Догмати су апсолутне и непроменљиве истине вере, садржај Божије откривања човеку. Са друге стране, канони су форме конкретног артикулисања догмата у живот Цркве. Шта то значи? Канони настају као одговор Цркве на конкретни историјски изазов, проблем и феномен. Суочена са тим конкретним изазовом, Црква, влашћу која јој је дата, артукулише догматски садржај у историјском тренутку. Тако настају акнони. Оно што је у њима непроменљиво јесте њихов дух, сам догматски садржај. Оно, пак, што је променљиво, јесте сама форма којом се тај садржај, у конкретној историјској ситуацији и изазову, артикулише у животу Цркве.
Ево примера:
Апостолски 5. Канон забрањује Епископима, презвитерима и ђаконима да се разводе од својих жена "под изговором побожности":
"Епископ или презвитер или ђакон, нека не изгони своју жену под изговором побожности. Ако је изагна, нека буде одлучен, а ако остане упоран нека се сврхне."
Е сад, 12. Канон Трулског сабора, о истој ствари каже следеће:
"Дође нам до знања и то: да у Африци и Либији и у другим местима, тамошњи најбогољубивији председници (епископи) не престају да живе заједно са својим супругама и после обављеног над њима рукоположења, стављајући тиме народу спотицање и саблазан. Пошто, пак, ми улажемо много старање да све чнимо на корист преданих нам у руке стада, одредисмо: да од сада тако нешто никако не буде. А ово говоримо не ради укидања или извртања оно што је Апостолски раније установљено (горњи, апостолски канон), него промишљајући о спасењу и напредовању на боље народа, и да се не пружа неки повод зазора на свештеничку службу..."
Овде се види шта је суштина а шта канонска форма. Многима то данас није јасно, те не праве разлику између догмата и канона. То може да доведе до познатих нам неспоразума у самој Цркви. Заиста, уби нас незнање, а сви би да ревнујемо на мишиће и гласно грло.
Да обаснимо даље: да ли ће епископ да се жени или не, није непроменљива и апсолутна истина. (Не)женидба је само форма кроз коју Црква у конкретној историјској ситуацији и изазову спроводи истину (садржај откривења у Хрису) у живот Цркве. Тако, Иако су по форми изменили апостолски Канон, оци Трулског сабора кажу: "А ово говоримо не ради укидања или извртања оно што је Апостолски раније установљено , него промишљајући о спасењу и напредовању на боље народа, и да се не пружа неки повод зазора на свештеничку службу..."
Оваквих примера има много у канонском предању Цркве. То треба да знају они који се лупају у прса "бранећи" Цркву од ње саме. Канони и канонско предање не значе замрзавање Цркве у једну историјску епоху и искуство. Црква има ВЛАСТ и ОБАВЕЗУ да делује у свакој историјској епохи "промишљајући о спасењу и напредовању на боље народа". То знали, да икономију спасења и садржај откривења може и мора да артикулише у формама које су адекватне и компатибилне како са догматима вера тако и са конкретним историјским искуством. На тај начин ће предање Цркве и Истина "једном предата светима" бити увек жива и актуелна. Самим тим, Црква ће и вршити задату јој мисију - преображаваће и спасаваће свет. Уколико се непроменљивост канона схвати у смислу непроменљивости самих конкретних форми (како то многи и схватају), Црква ризикује да буде анахрона, неразумљива и неделотворна. Такву свест, која је супротна свести наведених отаца Труслког сабора, можемо срести у добро познатим реченицама: "То су нама наши оци тако оставили и ту се ништа не сме мењати." Оваква свест тежи да окошта живу Цркву, да историјске форме прогласи за апсолутне истине. Наведени пример Трулског сабора показује да то није и не сме бити тако. Оци нису рекли: "То је нама тако остало од светих апостола и ми ту не смемо ништа мењари." Не, они кажу да не мењају већ да промишљају о спасњу и добру народа. Шта не мењају? Не мењају догмате. Шта мењају? Мењају форму кроз коју ће те догмате артикулисати у задати историјски тренутак Цркве. То двоје треба јасно разграничити.
"Само оне, који су слепи за све од Бога ниже, Господ умудрује; показујући им оно што је од свега светије."
Свети Максим Исповедник