуновић

http://web.archive.org/web/20060924181445/http://www.unilib.bg.ac.yu/izdanja/2003/alas/trifunovic.php
« Последња измена: Новембар 17, 2008, 04:51:11 пре подне Ивица М. »
Не треба веровати ниједном експерименту док га не потврди теорија. (Артур Едингтон)

To you, Baldrick, the Renaissance was just something that happened to other people, wasn't it? (Blackadder)

Ван мреже Ивица М.

  • Шта рећи?
  • ******
  • Поруке: 7289
  • Гласај: +0/-0
  • Пол: Мушкарац
  • Ludo moja, zar ne znaš: divno je nemati plan!
    • AOL брзи гласник - ivicachem
    • Погледај профил
Re: Српски великани науке
« Одговор #4 послато: Новембар 17, 2008, 05:00:28 пре подне »
Сима Лозанић



Сима Лозанић (Београд, 24. фебруар 1847 — Београд, 7. јун 1935) је био српски хемичар, председник Српске краљевске академије и први ректор Београдског универзитета.

Школовање

Завршио правне науке у Београду, студирао хемију код Вислицениуса у Цириху и Хофмана у Берлину. Докторирао је на универзитету у Цириху 19. марта 1870. Био је професор Велике школе од 1872, а затим Филозофског факултета Универзитета у Београду до 1924. Када је основан Београдски универзитет 1905. био је међу првих осам редовних професора који су бирали цео остали наставни кадар. Сима Лозанић је тада изабран за првог ректора Београдског универзитета. Остале су забележене његове речи које је изговорио прилико свечаног отварања 1905: „Наше некдашње веровање да ће се Србство ујединити не букваром, већ оружјем, било је кобно за по нашу народну мисао. Ја верујем обрнуто да ће просвета бити главни чинилац у решењу тог битног нашег питања, и да би оно било већ решено да смо просвету боље неговали. Верујем стога што је просвета сила која постиже све смерове. Да нам је просвета била напреднија, све би у животу нашег народа било савршеније па и успешније.“

Предавач

Одржавао наставу из хемије на нивоу већине европских универзитета, организовао добро опремљену лабораторију и библиотеку, дао прве универзитетске уџбенике из хемије. Написао је више уџбеника из разних области хемије: неорганске, органске, аналитичке хемије, као и из хемијске технологије. Његови уџбеници су били на европском нивоу, а у извесним областима су и предњачили. Тако на пример, Лозанићев уџбеник из неорганске хемије је био први европски универзитетски уџбеник у коме се помиње Мендељејевљев периодни систем елемената и један од првих који садржи поглавље из термохемије. Његови уџбеници из органске хемије такође спадају у прве књиге у којима су једињења представљена структурним формулама а класификација извршена према структурним групама. Бавио се научним и стручним радом из скоро свих области хемије; трајне вредности су радови из електросинтезе, у којима је испитивао реакције CO и CO2 са другим супстанцама под дејством тихог електричног пражњења. Објавио је преко 200 научних радова из примењене и експерименталне хемије.
Извршио је прву анализу термалне воде Гамзиградске бање 1889. године.

Академик

Постао је члан Српског ученог друштва 30. јануара 1873. Дописни члан Српске краљевске академије постао је 23. јануар 1888, а редовни члан од 6. јануара 1890. Био је у два наврата председник Српске краљевске академије 1899-1900 и 1903-1906. Први пут је постављен указом од 1. септембра 1899, а други пут 1. фебруара 1903. Председник Српског хемијског друштва био је у периоду 1907-1912.

Министар

Био је министар привреде (у периодима 12. јануар - 21. март 1894, 15. октобар 1894. - 25. јун 1895. и 11. октобар 1897. - 30. јун 1899.), министар иностраних дела (у периодима 21. март - 15. октобар 1894. и 23. децембар 1902. - 23. март 1903.), дипломата и учесник свих тадашњих ратова. Лозанић је дао пун допринос унапређењу привреде, индустрије, политике, културе и науке у Србији. Био је посланик српске владе у Лондону од 1900. Био је председник Српског комитета за помоћ избеглицама од 1916. и на челу мисије у САД за помоћ и подршку Србији од 1917.

Почасни доктор

Проглашен је за првог почасног доктора Београдског универзитета.
Његов син Миливоје С. Лозанић био је такође хемичар и наследио га је на универзитету као професор хемијских предмета.
Њему у част одржана је изложба под називом „Сима Лозанић у Српској науци и култури“ у организацији САНУ у периоду јануар-март 1993, изложба је била у Галерији САНУ у кнез-Михаиловој улици у Београду. Његов живот и дело нарочито је проучавала хемичарка Снежана Бојовић која је написала књигу „Сима Лозанић“, у издању издавачког предузећа „Принцип“ 1996. на 262 стране.
У Београду, на Дедињу, једна од улица које се секу са улицом Незнаног јунака названа је по Сими Лозанићу.

http://sr.wikipedia.org/wiki/Сима_Лозанић

Не треба веровати ниједном експерименту док га не потврди теорија. (Артур Едингтон)

To you, Baldrick, the Renaissance was just something that happened to other people, wasn't it? (Blackadder)

Ван мреже obi-wan

  • Шта рећи?
  • ******
  • Поруке: 3451
  • Гласај: +0/-0
  • jedi general
    • Погледај профил
Re: Српски великани науке
« Одговор #5 послато: Новембар 17, 2008, 11:06:44 пре подне »
Bravo Ivice, odlicna tema... :)
"Vi morate upoznati zemaljsko da bi ste ga voleli, a Bozansko se mora voleti da bi se upoznalo." Paskal

Ван мреже Ивица М.

  • Шта рећи?
  • ******
  • Поруке: 7289
  • Гласај: +0/-0
  • Пол: Мушкарац
  • Ludo moja, zar ne znaš: divno je nemati plan!
    • AOL брзи гласник - ivicachem
    • Погледај профил
Re: Српски великани науке
« Одговор #6 послато: Новембар 17, 2008, 01:41:49 поподне »
Михајло Пупин

Михајло Идворски Пупин (4. октобар 1854 — 12. март 1935) био је научник, проналазач, професор на Универзитету Колумбија, носилац југословенског одликовања Бели орао Првог реда и почасни конзул Србије у САД. Био је и један од оснивача и дугогодишњи председник Српског народног савеза у Америци. Такође је добио и Пулицерову награду (1924) за аутобиографско дело „Са пашњака до научењака“ (енгл. From immigrant to inventor)[1][2].
Пупин је током свог научног и експериметалног рада дао значајне закључке важне за поља вишеструке телеграфије, бежичне телеграфије и телефоније, потом рентгенологије, а има и великих заслуга за развој електротехнике. Такође је заслужан и за проналазак Пупинових калемова.
Добитник је многих научних награда и медаља, био је члан Америчке академије наука, Српске краљевске академије и почасни доктор 18 универзитета.




Биографија

Михајло Пупин је рођен 9. октобра 1854. године, по грегоријанском календару, или 27. септембра 1854. године по јулијанском календару, у селу Идвор (данас у општини Ковачица) у Банату (тада Аустријско царство, од 1867. Аустроугарска). Отац му се звао Константин, а мајка Олимпијада. По одласку у Америку, променио је своје име у Михајло Идворски Пупин (енгл. Michael Idvorsky Pupin), чиме је нагласио своје порекло. Имао је четворицу браће и пет сестара.

Пупин се 1888. године оженио Американком Саром Катарином Џексон из Њујорка са којом је имао ћерку Барбару. У браку су били само 8 година када је она преминула након тешке упале плућа.

Целога живота памтио је речи своје мајке које наводи у свом аутобиографском делу:

“   Дете моје, ако желиш да пођеш у свет, о коме си толико слушао на нашим поселима, мораш имати још један пар очију — очи за читање и писање. У свету има много чега о чему не можеш сазнати ако не умеш да читаш и пишеш.
Знање, то су златне лествице преко којих се иде у небеса; знање је светлост која осветљава наш пут кроз живот и води нас у живот будућности пун вечне славе.[3]”

Умро је 12. марта 1935. године у Њујорку и сахрањен је на гробљу Вудлон (енгл. Woodlawn) у Бронксу[4].

Образовање

Основно образовање Михајло је стицао најпре у свом родном месту, у Српској вероисповедној основној школи, а потом у Немачкој основној школи у Перлезу. Средњу школу уписао је 1871.године у Панчеву прво у Грађанској школи, а потом у Реалки. Већ тада се истицао као талентован и даровит ученик, и био одличног успеха, због чега му је додељена стипендија. Стипендију је добио и захваљујући залагању проте Живковића који је у њему препознао таленат вредан улагања.

Због његове активности у покрету Омладине српске која је у то време имала сукобе са немачком полицијом морао је да напусти Панчево. Године 1872. одлази у иностранство, у Праг, где је, захваљујући стипендији коју је примао из Панчева, наставио шести разред и први семестар седмог разреда.

Након очеве изненадне смрти, у марту 1874, у својој двадесетој години живота донео је одлуку да прекине школовање у Прагу због финансијских тешкоћа и да оде у Америку.

“   Када сам се искрцао пре четрдесет и осам година у Касл Гардену, имао сам у џепу свега пет центи. И да сам уместо пет центи донео пет стотина долара, моја судбина у новој, мени потпуно непознатој земљи, не би била ништа друкчија. Млади досељеник, као што сам тада био ја и не почиње ништа док не потроши сав новац који је понео собом. Ја сам донео пет центи и одмах сам их потрошио на један комад пите од шљива, што је у ствари била назови пита. У њој је било мање шљива, а висе коштица! A да сам донео и пет стотина долара, требало би ми само мало више времена да их утрошим, вероватно на сличне ствари, а борба за опстанак која ме је очекивала остала би иста. За младог досељеника и није несрећа да се овде искрца без пребијене паре у џепу; за младог човека уопште није несрећа бити без новаца, ако се одлучио да сам себи крчи пут самосталном животу, под условом да у себи има довољно снаге да савлада све тешкоће са којима ће се сукобити.[3]"

Студије у Америци и докторат

У САД је следећих пет година радио као физички радник и паралелно учио енглески, грчки и латински језик. Након три године похађања вечерњих курсева, у јесен 1879. године положио је пријемни испит и уписао студије на Колумбија колеџу у Њујорку.

На студијама је био ослобођен плаћања школарине зато што је био примеран студент, а на крају прве године добио је две новчане награде за успех из грчког језика и математике. Током школовања углавном се издржавао држањем приватних часова и радећи физички тешке послове.

Студије је завршио 1883. године са изузетним успехом из математике и физике, при чему је примио диплому првог академског степена. Потом се вратио у Европу, и то најпре у Велику Британију (1883—1885) где је наставио школовање на Универзитету Кембриџ захваљујући добијеној стипендији за студије математике и физике.

Након школовања у Кембриџу, Пупин је студије експерименталне физике започео на Универзитету у Берлину 1885. године код чувеног професора Хермана фон Хелмхолца, након чега је 1889. године одбранио докторску дисертацију из области физичке хемије[5], на тему: "Осмотски притисак и његов однос према слободној енергији".


Академска каријера и научно-истраживачки рад


Михајло Пупин (седи) се рукује са пријатељем[6] нобеловцем Албертом Ајнштајном, 15. март 1933.године[7]


Током боравка у Берлину, 1887.године, одржана је чувена седница Друштва за физику на којој је први пут објављено историјско Херцово откриће осцилатора и дипола који емитује електромагнетне таласе. Седницом је председавао фон Хелмхолц, тадашњи Пупинов ментор. Пупинов савременик је такође био и чувени научник Кирхоф, заслужан за откриће два основна електротехничка закона (Прво и друго кирхофово правило), а који је живео и радио у Берлину. Још током прве године студија Пупин је похађао Хелмхолцова предавања из експерименталне физике, затим предавања о теорији електрицитета и магнетизма код Кирхофа и изводио практичне радове у лабораторији под Хелмхолцовим и Кунтовим руководством, професорима који су у то време били изванредан научан кадар.

Пупин је започео своју каријеру наставника на Универзитету Колумбија 1889. године где је радио пуних четрдесет година (до 1929). Постао је редовни професор 1901. године. Његов положај професора теоријске електротехнике усмерио је његово интересовање на проучавање електромагнетних феномена.

Електрична резонанца, као предмет изучавања, привукла је Пупинову пажњу 1892. Као резултат тога, Пупин је пронашао електрично струјно коло са подешавањем у резонанцу, који је нашао примену у радио-везама. Овај патент је касније продао компанији Маркони.
Године 1896, након што је Рендген 1895. објавио свој проналазак Х-зрака, Пупин је открио секундарне рендгенске радијације, а убрзо након тога развио је брзу методу рендгенског снимања која се састоји у томе што се између објекта који се снима и фотографске плоче, умеће флуоресцентни екран, чиме је скраћено време експозиције са трајања од око једног часа на свега неколико секунди. Тај метод је нашао широку примену и још увек се примењује.

Пупинови калемови


Пренос сигнала помоћу пупинових калемова.


Пупинов најзначајнији проналазак је у свету познат под именом „Пупинова теорија“ (1896) којом је решио проблем повећања домета простирања телефонских струја. Ово откриће омогућило је отклањање штетног дејства капацитивности водова које је представљало главну сметњу преноса сигнала на дужим растојањима, а манифестовало се појавом шума. Проблем је решен постављањем индуктивних калемова на строго одређеним растојањима дуж водова.

“   Да не би местимично оптерећени вод дао рђаве резултате у телефонији, треба да релативна честоћа калемова износи најмање десетак калемова по таласној дужини, рачунатој за средњу телефонску учесталост.[8]”

Пупин је, решавајући проблем, кренуо од математичког Лагранжеовог решења за вибрације затегнуте жице. Разрадио је нову математичку теорију преноса осцилација кроз жицу са распоређеним масама и на основу овог решења дошао до потребних величина у аналогном електричном моделу вода са периодично уметнутим индуктивностима. Ти индуктивни калемови, у његову част, названи су Пупинови калемови, а процес укључивања у линију пупинизација. Овај патент му је донео светску славу и богатство (Телефонска компанија Бел купила је право коришћења Пупинових калемова 1901, као и Компанија Сименс и Халске у Немачкој[9]), а захваљујући његовим проналасцима у аналогној телефонији функционише међуградски и међународни телефонски саобраћај.

Национални институт за друштвене науке одликовао је Пупина златном медаљом за овај изум.

Решавајући многе проблеме који су се јављали у примени пупинизације, Пупин је проналазио нова решења у области примене наизменичних струја. Године 1899. развио је теорију вештачких линија на којима се заснива математичка теорија филтера. Пупин је сугерисао и идеју негативне отпорности и први је направио индукциони мотор са већом брзином од синхроне. Доказао је да се могу добити непрекидне електричне осцилације ако се негативна отпорност унесе у индуктивно-капацитивно коло. Армстронг, његов студент у лабораторији, произвео је негативну отпорност применом троелектродне електронске цеви-триоде. Користећи овај свој рад, Армстронг је касније пронашао високофреквентни цевни осцилатор, на коме се заснива савремена радиотехника.

Истраживања током Првог светског рата

Када су САД ушле у Први светски рат 1917. године, Пупин је на Универзитету Колумбија организовао групу за истраживање технике откривања подморница. Заједно са својим колегама, професором Вилсом и професором Моркрофтом, извршио је бројна испитивања у циљу откривања подморница у Ки Весту и Новом Лондону. Такође, вршио је и истраживања за потребе успостављања телекомуникације између авиона. Током рата, Пупин је био члан Државног савета за истраживања и Државног саветодавног одбора за аеронаутику. За овај рад добио је посебну захвалницу америчког Председника Хардинга коју је Пупин објавио у свом аутобиографском делу на 386. страни.[10]

Књижевна делатност

Поред патената објавио је више десетина научних расправа и 1923.године своју аутобиографију на енглеском језику From Immigrant to Inventor за коју је 1924. године добио Пулицерову награду. На српском језику објављена је први пут 1929. године и то под насловом Са пашњака до научењака. Поред ове књиге објавио је још две:

- Нова реформација: од физичке до духовне стварности (енгл. The New Reformation: from physical to spiritual realities) (1927)
- Романса о машини (енгл. Romance of the Machine) (1930)

Остали радови које је самостално објавио:

- Thermodynamics of reversible cycles in gases and saturated vapors: Full synopsis of a ten weeks undergraduate course of lectures (1902)
- Serbian orthodox church, (South Slav, monuments) (1918)

Допринос одређивању граница Краљевине СХС


Године 1912, Краљевина Србија именовала је Пупина за почасног конзула у САД. Ову дужност је обављао све до 1920. године. Са те позиције он је много допринео успостављању међудржавних и ширих друштвених односа између Краљевине Србије, а касније Краљевине Југославије и САД.
Пупин је по завршетку Првог светског рата као тада већ познати и признати научник али и политички утицајна фигура у Америци утицао на коначне одлуке Париске мировне конференције када се одлучивало о одређивању граница будуће Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
Пупин је боравио два месеца у Паризу у време преговора о миру (април — мај 1919), на позив владе Краљевине СХС.

“   Моје родно место је Идвор, а ова чињеница казује врло мало јер се Идвор не може наћи ни на једној земљописној карти. То је мало село које се налази у близини главног пута у Банату, који је тада припадао Аустро-Угарској, а сада је важан део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Ову покрајину су на Мировној конференцији у Паризу 1919. године тражили Румуни, али њихов захтев био је узалудан. Они нису могли побити чињеницу да је становништво Баната српско, нарочито у оном крају у коме се налази Идвор. Председник Вилсон и г. Лансинг познавали су ме лично и када су од југословенских делегата дознали да сам родом из Баната, румунски разлози изгубили су много од своје убедљивости.[3]”

По Лондонском уговору из 1915. године било је предвиђено да Италији након рата припадне Далмација. Након тајног Лондонског уговора Француска, Енглеска и Русија затражиле су од Србије да након рата начини територијалне уступке Румунији и Бугарској. Тако је Румунији по томе требао припасти Банат, а Бугарској део Македоније до Скопља.

У врло тешкој ситуацији на преговорима по питању граница Југославије Пупин је лично упутио Меморандум 19. марта 1919. председнику САД, Вудроу Вилсону, који је на основу података добијених од Пупина о историјским и етничким карактеристикама граничних подручја Далмације, Словеније, Истре, Баната, Међимурја, Барање и Македоније свега три дана касније дао изјаву о непризнавању Лондонског уговора потписаног између савезника са Италијом.

Задужбине Михајла Пупина



Портрет Михајла Пупина

Пупин је 1914. оформио „Фонд Пијаде Алексић-Пупин“ при САНУ, у знак захвалности мајци Олимпијади на подршци коју му је током живота пружала. Средства фонда су се користила за помагање школовања у старој Србији и Македонији, а стипендије су додељиване једном годишње на празник Свети Сава. У знак захвалности још 1930-их година једна улица у Охриду добила је име Михајло Пупин.

Основао је посебан „Фонд Михајла Пупина“ од своје имовине у Краљевини Југославији, који је доделио „Привреднику“ за школовање омладине и за награде за „ванредне успехе у пољопривреди“, као и Идвору за награђивање ученика и помоћ црквеној општини.
Захваљујући Пупиновим донацијама, Дом у Идвору је добио читаоницу, стипендирало се школовање омладине за пољопривреду и финансирала се електрификација и изградња водовода у Идвору.

Основао је задужбину при Народно–историјско-уметничком музеју у Београду. Фондови Задужбине користили су се за куповину српских уметничких дела за музеј и издавање публикација „српских старина“. У имовину Задужбине, Пупин је уложио милион динара.
У Америци је 1909. основао једну од најстаријих српских исељеничких организација — Савез заједничких Срба - Слога — која је имала за циљ окупљање Срба у дијаспори и пружање узајамне помоћи, као и очување и неговање етничких вредности и културног наслеђа. Ова организација се потом удружила са још три друге исељеничке организације у Српски народни савез (енгл. Serbian national fondation), а Пупин је био један од њених оснивача и дугогодишњи председник (1909—1926).

Организовао је и Коло српских сестара, које су сакупљале помоћ за Српски црвени крст, а помагао је и окупљање добровољаца 1914. године за ратне операције у домовини преко српске патриотске организације Српска народна одбрана (енгл. Serbian National Defense) коју је предводио[15] и коју је такође он основао. Касније је ову организацију током Другог светског рата поново активирао Јован Дучић са истим задатком[16]. Личним средствима гарантовао је испоруке хране Србији, а био је и на челу Комитета за помоћ жртвама рата.

Пупин је такође био активан у оснивању Српског друштва за помоћ деци које је набављало лекове и одећу и налазило домове за ратну сирочад.




Почасти

Михајло Пупин је био:

Председник Института радио инжењера 1917, САД
Председник Америчког института инжењера електротехнике 1925-1926.
Председник Америчког друштва за унапређење науке
Председник Њујоршке академије наука
Члан Француске академије наука
Члан Српске академије наука

Титуле:

Доктор наука, Колумбија Универзитет (1904)
Почасни доктор наука, Џонс Хопкинс Универзитет (1915)
Доктор наука Принстон Универзитет (1924)
Почасни доктор наука, Њујорк Универзитет (1924)
Почасни доктор наука, Муленберг Колеџ (1924)
Доктор инжењерства, Школа примењених наука (1925)
Доктор наука, Џорџ Вашингтон Универзитет (1925)
Доктор наука Унион Колеџ (1925)
Почасни доктор наука, Маријета Колеџ (1926)
Почасни доктор наука, Универзитет Калифорнија (1926)
Доктор наука, Руџерс Универзитет (1926)
Почасни доктор наука, Делавер Универзитет (1926)
Почасни доктор наука, Кењон Колеџ (1926)
Доктор наука, Браун Универзитет (1927)
Доктор наука, Рочестер Универзитет (1927)
Почасни доктор наука, Мидлбури Колеџ (1928)
Доктор наука, Универзитет у Београду (1929)
Доктор наука, Универзитет у Прагу (1929)[17]


Медаље

Медаља Елиот Кресон института Френклин 1902.
Хербертова награда Француске академије 1916.
Едисонова медаља америчког института инжењера електротехнике 1919.
Почасна медаља америчког Радио института 1924.
Почасна медаља института друштвених наука 1924.
Награда Џорџа Вошингтона западног удружења инжењера 1928.
Бели орао Првог Реда, Краљевина Југославија 1929.
Бели лав Првог Реда, највише одликовање за странце Чехословачке Републике 1929.
Медаља Џона Фрица[18] четири америчка национална удружења инжењера електротехнике 1931.[17]

У Београду је 1946. године основан Институт Михајло Пупин.

Један мањи кратер на Месецу, у Пупинову част, назван је његовим именом[19].

Физичке лабораторије Универзитета Колумбија још увек носе његово име[20]. Године 1927. на Универзитету Колумбија, Њујорк саграђена је зграда Одсека за физику под именом Пупинова лабораторија. У овој згради, још за живота Пупина, 1931. године Харолд C. Уреу је открио тешки водоник, што је било прво велико откриће у Пупиновој лабораторији. Ту је отпочела и изградња прве нуклеарне батерије. Уреу је добио Нобелову награду 1934. године. Од великих имена науке Пупинови студенти су били Миликен, Лангмур, Армстронг и Торнбриџ. Прва двојица су добитници Нобелове награде.

Снимљен је и филм о Михајлу Пупину према његовом аутобиографском делу у сарадњи са Колумбија Универзитетом[21].

Посебно признање

Сребрњак са ликом Михајла Пупина искован поводом 125 година од његовог рођења.

У Америци је 1958. године установљено одличје Медаља Михајла Пупина која се додељује сваке године за посебне заслуге, за допринос националним интересима Америке. На листи носилаца овог признања налази се и Едгар Хувер (1961) некадашњи директор америчког Федералног истражног бироа (ФБИ).[22][23][24]


Литература

С. Бокшан, Михајло Пупин и његово дело, Научна издања Матице српске, Нови Сад, 1951.
С. Гвозденовић, Чикаго, Америка и Видовдан, Савез Срба у Румунији-Српска Народна Одбрана, Темишвар-Чикаго, 2003.
Ј. Николић, Фељтон Вечерњих новости, галерија српских добротвора, 2004.
П. Радосављевић, Идворски за сва времена, НИН, Бр. 2828, 2005.
Р. Смиљанић, Михајло Пупин-Србин за цео свет, Едиција – Срби за цео свет, Нова Европа, Београд, 2005.
Саво Б. Јовић, Христов светосавац Михајло Пупин, Издавачка установа Св. арх. синода, Београд, 2004

http://sr.wikipedia.org/wiki/Михајло_Пупин
Не треба веровати ниједном експерименту док га не потврди теорија. (Артур Едингтон)

To you, Baldrick, the Renaissance was just something that happened to other people, wasn't it? (Blackadder)

Ван мреже Ивица М.

  • Шта рећи?
  • ******
  • Поруке: 7289
  • Гласај: +0/-0
  • Пол: Мушкарац
  • Ludo moja, zar ne znaš: divno je nemati plan!
    • AOL брзи гласник - ivicachem
    • Погледај профил
Re: Српски великани науке
« Одговор #7 послато: Новембар 17, 2008, 10:10:37 поподне »
Ivan Đaja

Ivan Đaja (francuski: Jean Giaja, Le Avr, Francuska, 21. jula 1884. — Beograd, SR Srbija, SFRJ, 1. oktobar 1957) je bio srpski biolog i fiziolog, profesor i rektor Univerziteta u Beogradu, redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti i osnivač Fiziološkog zavoda (1910) i prve Katedre za fiziologiju među Južnim Slovenima.



Biografija

Rođen u Normandiji; otac mu je bio Dubrovčanin (po zanimanju pomorski kapetan), a majka Francuskinja. Osnovnu školu je završio u Beogradu, a studije u Sorboni, u Francuskoj. U Srbiji je proveo najveći dio svog života, baveći se istraživanjem, predavanjem i akademskim radom. Bio je poznat kao govornik koji je umeo da zanese stručnjake i široku publiku, sa žarom je pozivao na higijenu i zdravu ishranu uz voće i povrće. Ponašao se učtivo i otmeno.

Rad

Akademik Ivan Đaja je jedan od najvećih srpskih fiziologa i biologa, čija je neprocenjiva zasluga u utemeljivanju naučne fiziologije u Srbiji, zasnovane na eksperimentalnom radu. Ovaj izuzetno darovit naučnik, filozof i književnik, još početkom 20. veka je postavio temelje eksperimentalne fiziologije i fiziološke hemije (kasnije biohemije) ne samo u Srbiji, već i u jugoistočnoj Evropi. Godine 1910. Ivan Đaja je na ondašnjem Filozofskom fakultetu osnovao prvu Katedru za fiziologiju u okviru Fiziološkog zavoda. To je bila prva katedra za fiziologiju, ne samo u Srbiji, već i prva te vrste među Južnim Slovenima. Akademik Ivan Đaja, svojim radom u nastavi, a naročito rezultatima koje je postigao u oblasti termoregulacije i bioenergetike[2], doprineo je ugledu Srbije u svetu tako da se Fiziološki zavod počeo pominjati kao „Beogradska fiziološka škola“. Bilo je to zlatno razdoblje za fiziologiju kao nauku u Srbiji.
Koliko su Đajini naučni radovi bili doprinos svetskoj nauci svedoči i njegov prijem u Francusku akademiju nauka[3], na upražnjeno mesto nakon smrti Aleksandra Fleminga, pronalazača penicilina, u odeljenje za medicinu i hirurgiju. Naime, ubrzo po osnivanju katedre, Đaja je počeo da se intenzivno bavi naučnim istraživanjima. Njegova deviza je bila: „Nulla dies sine experimentum“ (srp. Nijedan dan bez eksperimenta). Već 1912. godine objavio je i prve rezultate svojih istraživanja u monografskom radu pod naslovom „Fermenti i fiziologija“. Napisao je udžbenik „Osnovi fiziologije“ (1923), prvi te vrste u Srbiji, koji je posvetio „prvom naraštaju ujedinjene Jugoslovenske Univerzitetske omladine“. U predgovoru ovog udžbenika Ivan Đaja, u duhu klasičnih filozofa, ističe da je „gradivo rasporedio i razvio na osnovu jedne opšte biološke ideje vodilje: da je promet materije i energije osnovna pojava života, kojoj su podređene sve fiziološke funkcije“.
Manje je poznato uporno nastojanje Ivana Đaje za odgonetanjem kompleksnog funkcijskog spleta u prirodi uopšte. Baveći se naučnim radom iz oblasti fiziologije, biološke discipline koja sintetiše sva znanja nauke o životu, akademik Đaja je nastojao da prezentuje i adekvatna filozofska tumačenja o prirodi nauke, njenim osnovama, kriterijumima, principima i putevima razvoja. Već početkom 1930-ih godina, Đaja je izneo svoje filozofske poglede o nauci i vrednosti znanja u knjizi „Tragom života i nauke“. Pored već spomenute knjige on je objavio i više publikacija: „Od života do civilizacija“ (Beograd, 1933), „Niz vodu“ (Beograd, 1938), „Dubrovački razgovori“, dok je u rukopisu ostalo njegovo delo „Otkriće sveta“. Krunu njegovog filozofskog opusa predstavlja monografija „L'Homme et la vie inventive“ (srp. Čovek i inventivni život) koju je napisao u svojim zrelim godinama, a koja je objavljena u Francuskoj, 1955. godine. U ovoj studiji iznosi teze o poreklu biološki inventivne moći, o svrhovitosti određenih pojava u živom svetu, kao i pojmu korisnosti u biologiji. Međutim, ovo njegovo delo je, osim filozofske sinteze, istovremeno i jedinstvena opšta fiziologija prirode. Čak se može istaći da je ono svojevrsna enciklopedija funkcionalne anatomije ekosistema ili „filozofska ekofiziologija“.

http://sr.wikipedia.org/sr-el/Иван_Ђаја

*********

Sudbina i delo Ivana Djaje, naucnika i pripadnika internacionalnog plemstva duha
Epohalno otkrice uz pomoc patent-tegle za zimnicu

 Iz danasnje perspektive, posle gotovo pola veka, moglo bi se reci da je zivot Ivana Djaje protekao u znaku sjajnih naucnih otkrica iz oblasti fiziologije, domacih i svetskih priznanja za njih, ali i obojen nizom nesporazuma sa sredinom u kojoj je delovao, ziveo, koju je voleo.

HIBERNACIJA SRBIJE

Rodjen u Normandiji krajem devetnaestog veka, otac Dubrovcanin pomorski kapetan, majka Francuskinja, dosao je u Beograd taman da podje u osnovnu skolu i da se svim svojim kombinovanim temperamentom zanese Srbijom, kasnije Jugoslavijom... da vec sa sedam godina recituje "sto misica da imadem pa sve da ih dadem rodu za slobodu" (ne znajuci srpski jos dobro mislio je da je rec o misevima! A da je svoje detinje obecanje ispunio pokazalo se kad je svoja najvaznija otkrica iz hibernacije postigao ogledima na hladjenju miseva!"). Mala Srbija sa pocetkom dvadesetog veka umela je da svojim intelektualcima, i uostalom ne samo njima, usadi osecaj odgovornosti za svoju sudbinu. Mislim Srbije.
    Tako da se Djaja, kao i mnogi iz njegove generacije, posle studija i doktorata na Sorboni vratio u nju da je unapredjuje, osnuje katedru fiziologije na Beogradskom univerzitetu, prosvecuje, raduje se stvaranju Jugoslavije i da je najzad uvede u svetsku fiziologiju.
    Zivot Ivana Djaje nije bio izgovor, imao je svrhu: svoju zedj za apsolutnim zadovoljavao je bavljenjem naukom i javnom delatnoscu koja je proizilazila iz njegovog shvatanja uloge intelektualaca. Ponekad mi se cinilo da to radi veoma naivno, a onda opet da je Lorensovski cinicno svestan da "za vidovita coveka promasaj je jedini cilj".
    Mozda ga je doticao demon apsolutnog udruzen sa stvaralackom obmanom - cetrdeset godina ogleda na hladjenju toplokrvnih zivotinja, osnivanja i vodjenja katedre fiziologije, toliko isto godina predavanja studentima (sem za vreme nemacke okupacije), popularnih predavanja po svim mogucim mestima sirom zemlje: uvek u ulozi tumaca zakonitosti prirode i ljubavi prema njoj, poznat kao orator koji je umeo da zanese strucnjake kao i siroku publiku, sa zarom pozivao na higijenu, uzdrzanu zdravu ishranu - danas vec davno ispricana prica ali ne i onda, voce, povrce, vitamini, ... sve to dopunjeno licnim primerom uctivog i otmenog ponasanja.


MIHIZ: KASNO SMO RAZUMELI DJAJU

  Izazova je bilo za njega na sve strane: da u svetskim casopisima saopstava rezultate rada svojih saradnikak i svoje; da sa studentima prenosi na Kopaonik Panciceve posmrtne ostatke; da bude potpredsednik Crvenog krsta Jugoslavije (naravno, pre Drugog svetskog rata); da se kao rektor Beogradskog univerziteta zajedno sa pobunjenim studentima (na cijem je komunisticki orijentisanom celu bio Pera Stambolic) zestoko suprotstavi ulasku policije u prostorije akademskih gradjana. Doduse, on je autonomiju univerziteta branio od politike uopste, pa samim tim i od svake vlasti. Cak je i jednom Mihizu bilo potrebno da ostari pa da napise da su kasno razumeli Djaju - to jest da je stavljanje na prvo mesto studija i strucnosti najbolji nacin i za zemlju i za pojedinca za ostvarivanje zajednickih i pojedinacnih ambicija... Kad se, mislim vec 45.

asao na prijemu kod Tita i kad ga je Pera Stambolic predstavio marsalu kao "crvenog rektora i studentsku majku" moj otac okruzen grupom svojih bivsih (vecinom nediplomiranih) studenata - sada uticajnih komunista je odgovorio otprilike ovako: "Stitio sam ih da bi mogli da uce, a njihove politicke zanose sam smatrao mladalackim neozbiljnostima". E, to Tile nije mogao da proguta pa je podrsku na Beogradskom univerzitetu potrazio i dobio medju drugom vrstom karaktera. Prica izmedju Tita i Djaje se zavrsila kad je moj otac u SANU (uzgred, "U" - umetnost - je SAN i dodala na njegov predlog) izrazio misljenje da marsala ne treba predlagati za akademika jer ce se to zavrsiti kao sa kraljem Aleksandrom, da ce Tito postati pocasni gradjanin svakog grada u zemlji! Od toga dana pa sve do svoje smrti 1957.
    Ivan Djaja u svojoj zemlji vise nije postojao, a obracuni nastali u samoj Partiji, (Goli otok) postedeli su ga i goreg. Ali nisu SANU: kad sam pre neko vece na BK televiziji u okviru emisije "Zlatna zica" na pitanje koje pogadjaju gledaoci "koje je najpoznatije delo SANU?" tacan odgovor glasi "Memorandum" bljesnuo je preda mnom razvojni put svih nas: potomci Stambolicevi od neznanog groba Ivanovog do sjajnog biologa Vuka Stambolica u Kanadi, zemlji u kojoj je svoju drugu otadzbinu potrazila i jedina Djajina unuka, Sonja Milankovic.


"KRITIKUJEM SVOJU ZEMLJU SAMO KAD SAM U NJOJ"

Ivan Djaja nije prestao da postoji van svoje zemlje, i pedesetih godina postaje izmedju ostalog i dopisni clan Francuske akademije nauka i to na mesto pronalazaca penicilina Fleminga, a na svecanosti povodom dodeljivanja te visoke pocasti u Parizu odsutnom nasem ambasadoru - cini mi se Prici - porucio je da je slobodno mogao da dodje "jer Ivan Djaja svoju zemlju kritikuje samo u njoj." Pekicevski receno, ocigledno nije bio u sukobu sa idealima oko sebe, vec sa njihovom praksom.
    Svoj otmeni unutrasnji zivot ispoljavao je istom takvom i spoljasnoscu: vitak, visok, uspravan, elegantan u oblacenju i manirima nosio je svoju produhovljenu facu sa ne malo sujete: voleo je da privlaci i uzvraca paznju, bio je miljenik zena, studentkinjama je obavezno ustajao da uz laki naklon cestita polozeni ispit, i brucose je oslovljavao sa "kolega" i obavezno "vi"; bio ga je glas da pri ulasku u SANU obavezno neznim pogledom preleti preko razgolicenih grudi zenskih kipova postavljenih tu da predstavljaju nauku i umetnost, znao je da kaze "dodjite, svratite, da mi vidite cerku, to je najbolje iz fiziologije sto sam uradio".
    Nije retko, svojim galskim duhom, uvek gospodski i s razlogom, pravio gestove kao sto je na primer bila zdravica na banketu povodom nove ministarke prosvete Mitre Mitrovic: "Pozdravljam vas kao osobu koja je dosla na mesto koje su u ovoj zemlji zauzimali Sveti Sava i Dositej Obradovic". To ne samo sto su zloupotrebljavale kolege kako bi ga eliminisale iz konkurencije vec, po mom misljenju, i reakcionarna beogradska carsija - ona koja nije imala potencijal njegovih ideja vec samo svoj "antiprotivni" stav iza cijeg antikomunizma nije bilo niceg - uvlacili su ga u svoj krug...

SVETSKI NAUCNIK, A ANONIMNI AUTOR U SVOJOJ ZEMLJI!

  Njega ipak nista nije zaustavljalo, radio je, cak je predstavnicima Fulbrajtove fondacije zahvalio na ponudjenoj pomoci recima da mu se ne uskracuje mogucnost bavljenja naukom (uostalom aparat koji u svetskoj nauci nosi njegovo ime napravio je od nase domace "patent - tegle za zimnicu" a bio je vican i stolarskom i knjigovezackom zanatu), strpljivo je cekao zimske mrazeve za svoje oglede iz hipotermije, kratko pre svoje iznenadne smrti poverio mi je "ako pozivim jos desetak godina Andjus ce dobiti Nobelovu nagradu". Nastavio je sa pisanjem popularne nauke i manjih putopisa ali do kraja zivota u Jugoslaviji nije mogao nista da objavi, sem anonimno, na primer u Politici u rubrici "Da li znate�- a Politika ga u svoji analima vodi kao svog prvog dopisnika iz inostranstva!
    Ako su ovi redovi neka antisecanja na moga oca, nesumnjivog pripadnika internacionalnog plemstva duha, cini mi se da je otisao (ne stigavsi ni da ostari) donekle potisten usled nase razbarusene nehajnosti a i sluteci da covecanstvo moze postati ne samo sopstveni suzanj vec i suzanj naucnih otkrica. Mislim da mogu da vidim da je uspeo da, kako bi Ibzen rekao, zadovolji moralni zakon u sebi. A sta smo mi od toga preuzeli - to je nasa stvar. Verujem da jos lebdi pozitivan uticaj koji je vrsio na mnoge generacije. Naravno, novinski naslovi ovih dana kao "U Andrijevici 37 kafana na 1.200 stanovnika," ili preporuke Vokija Kostica o ishrani (buter, pavlaka, jaja, meso, konjak) protiv kakve se Djaja decenijama borio njega vise ne mogu da uzbude - a bas je na takve reagovao kao na kobne znake - ali nas?
    Nedavno sam, na akademiji odrzanoj povodom smrti i moga druga Jovana Hristica cula recenice Mihajla Pantica u kojima vapije za nestankom Vavinog elitizma i gospodstva, pa ide dalje i predvidja da prostastvo pobedjuje u svemu. Znam na sta je mislio jer sam se odlaskom svog oca, jednu generaciju ranije, suocila sa nestankom renesansnog gospara na beogradskim ulicama. Zelela bih da uverim najpre sebe da od antickih vremena do danas stizu neki divni ljudi posveceni svom pozvanju - pitanje je samo hoce li ih sredina prepoznati, podrzati? Ili se ovim pitanjem vracam na Panticevu strepnju?

Ivanka Djaja

http://www.danas.co.yu/20020824/vikend10.htm
Не треба веровати ниједном експерименту док га не потврди теорија. (Артур Едингтон)

To you, Baldrick, the Renaissance was just something that happened to other people, wasn't it? (Blackadder)

Ван мреже Ивица М.

  • Шта рећи?
  • ******
  • Поруке: 7289
  • Гласај: +0/-0
  • Пол: Мушкарац
  • Ludo moja, zar ne znaš: divno je nemati plan!
    • AOL брзи гласник - ivicachem
    • Погледај профил
Re: Српски великани науке
« Одговор #8 послато: Новембар 18, 2008, 12:28:29 пре подне »
Вероватно је највећи међу побројанима, или боље рећи без праве конкуренције, јер је јединствена појава у историји.

Никола Тесла

Никола Тесла (Смиљан, Аустријско Царство, 10. јул 1856. — Њујорк, Њујорк, САД, 7. јануар 1943) је један од најпознатијих светских проналазача и научника у области физике, електротехнике и радиотехнике. Рођен је 10. јула 1856. у селу Смиљан код Госпића (Аустријско Царство, данас Хрватска) у српској породици, а умро 7. јануара 1943. у Њујорку, САД.

Најзначајнији Теслини проналасци су полифазни систем (трофазни систем), обртно магнетно поље, асинхрони мотор, синхрони мотор и Теслин трансформатор. Такође, открио је један од начина за генерисање високофреквентне струје, дао је значајан допринос у преносу и модулацији радио-сигнала, а остали су запажени и његови радови у области рендгенских зрака.

Његов систем наизменичних струја је омогућио знатно лакши и ефикаснији пренос електричне енергије на даљину. Био је кључни човек на изградњи прве хидроцентрале на Нијагариним водопадима.

Пошто никада није обраћао много пажње на своје финансијско стање, умро је у својој 87. години, сиромашан и заборављен.
Једини је Србин по коме је названа једна међународна јединица мере, јединица мере за густину магнетног флукса, Тесла.



Биографија

О животу Николе Тесле највише сазнајемо из његовог аутобиографског дела „Моји изуми“.

Рани живот и породица

Никола је рођен у Смиљану крај Госпића од оца Милутина, православног свештеника, и мајке Георгине, у некадашњој Војној Крајини Аустријског царства, у данашњој Хрватској. Крштен је у Српској православној цркви Св. Петра и Павла. Име Никола је добио по једном и другом деди. Према крштеници је рођен 28. јуна (по јулијанском, 10. јула по грегоријанском календару) 1856. године.
Николин отац, по занимању православни свештеник, био је такође надарени писац и поета који је поседовао богату библиотеку у којој је и сам Никола проводио своје детињство читајући и учећи стране језике. Са друге стране Николина мајка била је вредна жена са много талената која је и сама била креативна јер је својим изумима олакшавала живот на селу. Сматра се да је Никола Тесла управо од мајке наследио склоност ка истраживачком животу. Његови родитељи су осим њега имали сина Данета и ћерке Ангелину и Милку, старије од Николе и Марицу, најмлађе дете у породици Тесла. Дане гине при паду са коња кад је Никола имао пет година и то оставља велики траг у породици. Верује се да је то основни разлог што отац дуго није пристајао да га пусти од куће на школе технике далеко од куће.
По Теслином казивању, Тесле воде поријекло од Драганића из Бањана. По наводима Јована Дучића, Тесле су пореклом из Старе Херцеговине, од племена (Опутни) Рудињани из села Пилатоваца у данашњој никшићкој општини,тј.од Комненића. Међутим, о Теслином пореклу постоји и верзија да су Тесле поријеклом од Комненовић из Бањана у Старој Херцеговини. По легенди која се задржала у Бањанима, Комненовићи су зидали цркву приликом чега су се посвађали са мајсторима услед чега је дошло до крвавих обрачуна. Као резултат тога, део Комненовића се преселио са Тупана у други крај Бањана због чега су их прозвали Чивије (ексери) који и данас живе у Бањанима, док се други део одселио у Хрватску који је прозван Тесла по оруђу.

Школовање

Први разред основне школе је учио у родном Смиљану. Отац Милутин рукоположен је за проту у Госпићу, па се породица сели у ово место 1862. године. Преостала три разреда основне школе и трогодишњу Нижу реалну гимназију Никола похађа у Госпићу. На крају трећег разреда, 1870. године, тешко се разболео. С јесени одлази у Раковац крај Карловца да заврши још три разреда Велике реалке. Матурирао је 24. јула 1873. године у групи од свега седам ученика са врло добрим успехом јер је из нацртне геометрије био довољан. Тада је имао 17 година. Након завршене матуре вратио се у Госпић и већ први дан разболео од колере. Боловао је девет месеци. У тим околностима измолио је очево обећање да га уместо на богословију упише на студије технике.

Студије

Пошто је оздравио отац га шаље ујаку, проти Томи Мандићу, у Томингај код Грачца, да боравком на селу и планини прикупља снагу за напоре који га очекују. На студије електротехнике креће 1875. године, две године након матуре. Уписује се у Политехничку школу у Грацу, у јужној Штајерској (данас Аустрија). Тада му је било 19 година.
Спава веома мало - свега четири сата дневно - и све слободно време проводи у учењу. Испите полаже са највишим оценама. Још тада га је заинтересовала могућност примене наизменичне струје. Чита све што му дође под руку (100 томова Волтерових списа). Никола је о себи писао: „Прочитао сам много књига, а са 24 године сам многе знао и напамет. Посебно Гетеовог Фауста“. Забринути за његово здравље професори шаљу писма његовом оцу у којима га саветују да испише сина уколико не жели да се убије прекомерним радом.
Након прве године студија изостаје стипендија Царско-краљевске генерал-команде (којом су помагани сиромашни ученици из Војне крајине). Два пута се за стипендију обраћа славној Матици српској у Новом Саду. Први пут 14. октобра 1876, а други пут 1. септембра 1878. године. Оба пута бива одбијен. У децембру 1878. године напушта Грац и прекида све везе са ближњима. Другови су мислили да се утопио у Мури. Одлази у Марибор (данас Словенија) где добија посао код неког инжењера. Одаје се коцкању. Отац га након вишемесечне безуспешне потраге проналази и враћа кући. Отац, узоран човек, није могао да нађе оправдање за такво понашање. (Недуго потом отац умире 30. априла 1879. године). Никола је те године једно време радио у госпићкој реалној гимназији.
Почетком 1880. године, одлази у Праг да према очевој жељи оконча студије. Тамо не може да се упише јер у средњој школи није учио грчки. Највероватније је слушао предавања из физике и електротехнике. Наредне године, свестан да његови ближњи подносе огромну жртву због њега, решава да их ослободи тог терета и напушта студије.
Тесла је навео у својој аутобиографији како је живо и пластично доживљавао моменте инспирације. Од раних дана је имао способност да у мислима створи прецизну слику проналаска пре него што га направи. Иначе, ова појава се у психологији назива „Визуелно размишљање“.

Теслино прво запослење

Године 1881. се сели у Будимпешту да ради у телеграфској компанији Америчка Телефонска Компанија. При отварању телефонске централе 1881. године је Тесла постао главни телефонски техничар компаније. Ту је изумео уређај који је, према некима, телефонски појачавач, док је према другима први звучник. У Будимпештанском парку се Тесли јавила идеја о решењу проблема мотора на наизменичну струју без комутатора, док је шетао са пријатељем и рецитовао Гетеовог „Фауста“, а онда изненада почео штапом по песку да црта линије сила обртног магнетног поља. За два наредна месеца је разрадио скице многих типова мотора и модификација које ће пет година касније патентирати у Америци.

Запослење у Паризу и посао у Стразбуру

У Париз се сели 1882. године где ради као инжењер за Едисонову компанију на пословима унапређења електричне опреме. Године 1883. је компанија требала у Штразбургу (данашњи Стразбур) да оспособи једносмерну централу јер се на отварању очекивао немачки цар лично. Тесли је дат овај задатак и он је у Стразбуру од 14. октобра 1883. до 24. фебруара 1884. године.
Тесла овде потписује први пословни уговор у вези реализације првог индукционог мотора, тако је крајем 1883. године у Стразбуру настао први индукциони мотор који користи принцип обртног магнетног поља наизменичних струја. Почео је и са развојем разних врста полифазних система и уређаја са обртним магнетним пољем (за које му је одобрен патент 1888. године).

Прелазак океана са препоруком Едисону

Тесла је дошао у Америку 1884. године са писмом препоруке које је добио од претходног шефа Чарлса Бечелора. У препоруци је Бечелор написао: „Ја познајем два велика човека, а ви сте један од њих; други је овај млади човек“. Едисон је запослио Теслу у својој компанији Едисонове машине. Тесла је убрзо напредовао и успешно решавао и најкомпликованије проблеме у компанији. Тесли је понуђено да уради потпуно репројектовање генератора једносмерне струје Едисонове компаније.

Разлаз са Едисоном


Пошто је Тесла описао природу добитака од његове нове конструкције, Едисон му је понудио 50.000$ кад све буде успешно завршено и направљено. Тесла је радио близу годину дана на новим конструкцијама и Едисоновој компанији донео неколико патената који су потом зарадили невероватан профит. Када је потом Тесла питао Едисона о обећаних 50.000$, Едисон му је одговорио „Тесла, ви не разумете наш амерички смисао за хумор“. и погазио своје обећање. Едисон је пристао да повећа Теслину плату за 10$ недељно, као врсту компромиса, што значи да би требало да ради 100 година да заради новац који му је био првобитно обећан. Тесла је дао отказ моментално.
Едисон је као добар бизнисмен, зарађивао новац коришћењем својих једносмерних генератора струје који су били веома скупи за постављање и одржавање. Било је потребно и по неколико станица једносмерне струје да би се опскрбили један градски кварт, док је Теслин генератор наизменичне струје био довољан за снабдевање комплетног града. Увидевши ефикасност Теслиних патената, Едисон је користио разне начине да увери јавност како је та струја опасна, ходао је по градским вашарима и пред медијима наизменичном струјом усмрћивао животиње (псе, мачке, и у једном случају, слона[1]). На његову идеју створена је и прва електрична столица. Као одговор томе Тесла се прикључио у коло наизменичне струје што је проузроковало ужарење нити електричне сијалице, и тим побио предрасуде штетности наизменичне струје.

Средње године


Први патенти из наизменичних струја

Године 1886. Тесла оснива своју компанију, Тесла електрично осветљење и производња (Tesla Electric Light & Manufacturing). Првобитни оснивачи се нису сложили са Теслом око његових планова за увођење мотора на наизменичну струју и на крају је остао без финансијера и компаније. Тесла је потом радио у Њујорку као обичан радник од 1886. до 1887. године да би се прехранио и скупио новац за свој нови подухват. Први електромотор на наизменичну струју без четкица је успео да конструише 1887. године, и демонстрирао га пред „Америчким друштвом електроинжењера“ (American Institute of Electrical Engineers, данас IEEE) 1888. године. Исте године је развио принципе свог Теслиног калема и почео рад са Џорџом Вестингхаусом у лабораторијама његове фирме „Вестингхаус електрична и производна компанија“ (Westinghouse Electric & Manufacturing Company). Вестингхаус га је послушао у вези његових идеја о вишефазним системима који би омогућили пренос наизменичне струје на велика растојања.

Експерименти са Икс-зрацима

Априла 1887. године Тесла почиње истраживање онога што ће касније бити названо Икс-зрацима користећи вакуумску цев са једним коленом (сличну његовом патенту 514170). Овај уређај је другачији од других раних цеви за Икс-зраке јер није имао електроду-мету. Савремен израз за феномен који је разлог оваквог дејства уређаја је „пробојно зрачење“. До 1892. године је Тесла већ био упознат са радом Вилхелма Рентгена и његовим проналаском ефеката Икс-зрака.
Тесла није признавао постојање опасности од рада са Икс-зрацима, приписујући оштећења на кожи озону пре него, до тада непознатом зрачењу: „У вези штетних дејстава на кожу... примећујем да су она погрешно тумачена... она нису од Рентгенових зрака, већ једино од озона створеног у контакту са кожом. Азотна киселина би такође могла бити одговорна, али у мањој мери“. (Тесла, Electrical Review, 30. новембар 1895.) Ово је погрешна оцена што се тиче катодних цеви са Икс-зрачењем. Тесла је касније приметио опекотине код асистента које потичу од Икс-зрака и стога је вршио експерименте. Фотографисао је своју руку и фотографију је послао Рентгену, али није јавно објавио свој рад и проналаске. Овај део истраживања је пропао у пожару у лабораторији у улици Хјустон 1895. године.

Америчко држављанство, експлозија разних открића

Теслин систем производње наизменичне струје и пренос на велике даљине. Описан у патенту US390721.
Америчко држављанство добија 30. јула 1891, са 35 година, а тада започиње рад у својој новој лабораторији у улици Хјустон у Њујорку. Ту је први пут приказао флуоресцентну сијалицу која светли без жица. Тако се први пут појавила идеја о бежичном преносу снаге. Са 36 година пријављује први патент из области вишефазних струја. У наставку истраживања се посвећује принципима обртних магнетних поља. Постаје потпредседник Америчког института електроинжењера (касније IEEE) у периоду од 1892. до 1894. године.

Пут у Европу, смрт мајке, долазак у Београд

Тесла 1892. године путује у Европу, где прво држи 3. фебруара сензационално предавање у Лондону у Британском институту електроинжењера „Експерименти са наизменичним струјама високог потенцијала и високе фреквенције“. Потом у Паризу 19. фебруара члановима друштва инжењера држи исто предавање и остаје месец дана покушавајући, по други пут, да у Паризу нађе инвеститоре за свој нови полифазни систем струја.
Ту га затиче телеграм са вешћу да му је мајка на самрти. Журно напушта Париз да би боравио уз своју умирућу мајку и стиже 15. априла, пар сати пре смрти. Њене последње речи су биле: „Стигао си Ниџо, поносе мој.“ После њене смрти Тесла се разболео. Провео је три недеље опорављајући се у Госпићу и селу Томингај код Грачца, родном месту његове мајке и манастиру Гомирје у коме је архимандрит био његов ујак Николај.
Тесла, на позив Ђорђа Станојевића, долази у Београд 1. јуна. Следећег дана је примљен у аудијенцију код краља Александра Обреновића којом приликом је одликован орденом Светог Саве. Потом је Тесла одржао чувени поздравни говор у данашњој згради ректората, студентима и професорима београдске Велике школе.
 „Ја сам, као што видите и чујете остао Србин и преко мора, где се испитивањима бавим. То исто треба да будете и ви и да својим знањем и радом подижете славу Српства у свету.“
(почетак Теслиног говора у Великој школи)
Теслин боравак у Београду је оставио дубоког трага, међутим, иако је добио 12. септембра признање енглеског удружења инжењера и научника, убрзо потом добио почасну титулу доктора Колумбијског универзитета, крајем 1892. године није прошао на избору за редовног члана Српске краљевске академије.

Златне године стваралаштва

Од 1893. до 1895. године он истражује наизменичне струје високих фреквенција. Успева да произведе наизменичну струју напона од милион волти користећи Теслин калем и проучавао је површински ефекат високих фреквенција у проводним материјалима, бавио се синхронизацијом електричних кола и резонаторима, лампом са разређеним гасом која светли без жица, бежичним преносом електричне енергије и првим преносом радио таласа. У Сент Луису је 1893. године, пред 6000 гледалаца, Тесла приказао на атрактиван начин многе експерименте укључујући и пренос сличан радио комуникацији. Обраћајући се Френклиновом институту у Филаделфији и Националној асоцијацији за електрично осветљење он је описао и демонстрирао своје принципе детаљно. Теслине демонстрације изазивају велику пажњу и помно се прате.

Светска изложба у Чикагу

Светска изложба 1893. године у Чикагу, Светска Колумбовска изложба, је била међународна изложба на којој је по први пут цео салон издвојен само за електрична достигнућа. То је био историјски догађај јер су Тесла и Вестингхаус представили посетиоцима свој систем наизменичне струје осветљавајући целу изложбу. Приказане су Теслине флуоресцентне сијалице и сијалице са једним изводом. Тесла је објаснио принцип обртног магнетног поља и индукционог мотора изазивајући дивљење при демонстрацији обртања бакарног јајета и постављања на врх, што је представљено као Колумбово јаје. То је коришћено да се објасни и прикаже модел обртног магнетног поља и индуктивног мотора.

Признања, недаће и рат струја

Фебруара 1894. се појављује прва књига о Тесли, „Открића, истраживања и писани радови Николе Тесле“. Убрзо књига бива преведена на српски и немачки језик.
Велики ударац за истраживања се десио 13. марта 1895. године када избија велики пожар у лабораторији у Јужној петој авенији број 35 којом приликом је изгорело око 400 електричних мотора, електрични и механички осцилатори, трансформатори, многе оригиналне конструкције и рукопис скоро завршене књиге „Прича о 1001 индукционом мотору“. Међутим, то је било време изузетне Теслине креативности и жилавости. Већ 15. марта оснива компанију под именом „Никола Тесла“ и наставља рад.
Касних 1880-их, Тесла и Томас Едисон су постали противници, поводом Едисоновог покретања система дистрибуције електричне енергије на основу једносмерне струје упркос постојања ефикаснијег, Теслиног, система са наизменичном струјом. Као резултат рата струја, Томас Едисон и Џорџ Вестингхаус су замало банкротирали, па је 1897. Тесла поцепао уговор и ослободио Вестингхауса обавеза плаћања коришћења патената. Те 1897. године је Тесла радио испитивања која су водила ка постављању основа за истраживања у области космичких зрачења.

Откриће радија и бежичног преноса

Када је напунио 41 годину, поднео је свој први патент бр. 645576 из области радија. Годину дана касније америчкој војсци приказује модел радијски управљаног брода, верујући да војска може бити заинтересована за радио-контролисана торпеда. Тада је он говорио о развоју „умећа телематике“, врсте роботике. Радио контролисан брод је јавно приказан 1898. године на електричној изложби у Медисон Сквер Гардену. Ови уређаји су имали иновативни резонантни пријемник и низ логичких кола. Радио-даљинско управљање остаје новотарија све до 1960-их. Исте године Тесла је изумео електрични упаљач или свећицу за бензинске моторе са унутрашњим сагоревањем, за шта му је признат патент 609250 под називом „Електрични упаљач за бензинске моторе“.

Колорадо Спрингс

Тесла је 1899. одлучио да се пресели и настави истраживања у Колораду Спрингсу, где је имао довољно простора за своје експерименте са високим напонима и високим учестаностима. По свом доласку је новинарима изјавио да намерава да спроведе експеримент бежичне телеграфије између Пајкс Пика (врх Стеновитих планина у Колораду) и Париза. Теслини експерименти су убрзо постали предмет урбаних легенди. У свом дневнику је описао експерименте који се тичу јоносфере и земаљских таласа изазваних трансферзалним или лонгитудиналним таласима.
Тесла је у својој лабораторији доказао да је Земља проводник и вршећи пражњења од више милиона волти производио вештачке муње дуге више десетина метара. Тесла је такође проучавао атмосферски електрицитет, посматрајући пражњења својим пријемницима. Репродукујући његове пријемнике и резонантна кола много година касније се увидео непредвидиви ниво комплексности (расподељени хеликоидни резонатор високог фактора потискивања, радиофреквентно повратно коло, кола са грубим хетеродиним ефектима и регенеративним техникама). Тврдио је чак да је измерио и постојање стојећих таласа у Земљи.
У једном моменту је утврдио да је у својој лабораторији забележио радио-сигнале ванземаљског порекла. Научна заједница је одбацила његову објаву и његове податке. Он је тврдио да својим пријемницима мери извесне понављајуће сигнале који су суштински другачији од сигнала које је приметио као последица олуја и земљиног шума. Касније је детаљно наводио да су сигнали долазили у групама од једног, два, три и четири клика заједно. Тесла је касније провео део живота покушавајући да шаље сигнал на Марс.
Тесла напушта Колорадо Спрингс 7. јануара 1900., а лабораторија се руши и распродаје за исплату дуга. Међутим, експерименти у Колорадо Спрингсу су Теслу припремили за следећи пројекат, подизање постројења за бежични пренос енергије. У то време пријављује патент у области резонантних електричних осцилаторних кола.

Светска радио станица на Лонг Ајленду

Тесла почиње планирање Светске радио станице - Ворденклајф куле 1890. године са 150.000 $ (од којих је 51% улаже Џеј Пи Морган). Градња почиње 1901. године, а јануара 1902. године га затиче вест да је Маркони успео да оствари трансатлантски пренос сигнала. Јуна 1902. је Тесла преместио лабораторију из улице Хјустон у Ворденклајф. Велелепна кула Светске радио станице још није довршена, а главни финансијер, Морган, се новембра повлачи из подухвата, док су новине то пропратиле натписима Теслин Ворденклајф је милионска лудорија. Године 1906. Тесла напушта кулу и враћа се у Њујорк. Та кула је током Првог светског рата размонтирана, под изговором да може послужити немачким шпијунима. Амерички патентни завод је 1904. године поништио претходну одлуку и доделио Ђуљелму Марконију патент на радио, чак је и Михајло Пупин стао на страну Марконија. Од тада почиње Теслина борба за повратак радио патента.
На свој 50-ти рођендан Тесла је приредио јавно представљање своје турбине без лопатица снаге 200 коњских снага (150 kW) са 16,000 rpm (обртаја у минути). Током 1910-1911 су у Вотерсајд електране у Њујорку тестиране Теслине турбине снага између 100 и 5000 коњских снага.
Маркони 1909. године добија Нобелову награду за откриће радија, односно допринос у развоју бежичне телеграфије што чини Теслу дубоко огорченим. Године 1915. Тесла подноси тужбу против Марконија, тражећи судску заштиту својих права на радио, међутим већ 1916. је банкротирао због великих трошкова. У тим тренуцима његов живот опасно клизи ка ивици сиромаштва.

Ратне прилике и неприлике

Пред Први светски рат Тесла је тражио инвеститоре преко океана. Кад је почео рат, Тесла је престао да прима средства од својих европских патената. Након рата изнео је своја предвиђања у вези послератног окружења. У чланку објављеном 20. децембра 1914. године, Тесла је изнео мишљење да Лига народа није решење за тадашње проблеме.
Мада без материјалних средстава Тесли ипак стижу признања. Тако 18. маја 1917. године добија златну Едисонову медаљу за откриће полифазног система наизменичних струја. Те вечери је изречена мисао да када би једног момента престали да раде сви Теслини изуми, индустрија би престала да ради, трамваји и возови би стали, градови би остали у мраку, а фабрике би биле мртве. Историјски обрт је управо у томе што је Тесла добио медаљу са именом човека који му је био љути противник са својом идејом и изгубио у тој бици, али је Едисон на крају стекао богатство, а Тесли је остало само признање.

Теслине опсесије и невоље

Тесла је почео да јасно показује симптоме опседнутости бизарним детаљима. Поред већ раније показаног страха од микроба постао је опседнут бројем три. Често му се дешавало да обилази око блока зграда три пута пре него што би ушао у зграду, захтевао је да се поред тањира увек поставе три платнене салвете пре сваког оброка, итд. Природа овог поремећаја је у то време била недовољно позната, тако да се мислило да су симптоми које је испољавао, били показатељи делимичног лудила. Ово је несумњиво оштетило оно што је преостало од његовог угледа.
Тесла у том периоду борави у хотелу Валдорф-Асторија, у изнајмљеном апартману са одложеним плаћањем. Због наплате нагомиланог дуга од 20.000$, власник хотела, Џорџ Болт, је преузео власништво над Ворденклајфом. Баш 1917. године у време док Болт руши кулу да би распродао плацеве, Тесла добија највише признање Америчког института електричних инжењера, Едисонову медаљу. Иронија овог догађаја је у Теслином случају била вишеструка.
Августа 1917. је Тесла поставио принципе у вези са фреквенцијом и нивоом снаге првог примитивног радара. Емил Жирардо је 1934. године радећи први француски радарски систем тврдио да је све радио „према принципима које је поставио господин Тесла“.

Позне године и усамљенички живот

На његов седамдесет пети рођендан 1931. године га Тајм магазин ставља на насловну страну. У поднаслову је наглашен његов допринос системима производње електричне енергије. Тесли је одобрен последњи патент 1928. године у области ваздушног саобраћаја када је представио прву летелицу са вертикалним полетањем и слетањем. Тесла 1934. године пише југословенском конзулу Јанковићу и захваљује Михајлу Пупину на идеји да водеће америчке компаније формирају фонд којим би Тесли била обезбеђена безбрижна старост. Тесла одбија такву помоћ и бира да прима скромну пензију од југословенске владе и бави се истраживањима у складу са својим могућностима. Последње године живота провео је хранећи голубове и живео је углавном од годишњег хонорара из своје домовине.
У 81. години Тесла изјављује да је комплетирао јединствену теорију поља. Тврдио је да је разрадио све детаље и да ће их открити свету ускоро. Теорија никад није објављена, а научна јавност је већ била убеђена да се његове изјаве не могу узимати озбиљно. Већина данас верује да Тесла никад није у целости разрадио такву теорију, а оно што је остало има више историјску вредност док је у физици потпуно одбачено. Тесла је био номинован за орден Светог Саве првог реда, али пошто је имао америчко држављанство није га добио, али је примио орден Светог Саве другог реда.

Теслина смрт и епилог

Тесла умире од срчаног удара сам у хотелском апартману 3327 на 33. спрату Њујоркер хотела негде између вечери 5. и јутра 8. јануара 1943. године у 87. години живота. Званично је забележено да је умро од срчане тромбозе, 7. јануара 1943. године у 22 часа и 30 минута. И поред продаје патената у области наизменичних струја, Тесла умире сиромашан и у дуговима. Тим поводом, градоначелник Њујорка Лагвардија је рекао: „Никола Тесла је умро. Умро је сиромашан, али је био један од најкориснијих људи који су икада живели. Оно што је створио велико је и, како време пролази, постаје још веће“. Посмртни обред је одржан 12. јануара у Цркви Светог Јована Богослова на Менхетну у Њујорку. После службе тело је кремирано. Испраћају Теслиних посмртних остатака присуствовало је око 2000 људи, међу којима су биле и многе значајне личности и нобеловци. Сви водећи њујоршки листови имали су своје извештаче.
На сахрани је свирао његов пријатељ, виолиниста Златко Балоковић, тада један од највећих виртуоза на свету, и то по Теслиној жељи, прво Шубертову композицију „Аве Марија“, а онда српску песму „Тамо далеко“. Остао је забележен и упечатљив опроштајни говор тадашњег градоначелника Њујорка Фјорела Хенрија Лагвардије.
Касније 1943. године Врховни суд САД вратио је Тесли право на патент 645.576, признајући му првенство на изум радија.
Убрзо по Теслиној смрти ФБИ је затражио од Усељеничке службе одузимање све покојникове личне ствари и докумената, иако је Тесла био амерички држављанин. Касније је Министарство одбране контактирало ФБИ, а Теслина документа проглашена врхунском тајном. Сва Теслина лична имовина по налогу Едгара Хувера и председникових саветника добила је етикету „веома поверљиво“ због природе Теслиних открића и патената.

Цитат
Електромеханички уређаји и принципи које је развио Никола Тесла:

разни уређаји који користе обртно магнетно поље (1882)
индуктивни мотор, обртни трансформатори и алтенатор за високе фреквенције
начин за повећање јачине електричних осцилација
полифазни системи
систем за пренос електричне енергије посредством наизменичних струја на велике раздаљине (1888) [2]
Теслин трансформатор, његова светска радио станица и други начини за појачање јачине електричних осцилација (укључујући пренесено пражњење кондензатора и Теслин осцилатор)
електротерапија Теслиним струјама
турбина без лопатица
бифиларни намотај
телегеодинамика
Теслин ефекат и Теслино електростатичко поље
систем бежичне комуникације (први корак према проналазку радија) и радиофреквентни осцилатори
роботика и "I" логичко коло [3]
цеви за Икс-зраке које користе процес кочења зрачења
уређај за јонизоване гасове
уређаји за емитовање јаких поља
Уређај за емитовање зрака са наелектрисаним честицама
методе за обезбеђивање екстремно малог нивоа отпора проласку електричне струје (претеча суперпроводности)
кола за појачања напона
уређаји за пражњење високих напона
системи за лучно осветљење
уређаје за заштиту од грома
Теслин компресор
Теслин упаљач
Теслине пумпе
VTOL авион
динамичка теорија гравитације
концепти за електрична возила

Теслине друштвене активности

У својим средњим годинама, Тесла је имао пријатељски однос са Марком Твеном који је обожавао да проводи пуно времена у Теслиној лабораторији. Међу његовим најближим пријатељима је било и уметника. Дружио се са уредником Century Magazine часописа Робертом Џонсоном који је објавио пар песама Јована Јовановића Змаја у Теслином преводу. У овом периоду је Тесла био друштвено активан, а познато је да је једно време читао о Ведској филозофији. Након инцидента са Едисоном, Тесла је остао огорчен на њега, и никада нису поправили своје односе. Када је Едисон већ био стар, Тесла је изјавио да му је једна од грешака то што никада није поштовао Едисонов рад, али то је мало значило за поправљање њиховог скоро непостојећег односа.

Човек који је изумео двадесети век

Имао је више од 700 заштићених патената и иновација. Његово име уведено је у Дом славних проналазача Америке. Најзначајнија награда у домену електричне енергије зове се Награда Николе Тесле, а додељује је Савет Електро инжењера - IEEE. Осам америчких држава (Њујорк, Њу Џерзи, Пенсилванија, Колорадо, Невада, Минесота, Аризона и Индијана) прогласиле су Теслин дан рођења за државни празник. Тог дана, између осталог, на свим јавним зградама мора се истаћи државна застава, а учитељи у свим школама један час посвећују Тесли.
Говорио је много језика - српски, енглески, немачки, италијански, француски, чешки, мађарски, латински и словеначки.
Многи данашњи обожаваоци Тесле су склони веровању да је он „човек који је изумео двадесети век“ и називају га „Прометеј двадесетог века“.


Занимљивости

У свету филма постоји награда која је названа по Николи Тесли - званични назив: Nicola Tesla Award in Recognition for Visionary Achievements in the World of Digital Technology and Sound. Награда се додељује људима који су постигли изузетне резултате у пољу филмске технике. До сада су је примили: 2005. - Џери Луис, 2004. - редитељ Џејмс Камерон, 2003. - редитељ Џорџ Лукас, Стен Винстон...
У Београду постоји електротехнички институт „Никола Тесла“, основан 1936. године.
Универзитетска библиотека Универзитета у Нишу носи назив „Никола Тесла“.
Најпознатија електротехничка школа на Балкану, у Београду, такође је понела име славног генија ЕТШ „Никола Тесла“.
Две термоцентрале у Србији су назване „Никола Тесла А“ и „Никола Тесла Б“ у част Тесле
Аеродром у Београду се зове Аеродром „Никола Тесла“.
Акцелераторска инсталација у Институту за нуклеарне науке Винча носи назив „Тесла“.
Током постојања Републике Српске Крајине је универзитет у Книну носио назив Универзитет „Никола Тесла“.
Архивска грађа из Теслине заоставштине, из Музеја Николе Тесле, је на основу одлуке генералног директора Унеска, Коићира Мацуре, 16. октобра 2003. године уписана у регистар Унеска Памћење света.
Амерички хард рок бенд Тесла је назван по нашем научнику као израз захвалности што им је омогућио струју, без које не би постојале ни електричне гитаре.
Године 1975. његово име уведено је у Дом славних проналазача Америке.
10. јула 1990. године у америчком Конгресу је прослављен Теслин рођендан. На свечаности су говорила деветорица конгресмена и сенатор Карл Левин из Мичигена. Таква част у америчкој историји није указана ни једном америчком научнику, чак ни Томасу Едисону нити Александру Грејаму Белу.
Никола Тесла се налази на попису 100 најзнаменитијих Американаца (100 Greatest Americans - Discovery Channel).
Постоји небеско тело, астероид, 2244 Тесла коме је име дао астроном Милорад Б. Протић.
Нилс Бор је једном приликом рекао: Теслини генијални проналасци дубоко су утицали на читаву нашу цивилизацију.
Амерички инжењер и професор Б.А. Беренд 1921. године у својој књизи је записао: Тесла није оставио другима ништа више да ураде. Када бисмо из индустрије искључили резултате Теслиног истраживачког рада, сви точкови те индустрије престали би да се окрећу, наши трамваји и возови би стали, наши градови би били у мраку, а фабрике мртве и беспослене.
Тесла се хранио искључиво вегетаријанском храном.
Чувени Музеј воштаних фигура Мадам Тисо, њујоршки огранак славне лондонске куће, припрема фигуру Николе Тесле у воску и поставиће је поред Александра Бела, проналазача телефона.
Док је седео пред једном кафаном са неким својим младим пријатељем, усред разговора, отмено одевене гомиле, наишла је једна љупка, дивно обучена млада жена са модерно очешљаном црвеном косом у којој је Тесла одмах препознао Сару Бернар, славну француску глумицу. Божанствена Сара прошла је сасвим близу његовог стола и кад се удаљила корак-два, испустила је врло значајно малу чипкану рукавицу. Тесла је у трен ока скочио. Дохватио је марамицу и, држећи шешир у другој руци, поклонио се дубоко и пружио марамицу лепој трагеткињи, рекавши: Госпођице, Ваша марамица! И не погледавши ни за тренутак у њепо љупко насмејано лице, вратио се на своје место и наставио разговор о својим огледима!
Иако су многи уметници желели да им Тесла позира за портрет, он је то готово увек одбијао. Једино је сликарки и принцези Вилми Љвов-Парлаги пошло 1916. године за руком да убеди Теслу да јој позира. Сви остали Теслини портрети рађени су према фотографијама. Тесли се није допало осветљење у атељеу и сам је начинио аранжман светиљки чија је светлост филтрирана кроз плаво стакло. Тако је настао портрет у техници уља на платну, познат под називом Плави портрет, који је репродукован јануара 1919. године у часопису Електрикал Експериментер као илустрација уз Теслин аутобиографски фељтон Моји изуми и 20. јула 1931. године на насловној страни часописа Тајм. Није познато где се овај портрет данас налази.
Тесла је само једном изразио жељу да неки уметник изради његов портрет. Године 1939, 18. августа, упутио је тим поводом свом пријатељу, познатом југословенском вајару Ивану Мештровићу телеграм у Загреб. Мештровић је стицајем околности израдио Теслину бисту тек 1952. године. Одливци ове бисте чувају се у Музеју Николе Тесле у Београду, у Музеју Лике у Госпићу и у Техничком музеју у Бечу.
Уметница Марина Абрамовић снимила је 2003. године у Музеју Николе Тесле у Београду видео-инсталације Рачунајте на нас и Рачунајте на нас II, које су инспирисане животом и делом Николе Тесле.
Дејвид Боуи - легендарни британски музичар, тумачи улогу Тесле у филму Престиж (2006), где наступа заједно са Хјуом Џекменом, Кристијаном Бејлом, Мајклом Кејном и Скарлет Јохансон. Престиж је режирао реномирани британски редитељ Кристофер Нолан.
Америчка компанија Тесла мотори је најавила прозводњу електричног спортског аутомобила Тесла роудстер за половину 2007. године и унапред продала првих сто комада.

Цитати

„Ако будем имао среће да остварим барем неке од својих идеја, то ће бити доброчинство за цело човечанство. Ако се те моје наде испуне, најслађа мисао биће ми та да je то дело једног Србина.“ (Никола Тесла у време посете Београду 1892. године).

„Ja сам, као што видите и чујете, остао Србин и преко мора, где се испитивањима бавим. То исто треба да будете и ви и да својим знањем и радом подижете славу српства у свету.“ (Никола Тесла, 2. јуна 1892. године у говору студентима Велике школе у Београду)

„Поносан сам што сам потекао из земљорадничког витешког народа, који je y непрестаној љутој борби за своје идеале и европску културу задужио Европу и свуда заслужио част и поштовање читавог света, нарочито велике Америке.“ (Никола Тесла 1936. године у отпоздраву Удружењу југословенских инжењера и архитеката, које му je упутило честитке поводом 80. рођендана)
Не треба веровати ниједном експерименту док га не потврди теорија. (Артур Едингтон)

To you, Baldrick, the Renaissance was just something that happened to other people, wasn't it? (Blackadder)

Ван мреже Ивица М.

  • Шта рећи?
  • ******
  • Поруке: 7289
  • Гласај: +0/-0
  • Пол: Мушкарац
  • Ludo moja, zar ne znaš: divno je nemati plan!
    • AOL брзи гласник - ivicachem
    • Погледај профил
Re: Српски великани науке
« Одговор #9 послато: Новембар 18, 2008, 12:35:38 пре подне »
Један од најзначајнијих, а убедљиво најзапостављенији српски научник, Коста Стојановић (1867 – 1921), први кибернетичар.

Једино што сам нашао о њему је тонски запис предавања Др Александра Петровића. Ово је вероватно једино јавно предавање икада одржано о овом заиста великом, а неким чудом скоро потпуно непознатом научнику. Препоручујем.

Коста Стојановић је први у свету применио математику на економију (конкретно на проблем увоза и извоза).

http://www.astronomija.co.yu/razno/oglasi/predavanja/kolarac/naucnici2/stojanovic.mp3
« Последња измена: Новембар 18, 2008, 12:41:29 пре подне Ивица М. »
Не треба веровати ниједном експерименту док га не потврди теорија. (Артур Едингтон)

To you, Baldrick, the Renaissance was just something that happened to other people, wasn't it? (Blackadder)

Ван мреже Ивица М.

  • Шта рећи?
  • ******
  • Поруке: 7289
  • Гласај: +0/-0
  • Пол: Мушкарац
  • Ludo moja, zar ne znaš: divno je nemati plan!
    • AOL брзи гласник - ivicachem
    • Погледај профил
Re: Српски великани науке
« Одговор #10 послато: Новембар 18, 2008, 12:42:40 пре подне »
Јован Жујовић




Јован Жујовић (1856—1936) оснивач геолошке науке у Србији, професор Београдског универзитета, председник Српске краљевске академије.
Гимназију је завршио у Београду, а затим Природно-математички одсек Велике школе (1877). После тога је завршио Факултет наука - природњачки одсек у Паризу, студирао је и на Антрополошкој школи у Паризу.
Као први школовани геолог у Србији, изабран је 1880. године за суплента на Катедри за минералогију са геологијом на Великој школи у Београду. Овим је зачета савремена геолошка школа у Србији. Осим минералогије и геологије, почео је и предавања из палеонтологије. Из Париза је донео први поларизациони микроскоп и увео микроскопска испитивања наших стена. Редовни професор Велике школе постао је 1883. За релативно кратко време (1880-1900) израдио је геолошку карту Србије и написао основне уџбенике из геологије. Основао је Геолошки завод Велике школе (1889), покренуо први геолошки часопис у Србији „Геолошки анали Балканскога полуострва“ (1889), основао Српско геолошко друштво (1891). И све што је тада Жујовић основао постоји и данас. Он је један од оснивача Музеја српске земље (данашњи Природњачки музеј у Београду). Увео је агрогеологију на Пољопривредном факултету, за чије оснивање је такође веома заслужан. Предавао је примењену геологију на Техничком факултету после Првог светског рата. Своје научне радове штампао је у многим иностраним и домаћим публикацијама.

Активно се бавио политиком. Био је члан Сената (1901). Министар просвете и црквених дела био је у два наврата, од 16. маја до 30. јула 1905. и 11. октобра 1909. до 12. септембра 1910. године. Министар иностраних дела Србије био је од 30. јула до 2. децембра 1905. године.
Приликом оснивања Српске краљевске академије краља Милан Обреновић је 5. априла 1887. указом именовао првих 16 чланова академије. Међу њима је био Јован Жујовић, као најмлађи. Према тадашњим обичајима постао је секретар академије. После смрти Стојана Новаковића постао је 2. априла 1915. председник Српске краљевске академије. Ову функцију је обављао шест година, до 1921. године.
Приликом оснивања Београдског универзитета 1905. изабран је за редовног професора, једног од осам који су затим бирали цео остали наставни кадар универзитета. Такође, приликом свечаног отварања универзитета, држао је говор у име Српске краљевске академије.
Био је специјални изасланик српске владе у Паризу за време Првог светског рата у мисији организовања српских школа за избегле ђаке и скупљање помоћи.
Умро је 19. јула 1936. у Београду.


Првих осам редовних професора Београдског универзитета, 1905. године: Седе, с лева Јован Жујовић, Сима Лозанић, Јован Цвијић, Михаило Петровић Алас; стоје, с лева Андра Стевановић, Драгољуб Павловић, Милић Радовановић и Љубомир Јовановић.


Међу његова најзначајнија дела убрајају се:
Geologische Uebersicht des Knigreiches Serbien, 1886, Wien;
Петрографска минералогија, 1887;
Петрографија I-III, 1889, 1895;
Основи за геологију Краљевине Србије, 1889;
Sur les roches éruptives de la Serbie, 1893, Paris;
Sur les terrains sédimentaires de la Serbie, 1893, Paris;
Геологија Србије I-II, 1893, 1900;
Геолошка грађа околине села Бољетина, 1921;
Поуке из геологије, 1922;
Општа геологија, 1923;
Les roches eruptives de la Serbie, 1924;
Постање земље и наше домовине I-II, 1927, 1929;
Снабдевање села водом. Извори и бунари, 1931.
Његово дело „Камено доба“ осим свог значаја које је до сада имало, добило је на важности тиме што је постало прва књига на српском језику која је у електронском облику постављена на пројекат Гутенберг.

Радови из антропологије

Уз чланке о геологији и палеонтологији, познати су и његови радови из области антропологије. У свом делу „Камено доба“, које је објављено 1893. године, цитирајући претежно француске научнике, дао је преглед оновремених најсавременијих знања и из палеоантропологије од најстаријих почетака до краја неолитске епохе. Нешто касније, између 1927. и 1929. године, у делу „Постање Земље и наше домовине (I - II)“, обрађена је и биолошка прошлост Земље почев од раздобља у ком је настао прачовек. - У овом делу је значајно његово велико интересовање за простор Балканског полуострва.
Не треба веровати ниједном експерименту док га не потврди теорија. (Артур Едингтон)

To you, Baldrick, the Renaissance was just something that happened to other people, wasn't it? (Blackadder)

Ван мреже Ивица М.

  • Шта рећи?
  • ******
  • Поруке: 7289
  • Гласај: +0/-0
  • Пол: Мушкарац
  • Ludo moja, zar ne znaš: divno je nemati plan!
    • AOL брзи гласник - ivicachem
    • Погледај профил
Re: Српски великани науке
« Одговор #11 послато: Новембар 18, 2008, 01:23:24 пре подне »
Један од најзначајнијих, а убедљиво најзапостављенији српски научник, Коста Стојановић (1867 – 1921), први кибернетичар.

Једино што сам нашао о њему је тонски запис предавања Др Александра Петровића. Ово је вероватно једино јавно предавање икада одржано о овом заиста великом, а неким чудом скоро потпуно непознатом научнику. Препоручујем.

Коста Стојановић је први у свету применио математику на економију (конкретно на проблем увоза и извоза).

http://www.astronomija.co.yu/razno/oglasi/predavanja/kolarac/naucnici2/stojanovic.mp3


А нађох и ово:

НАШИ ВЕЛИКАНИ
ПРЕПУШТЕНИ ЗАБОРАВУ


Кибернетичар из 19. века


Коста Стојановић је подстицао економију засновану на термодинамици седам деценија пре Американаца, добитника Нобелове награде
 
Било је потребно добрих десет година да би др Александар Петровић, професор културологије, упорним трагањем заокружио причу о Кости Стојановићу, једном од најзначајнијих, а истовремено најмање познатих српских научника. Пут до докумената који би сведочили о животу и делима свестране личности родом из Алексинца био је изузетно трновит и прекривен веловима тајни. Догађало се да у архивама пронађе фасциклу с именом Косте Стојановића, али је она обавезно бивала – празна.

Тајанственост је била препрека, али и изазов Петровићу да прионе на посао, као да је знао да ће иза оскудних, готово непостојећих информација открити причу, сада преточену у књигу „Аналогија и ентропија” у издању Матице српске.

Стратег царинског рата

Петровић је понудио истину о претходнику Милутина Миланковића на Катедри примењене физике Београдског универзитета, математичару који је по ширини образовања и стваралаштва знатно превазишао основну област своје струке и постао сјајан физичар, економиста, социолог и политиколог.

Према оцени др Петровића, уредника „Флогистона”, часописа за историју науке, најзначајнија одлика Стојановићевог дела била је успешно премошћивање разлика између природних и друштвених наука које му је помогло да осмисли делотворни модел примене природних закона у друштвеном животу Србије 19. века. Висока умност, оригиналност и дубина који су далеко превазилазили интелектуални ниво његовог окружења можда објашњавају анонимност и готово конспиративни однос према бројним књигама и чланцима које је написао.

– Коста Стојановић је неколико деценија пре Норберта Винера осмислио науку која је касније названа кибернетика. Он је доследно заступао идеју да термодинамика може да се трансформише у теорију друштвених и економских појава – истиче аутор „Аналогије и ентропије”.

Такво полазиште омогућило је Стојановићу, министру народне привреде Краљевине Србије и, потом, министру финансија у првим југословенским владама, да врло делотворно и успешно управља економским и друштвеним токовима. Он је, између осталог, био једини научник активни политички преговарач на Париској мировној конференцији 1919. године.

Својим идејама, али и праксом, предњачио је у друштвеним и економским наукама не само у Србији, већ и у свету. Много касније, Американци су утемељили и развили економију засновану на термодинамици, што је актерима донело и Нобелову награду седамдесетих година 20. века.

– Коста Стојановић је на државничким местима одиграо пресудну улогу, јер је био протагониста и стратег царинског рата са Аустроугарском. Примењујући начела кибернетике која нису била позната науци моћног суседа, он је успео не само да спречи стагнацију српске привреде, већ је у условима санкција иницирао њен преображај – каже др Петровић.

Он је, такође, подигао пословну предузимљивост земље, унапредио прераду пољопривредних производа, вешто управљао извозним ценама, уходао нове трговачке путеве, створио мрежу представништава у иностранству и, чак, учетворостручио број привредних предузећа.

На сваки динар губили 22

Већ на почетку политичке каријере Стојановић је израчунао и објавио у првом математичко-економском спису „О увозу и извозу Србије, питање третирано новим методом математичким” непобитну чињеницу да на сваки динар извоза у Аустроугарску Србија губи 22 динара. То је био један од повода да иницира економски сукоб с комшијама из којег је Србија изашла привредно јача и отворенија.

У друштвеној теорији Коста Стојановић је такође користио математику и теоријску физику да би показао да се друштвени токови могу релативно лако предвиђати. Он је доказао да што је неки друштвени процес сачињен од више елемената, њега је лакше предвидети и усмеравати. Благодарећи оваквој јединственој научној визији, Стојановић је могао врло поуздано да предвиђа догађаје, што је потврдило ваљаност његовог метода. Тако је још 1917. године, док је Први светски рат трајао, уочио да се „страшни јазови међу народима Европе неће уравнати, већ ће их време још прокопати и довешће их пред нове проблеме, али са усавршенијим средствима науке за истребљење људства. Народи ће се опет сударити.”

Али, још пре тога, 1910, јасно види будући царински и привредни савез европских држава као меру против увоза из Америке. Такође, нама веома занимљиво, уочава да, ако балканске државе желе „да уђу у састав федерације европске, оне морају да створе јаке бедеме о које ће се разбити таласи европске културне најезде која може уништити самосталне, слободне јединице на Балкану”.

Најбољи резиме његовог рада дао је наш научник светског гласа Милутин Миланковић који је, опраштајући се 1921. године од Стојановића у тренутку његове преране и изненадне смрти, рекао: „Својим положајем, искуством, познавањем физичких закона и математичким талентом он је био најпозванији у целом научном свету да великим искуством овог рата (Првог светског – прим. аут.) даје облик математичких закона. С најсавршенијим алатом у руци он нам је отргнут када је требало да заврши величанствену зграду којој је положио темељ”.

-----------------------------------------------------------

Опасне заблуде

Балкански народи, говорио је Стојановић, о свему имају изграђене појмове, правилне или наказне, само им најпростија истина није јасна, а то је да они, док су подвојени, не представљају никакву силу. Свака народност на Балкану може се уљуљкивати у заблудама да васиона постоји због нас, али ако будемо улазили у светске вртлоге овако подвојени као што смо ушли у европски рат, резултат те наше мегаломаније довешће нас само до разочарања.
Не треба веровати ниједном експерименту док га не потврди теорија. (Артур Едингтон)

To you, Baldrick, the Renaissance was just something that happened to other people, wasn't it? (Blackadder)

Ван мреже Vojvoda

  • Ветеран
  • *****
  • Поруке: 1759
  • Гласај: +0/-0
  • Пол: Мушкарац
  • Fides quaerens intellectum
    • Погледај профил
    • Istorijska biblioteka
Re: Српски великани науке
« Одговор #12 послато: Новембар 22, 2008, 02:58:29 поподне »
Po mom misljenju najveci nas nacnik svih vremena je Rudjer Boskovic jer je najvise bio ispred vremena u koem je ziveo.

Ван мреже Vojvoda

  • Ветеран
  • *****
  • Поруке: 1759
  • Гласај: +0/-0
  • Пол: Мушкарац
  • Fides quaerens intellectum
    • Погледај профил
    • Istorijska biblioteka
Re: Српски великани науке
« Одговор #13 послато: Новембар 22, 2008, 03:04:21 поподне »
Nemojmo zapsotaviti ni pregaoce iz oblasti drustvenih nauka, teoloske mislioce i mnoge druge.

Ван мреже Душан

  • Ветеран
  • *****
  • Поруке: 1436
  • Гласај: +0/-0
  • Пол: Мушкарац
    • Погледај профил
Re: Српски великани науке
« Одговор #14 послато: Јануар 11, 2009, 11:52:42 поподне »
 Супер је ова тема, а и цео подфорум!

 

Sitemap 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38