Када се молиш без радости молитва твоја не стиже до Бога. Тугаљивост твоја, брига твоја, туга твоја постаје један чврст насип, један врт неприступачан за свјетлост и глас и ништа се не успиње горе ка Богу.....Без радости све што затражиш је самољубиво. Ситничавост, нешто што те одваја од Бога.....Духовни живот је, дакле, спрега двају елемената:одрицања, дакле предавања себе Христу, ирадости, која проистиче из повјерења у Бога, из спознаје и осјећања да се Христос за мене разапео, да ми је Христоа припремио станове вјечне, да ми је Христос уготовио красоте на небу. И као што смо рекли радост извире из сигурности у Бога, дакле из доживљавања јединства са Богом и другим људима.
ИЗ КЊИЖИЦЕ "РАДОСТ, ПРОПАСТ ТУГЕ"
АРХИМАНДРИТ ЕМИЛИЈАН МЕТЕОРИТСКИ И СВЕТОГОРСКИ
...Но, хтјео је или не хтјео, спаси ме, Христе Спасе мој; похитај брзо, брзо, погибох, јер си ти Бог мој од утробе матере моје. Господе, удостој ме да те сада заволим као што некад завољех сами грјех, и да опет служим Теби без љености усрдно, као што раније служих лажљивом сатани...