Пређи на везу

Добродошли на Живе Речи Утехе, највећу православну интернет-заједницу!
Региструјте се сада да бисте добили приступ свим нашим функцијама. Када се региструјете и пријавите, моћи ћете да креирате теме, постављатe одговоре на постојеће теме, направитe своју страницу и групу, додајете слике и албуме, имате свој блог, дајете репутацију другим члановима, добијете лични поштански курир са приватним порукама, мењати свој профил и коментарисати друге профиле И ЈОШ МНОГО, МНОГО ТОГА!. Уколико већ имате налог, пријавите се овде -у супротном направите налог бесплатно још данас!

КАКО ДА СЕ РЕГИСТРУЈЕМ, ПИШЕМ, ПОСТАВЉАМ СЛИКЕ НА ЖРУ? (ОБЈАШЊЕЊЕ У ПАР КОРАКА)





кликните и погледајте који нам је рејтинг

Слика

Hriscanstvo,,od nastanka do velike podele''


  • Молимо Вас региструјте се или пријавите да бисте одговорили
5 одговор(а) на ову тему

#1
ribar

ribar

    Дуго је са нама

  • Члан
  • Pip____Pip____Pip____Pip____Pip____Pip____Pip____
  • 1016 Поруке
Od nastanka do velike podele • Kako je od male "jevrejske sekte" pre 2000 godina nastala religija svetskih razmera • Progoni hrišcana u rimsko doba • Kako je car Konstantin Veliki priznao hrišcanstvo • Ko su bili arijevci, monofiziti, a ko ikonoborci i ikonoklasti • Od duhovne borbe o prirodi Isusa Hrista, do ratova za prevlast izmedju Rima i Konstantinopolja ------------------ Crkva na ledjima svetih apostola Decenije koje dele pocetke hrišcanske Crkve od sredine drugog veka nove ere, nisu ostavile gotovo nikakve spomenike, tako da se sa istorijskog stanovišta vrlo malo zna o prvobitnom razvitku i organizaciji Crkve, njenom ucenju i bogosluženju. O tim prvim godinama govori se najviše u knjizi Dela apostolska, koju je napisao jevandjelista Luka, kao nastavak svog Jevandjelja. U knjizi je opisana prva hrišcanska zajednica u Jerusalimu, progon hrišcana od strane judejske vlasti, propoved apostola, posebno apostola Pavla i na kraju širenje hrišcanstva od Jerusalima do Rima. Istorija hrišcanstva u Delima apostolskim pocinje od dogadjaja koji su vezani za pocetak crkvene istorije u prvom veku nove ere: Od Vaznesenja Gospodnjeg i Pedesetnice. Po Lukinom opisu, mala grupa Hristovih ucenika koja može da stane u jednu sobu i to ribari - "prosti i neuki", nekoliko rodjaka i prijatelja Uciteljevih, to je "celo malo stado" koje je ostalo posle Isusa Nazarecanina krajem polovine prvog veka nove ere. Grupica "prostih ribara" Prema istoricaru crkve Aleksandru Šmemanu ("Istorijski put pravoslavlja") oni su bili "mala sekta unutar judejstva - tako se u grubim crtama može odrediti položaj hrišcana, koji su gotovo svi bili Jevreji, u Jerusalimu u prvim godinama nastanka hrišcanstva". Bilo je to, kako navodi Šmeman, vreme religiozno-politickog budjenja, porasta nada i ocekivanja vezanih za nacionalnu sudbinu Izrailja, za biblijska prorocanstva o konacnom trijumfu izabranog naroda. Približavali su se i dani poslednjeg ustanka protiv vladavine omražene rimske imperije, poslednjih pokušaja da se "obnovi Izrailj" i njihovog tragicnog epiloga - rušenja Jerusalima. Na samom pocetku hrišcanstva, kako kaže crkvena istorija, nema ni oštrog raskida ni sukoba sa judejstvom, veæ se mogu videti hrišcani koji sebe i dalje smatraju organskim delom svoga naroda. Za jerusalimske hrišcane, po Šmemanu, ocuvanje jevrejske religijske tradicije i jevrejskog nacina života nije bilo samo ostatak prošlosti, vec dokaz istinitosti njihove hrišcanske vere. Jer, citav smisao Starog zaveta se sastojao u njegovoj okrenutosti buducem ostvarivanju i ispunjavanju obecanja o dolazecem Mesiji. I sam Hristos je uvek svoje delo oglašavao kao ispunjenje Svetog pisma: "Tako je napisano, tako treba da bude. Istražujte Pisma ona svedoce o meni". I kasnije Jevandjelje po Mateju, koje je napisano u judeo-hrišcanskoj sredini, izrazice ovu osnovnu veru hrišcana u Stari zavet kao proroštvo i ucenje o dolazecem Hristu. I pošto su se prorocanstva ostvarila Bogocovek je u liku Isusa Hrista došao medju ljude, nastaje Novi zavet koji hrišcansku zajednicu naziva "eklisijom" - crkvom. Prvi episkopi Još u ranom hrišcanstvu, po Šmemanu, na celu opštine nalazio se episkop koji ima posebnu vlast. Postavljan je od strane apostola ili njihovih prejemnika - drugih episkopa, i on za svoju Crkvu predstavlja sliku samoga Hrista - "Glave i Istocnika" citavog njenog života. Episkop kao Hristos brine o svima zajedno i o svakome pojedinacno, on je živo središte bratstva i zajednice, on poucava po Duhu svetom, cuvar je apostolskog predanja, svedok vaseljenskog jedinstva Crkve. U upravljanju Crkvom episkopu pomažu prezviteri - starešine, a zatim dolaze djakoni - "sluge", koji su "oci", "ruke" i "uši" episkopu, i njegova živa veza sa narodom. "Tako mala jevrejska sekta, koju svet gotovo da nije ni primetio kad se pojavila, sama sebe doživljava kao "so zemlji i svetlost svetu", kao izvor nove svetlosti pozvane da prosvetli i spase ljude ", piše Šmeman u "Istorijskom putu pravoslavlja". Po njemu, ovu zajednicu, hrišæansku opštinu, istoricari su cesto suprotstavljali kasnijoj "organizovanoj" crkvi jerarhije i autoriteta, kao neko "rasplinuto i ekstaticno bratstvo, koje živi nadahnucem i nema drugi autoritet osim daha Duha Božjeg". Medjutim, veæ u najranijim spisima hrišcanske Crkve može se videti odredjeno uspostavljanje uprave kojoj je poverena vlast i dat autoritet. To su Dvanaestorica - 12 apostola - ona prvobitna grupa Hristovih ucenika i sledbenika koje je izabrao sam Isus Hristos. Preko njih se u ranoj Crkvi ostvarivala "vlast samog Gospoda", jer oni su bili svedoci njegovog ovozemaljskog života, njegovih cuda i vaskrsenja, i kada o Hristu propovedaju oni objavljuju ono što su licno od Ucitelja culi, što su videli i doživeli. NJima je data vlast da vezuju i razrešuju, vlast da uce - Duhom svetim i da izgradjuju Crkvu. A u Delima apostolskim stoji i da se apostoli "nalaze na celu Crkve, ali njihova prva i osnovna služba je propoved o Hristu". Zato kad se broj ucenika povecavao i brige oko upravljanja crkvenom opštinom umnožavale, apostoli su predložili da se za to izaberu posebni ljudi kako bi Dvanaestorica mogla neprekidno da "prebivaju u molitvi i u službi reci", pa izabraše novih sedam ljudi, "punih osvedocenog Duha svetoga i mudrosti". Delo Hristovog brata Apostolski sabor u Jerusalimu, u vreme ranog hrišcanstva, o kome se govori u Delima apostolskim (glava 15), u crkvenom predanju postao je uzor svih kasnijih sabora kao mera sabornosti Crkve. U njemu su ucestvovali ne samo apostoli, vec i prezviteri (starešine) jerarhija lokalne zajednice, a preko njih i cela Jerusalimska crkva, pri \cemu je upravo njena glava, apostol Jakov, stariji brat Hristov, rezimirao procene i predlagao odluke. Tada je hrišcanima sugerisano "da se cuvate od žrtava idolskih i od krvi i od udavljenosti i od bluda", drugim recima od ucešca u neznabožackim ritualnim gozbama. U tom duhu bila je sastavljena i poslanica hrišcanima Antiohije, Sirije i Kilikije. U izboru Sedmorice, crkveno predanje nazvace ih djakonima, jevandjelist Luka je dao osnovni princip crkvene jerarhije i njenog buduceg razvoja. Ako je apostole izabrao Isus, a nove sluge bira Crkva, na inicijativu apostola, celokupno jerarhijsko ustrojstvo je ukorenjeno u apostolstvu kao svome nacelu, a za Crkvu to znaci u samome Hristu, jer apostoli su "NJegovi svedoci". Misija apostola u prvom veku nove ere, po Šmemanu, ne ogranicava se samo na jerusalimsku opštinu jer je u njihovoj propovedi i ucenju osnova svake hrišcanske zajednice temelj Crkve u svakom mestu, tako da ce vrlo brzo hrišcanstvo izaci izvan granica Jerusalima, pa hrišcanska propoved pocinje da daje plodove i u Samariji gde odlaze apostoli Petar i Jovan. "Duhovni organizam" Objašnjavajuci Novi zavet Šmeman kaže da se smisao Crkve u Novom zavetu sastoji u tome da "Duh Božji ispunjava ljudsku zajednicu, cineci je nosiocem božanskog života, tako da sve ljudsko u njoj postaje prenosnik Božanskoga, a sve duhovno se ovaplocuje u ljudskome, tako da ljudska zajednica postaje duhovni organizam". Dok je u ranom hrišcanskom periodu služba apostola bila okrenuta svim Crkvama povezujuci ih u jedinstvo vere i duha, dotle je u licu svoje mesne, stalne jerarhije, svaka Crkva dobijala sveukupne apostolske darove i ucenja. Apostoli ce vremenom otici na onaj svet, lokalna jerarhija ce ostati u svakom mestu da nastavi njihovo delo, da cuva njihovo svedocanstvo i da u saglasnosti sa svim drugim opštinama ostvaruje jedinstvo Crkve kao jednog, jedinstvenog "naroda Božjeg", okupljenog svuda u medjusobnoj ljubavi i radi oglašavanja novog života u Vaskrsenju, kako piše Šmeman. Stradanje prvog djakona Medjutim rana hrišcanska Crkva je imala i svojih slabosti o kojima se takodje govori u Delima apostolskim. I u poslanicama apostola Pavla citave glave su posvecene razoblicavanju i žigosanju grehova hrišcana. On opisuje i sukob hrišcana sa judejskim crkvenim vlastima - Sinderionom. Dva puta su, prema Delima apostolskim, clanovi Sinderiona naredjivali da se uhapse celnici Crkve, ali su ih svaki put posle saslušanja puštali, jer su se i sami kolebali: hrišcani nisu kršili zakon i sav njihov prestup sastojao se u "propovedanju imena Isusovog i vaskrsenja mrtvih". Medjutim, kako navodi Šmeman, kao što je samo na osnovu lažnog svedocenja bilo moguce osuditi Hrista, tako "jedino pomocu lažnog svedocenja neprijatelji Crkve mogu da izdejstvuju i osudu NJegovih sledbenika. Ovom temom na sudu Sinderiona bavio se i arhidjakon i prvomucenik Stefan, prvi od sedam pomocnika apostola, cije ce ubistvo poslužiti kao otvoreni signal za gonjenje hrišcanske Crkve". U Delima apostolskim, gonjenje u Jerusalimu, bilo je poruka providjenja hrišcanima da napuste Jerusalim, izadju izvan granica judejstva i da šire propoved o Hristu po celom svetu. Takodje, krajem prvog veka nove ere, kada se završava apostolski period istorije Crkve, ona vec ima cetiri Jevandjelja: Matejevo, Markovo, Lukino i Jovanovo, koje ce u drugom veku hrišcanstva Tatijan sastaviti u prvi zbornik Jevandjelja - "Harmoniju". Krvavi progoni zbog "paljenja Rima" Pitanje progona hrišcana ima dugu istoriju u nauci, a takodje je poznato da su hrišcani od samog pocetka zavoleli svoje mucenike posebnom ljubavlju. Medjutim, kako piše Aleksandar Šmeman u "Istorijskom putu pravoslavlja," "rimska vlast u pocetku uopšte nije ni primetila hrišcane i nije zapazila bitnu razliku izmedju njih i Judejaca, a judejstvo je bilo zakonita religija Izrailja pod rimskom okupacijom, što je na izvestan nacin pomoglo da rana hrišcanska Crkva stane na noge, da se raširi i ucvrsti u celoj Carevini". - Zato u ovom periodu i nailazimo na neprijateljstvo, a cesto cak i na mržnju "gomile" prema hrišcanima. Nepostojanje hramova, okupljanje nocu, tajanstveni obredi, zajednicke trpeze muškaraca i žena - sve to nije moglo da ne pobudi podozrenje i pocele su da kruže najcudovišnije glasine o orgijama, magiji, ritualnim ubistvima na hrišcanskim sabranjima. Kasnije cemo videti da je hrišcane mrzela i "inteligencija" onog vremena. Ali sve ovo, ako je i stvaralo atmosferu koja je pogodovala gonjenju, ipak nije moglo da bude i uzrok, jer rimska carevina je bila pravna država i nije dopuštala samovolju i nasilje - piše Šmeman. Neronova podvala Po njemu, pravi uzrok konflikta treba tražiti u suštini rimske državnosti. Naime, kao i svaka anticka država Rim je imao svoje bogove, svoju nacionalno-politicku religiju. Ona nije bila ni sistem verovanja, ni sistem morala. Rimski gradjanin je mogao da veruje, a cesto je i verovao u "tudje bogove". To je bio detaljno razradjen ritual prinošenja žrtava i molitvi, kult koji je pre svega imao državno-politicki znaèaj. Od njegovog poštovanja zavisili su blagostanje Rimskog carstva i pobeda nad nerijateljima. Odreci se toga i preci u hrišcanstvo, znacilo je, u ono vreme, prezreti Rim, otkazati lojalnost, biti pobunjenik. Pocetak velikog progona hrišcana oznacen je požarom u Vecnom gradu u noci 16. jula 64. godine nove ere. Tada je izgoreo veliki deo Rima, a glasine u narodu su za podmetanje požara optuživale samog imperatora Nerona. Medjutim, imperator koji je zaista zapalio Rim, jer je maštao da preuredi prestonicu, svalio je krivicu na hrišcane. I mada je Neronovo gonjenje bilo ograniceno na Rim, ono je prvi put postavilo pitanje hrišcana u politickoj i državnoj ravni, u kojoj ce se kroz dalju istoriju razmatrati. Kraj prvog veka hrišcanske ere protice u Carevini u neredima i haosu, pa Rimu nije do posebnog bavljenja hrišcanima. Medjutim, ozbiljni progoni su na pomolu, pa se za ovaj trenutak vezuje mucenicka smrt apostola Petra i Pavla u Rimu, zatim smrt Jovana Bogoslova na Istoku. Tako da ove smrti i sve cešci ekscesi pripremaju teren za otvoreni sukob. Poèetkom drugog veka nastupaju zlatne godine rimske istorije - "vek Antonina". To je vreme poslednjeg procvata Rima pod vlašcu najboljih od svih imperatora koji su u njemu ikad vladali - Trajana i Marka Aurelija. Ali, baš za njihovo vreme, u dane kada su sve moralne vrednosti, navodno, dostigle vrhunac, sukob sa hrišcanima dobija tragicno znacenje. I mada je Trajan zabranio "lov" na hrišcane i odbacio anonimne dostave "nedostojne našeg vremena", hrišcanstvo je za njegove vladavine bilo osuðeno svom težinom rimskog zakona, a svako ko je bio okrivljen što je hrišcanin i ko se nije opravdao prinošenjem žrtve bogovima, bio je osudjen na smrt.
Знате, само су две могућности: или Бог постоји или не постоји. А то, другим речима, значи: или постоји смисао нашег постојања или он не постоји.
Патријарх Павле





ПРОМЕНИТЕ СКИН, ПРЕУЗМИТЕ ANDROID I IOS МОБИЛНУ АПЛИКАЦИЈУ И ЧЕТ ФОРУМА ЖРУ ПОТПУНО БЕСПЛАТНО!

Оставите Ваш коментар преко Фејсбука

#2
ribar

ribar

    Дуго је са нама

  • Члан
  • Pip____Pip____Pip____Pip____Pip____Pip____Pip____
  • 1016 Поруке
Aleksandrijska škola Do treceg veka hrišcanska književnost je bila usmerena protiv jeresi i neznaboštva, a u korist hrišcanske promisli u cemu se posebno isticala Aleksandrijska hrišcanska škola i njen cuveni ucitelj Origen koji spaja crte ranohrišcanskog perioda sa novim duhom koji se ispoljava u Crkvi. Od tada, pa kroz naredna dva veka, život hrišcanske Crkve meri se krvlju mucenika. U raznim epohama, zavisno od politickih uslova i od drugih uzroka, bilo ih je više ili manje, ali njihov lanac se nikad nije prekidao. Ponekad su to bili talasi masovnog progona, kao na primer u Smirni 155. godine, o cemu se govori u prici o muceništvu Polikarpovom, pa progon u Lionu 167. godine koji je opisan u poslanici galskih hrišcana hrišcanima maloazijskim. Tu je i muceništvo Ignatija Antiohijskog i Simeona Jerusalimskog pod Trajanom, Telesfora Rimskog pod Hadrijanom, Polikarpa i drugih smirnskih hrišcana pod Antonijem Pijem, Justina Filosofa pod Markom Aurelijem, itd. Na ovaj ili onaj nacin u toku tih 200 godina nijedan hrišcanin se nije mogao osecati bezbednim, a ova svest o svojoj odbacenosti, osudjenosti od sveta stoji i u srži ranohrišcanskog iskustva. I zato kultom mucenika Crkva pocinje slavljenje svetitelja "jer svaki od njih je svedok, a njihova krv je seme koje obecava nove izdanke". Sukob sa Rimskom imperijom hrišcanska Crkva nije shvatala kao tragican nesporazum, veæ kao ispunjenje obecanja Spasiteljevog: "U svetu cete imati nevolja, ali budite hrabri. Ja sam pobedio svet." Medjutim, Crkva je opasnijim od otvorenog progona smatrala dodir sa idejama i verovanjima helenestickog okruženja, gde je videla opasnost unutrašnjeg iskrivljavanja vere i izvitoperavanja svog iskustva. Tako drugi vek hrišcanske ere karakteriše i borba hrišcanstva za svoju "samobitnost", za cistotu i celovitost ucenja koje je ono donelo svetu. Pocetak takvog, vec "ideološkog" sukoba sa okolnim svetom bio je u drugom veku, pri cemu su prvi "neprijatelj" kojeg je Crkva morala da se oslobodi bili hrišcani - Gnostici. "Gnosom (na grckom znanje) ili gnostizicmom naziva se ona mešavina grcke filosofije i istocnjackog misticizma, nastala kao rezultat zbližavanja grcko-rimskog sveta sa istokom, koja se u epohi ranog širenja hrišcanstva bila razvila. Gnosticki prvaci odražavali su u sebi i istinske duhovne potrebe, i površno oduševljenje "istocnjackom mudrošcu", kao i nezdravo interesovanje za sve tajanstveno, za simbole, obrede i misterije", navodi Šmemam u "Istorijskom putu pravoslavlja". Medjutim, savremeni naucnici koji se bave proucavanjem hrišcanstva tvrde da su Gnostici takodje hrišcani, ali da njihove ideje u to vreme nisu odgovarale Crkvi kao centru moci u povoju. Sledbenici Montana iz Frigije Takodje, krajem 70-tih godina drugog veka i talas montanizma zahvata hrišcansku Crkvu. Domovina ove jeresi je Frigija, zemlja religioznog fanatizma od davnina. Oko 150. godine izvesni Montan, kako kaže crkvena istorija, novoobraceni hrišcanin koji je najavljivao Treci zavet, s dvema ženama Priskilom i Maksimilom, pocinje da objavljuje dolazak Duha svetoga koje je obecao Hristos u Jevandjelju. Od svojih sledbenika Montan traži apsolutnu moralnu rigoroznost, odricanje od braka, dobrovoljno muceništvo - jer kraj svega treba uskoro da nastupi. Montanizmu je prišao i Tertulijam Afrikanac koji je ostao upamcen kao "eponim" ranog hrišcanstva i cesto se citira kada se želi pozvati na duh rane Crkve, jer je kao jedan od zapadnih teologa izvršio veliki uticaj na njen celokupan život. Od smrti Marka Aurelija (185. godine) hrišcanska Crkva je do sredine drugog veka živela u relativnoj bezbednosti, iako je 202. godine car Septimije Sever posebnim ediktom zabranio svaki hrišcanski prozelitizam. Na Hrišcane se navikavaju i za njih vec mnogi znaju. Potonji car Aleksandar Sever cak je postavio statuu Hrista u svoju privatnu bogomolju, a cara Filipa Arabljanina (243-249) blaženi Jeronim nazvao je prvim hrišcanskim carem jer je navodno tajno primio hrišcanstvo, zbog cega su se progoni na hrišcansku Crkvu obrušili ponovo 249. godine, kad je na vlast došao imperator Dekije (249-251). Tada je rimska vlast na sebe prvi put preuzela inicijativu progona, posebnim carevim ediktom. Hrišcanska crkva je na to odgovorila novom mucenièkom krvlju postradalih episkopa: rimskog Fabijana, antiohijskog Vavile i jerusalimskig Aleksandra. Gonjenje je, po Šmemanu bilo tako strašno da su mnogi otišli u otpadništvo. - U to smutno vreme posebno se izdvaja lik afrikanskog episkopa svetog Kiprijana Kartaginskog. I on je slicno Tertulijanu bio zagovornik "stoprocentnog" hrišcanstva, kojim je obeležena kratka i slavna istorija Afrikanske hrišcanske crkve. U Kiprijanovo doba, nakon sabora episkopa u Kartagini (251. god) medju hrišcanima je došlo do "novatijanskog" raskola, nazvanog po prezviteru Novatijanu. Novatijanstvo se, kao i montanizam, izrodio u sektu, ciji su ostaci postojali do sedmog veka Kobna greška sinova cara Konstantina Pocetkom treceg veka, kako se navodi u "Istorijskom putu pravoslavlja" protojereja Aleksandra Šmemana, samo u Rimskoj hrišcanskoj crkvi ima oko 100 prezvitera (starešina). Ona ima svoja groblja, sirotišta, razvija široku dobrotvornu delatnost. U Africi na saborima se okuplja do 300 episkopa, citava Mala Azija pokrivena je hrišcanskim opštinama iako Crkvi predstoji još duga borba, jer treci vek je vreme poslednjeg i najstrašnijeg okršaja sa Rimskim carstvom. U toj borbi, vec se oseca da protivnik slabi i da se bliži zora buduce pobede. "Ali nikad progoni nisu dostigli takav stepen kao za vreme Dioklecijana (303. god). Iz vremena ovog progona, pocetkom cetvrtog veka, došao je do nas najveci broj imena Mucenika. Kao da poslednji put pre svoje pobede Crkva pokazuje svekoliku silu, svekoliku lepotu i svekoliko nadahnuce muceništva, ono cime je živela u prvim vekovima svoje istorije. Silu svedocenja o Carstvu Hristovome, kojom je, na kraju krajeva, i pobedila", piše Šmeman u "Istorijskom putu pravoslavlja". Dolaskom Konstantina za imperatora, njegovim Milanskim ediktom (313.god), koji je odredio principe religijske politike Konstantinove, svecano je proklamovana sloboda veroispovesti, recima "i hrišcani i svi (drugi) neka se drže religije koju sami požele". Osim toga, hrišcanskim Crkvama se vracala imovina konfiskovana u vreme progona. U Milanskom ediktu imperator ne krije svoje posebne simpatije prema hrišcanstvu, a sebe doživljava kao religioznog zakonodavca Imperije. Kao hrišcanin Konstantin ne može da meša hrišcanstvo sa neznaboštvom, i bice sve izraženije njegovo neprijateljstvo prema paganstvu. On je slao i bogate poklone hrišcanskim opštinama postradalim u ranijem progonu. Medjutim, u njegovo vreme došlo je do pocetka neslavnog kraja do tad slavne Afrikanske hrišcanske crkve koja se podelila jer je u njoj ojacao Donatisticki raskol, nazvan po episkopu Donatu. Posle toga usledila je u hrišcanstviu arijanska kriza, pocetak velikih bogoslovskih sporova na koje ce otici gotovo pet vekova crkvene istorije i koji ce ostaviti u nasledje nadahnute spise otaca i ucitelja i brižljivo sastavljene formule vaseljenskih sabora. Naime, Arije, obrazovani aleksandrijski prezviter i propovednik, poceo je da uèi da Hristos buduæi da je Sin Božji, mora biti priznat kao stvoren u vremenu, kao jedno od stvorenja Božjih, ali i da se potpuno razlikuje od Oca. Kako navodi Šmeman koji arijanstvo naziva "racionalizacijom hrišcanstva", po Ariju Hristos "nije Bog u onom jednom jedinom, apsolutnom smislu u kome mi nazivamo Bogom Oca." Arija je prvo osudio njegov episkop Aleksandar Aleksandrijski, a u ovaj crkveni spor se umešao i car Konstantin kome su savetnici predložili da sazove sabor episkopa, za Crkvu uobicajeni nacin rešavanja sporova. Ali, Konstantin je, po Šmemanovom tumaèenju, želeo da od Sabora napravi simbol i krunu svoje pobede i novog položaja crkve u svom carstvu. Tako je bio sazvan Prvi vaseljenski sabor u proleæe 325. godine u Nikeji koji je okupio 318 ucesnika - episkope iz svih delova Rimske imperije. "Raskošnost prijema, nevidjena svecanost susreta, blagonaklonost i ljubaznost Careva samo su pojacavali radosno uverenje da pocinje nova epoha, stvarna pobeda Hrista nad svetom. Tako je Sabor doživljavao, pre svega, sam Konstantin", navodi se u "Istorijskom putu pravoslavlja". Novi Rim Sa osnivanjem (330. god.) nove prestonice Istocnog dela Rimske imperije - Carigrada, ovaj centar dobio je i odgovarajuce crkveno obeležje. Grad je za Konstantina Velikog bio Kostantinopolj jer ga je on i osnovao. Po Šmemanu, 50 godina kasnije oci Drugog Vaseljenskog sabora vec su oglašavali da episkop Carigrada ima prvenstvo casti posle eiskopa Rima, zato što je Carigrad "Novi Rim, grad Cara i Senata". Po Šmemanu, znacaj Nikejskog sabora bio je u prihvatanju simbola vere i u osudi arijanstva, iako je spor sa jeresi arijevaca trajao još 56 godina do Drugog vaseljenskog sabora u Carigradu 381. godine. Pre toga usledio je i episkopski sabor u Tiru (331.) na kome je, na osnovu kleveta osudjen na progonstvo episkop alekasandrijski Atanasije, a Arije je potpisao "nekakvo nejasno pokajanje i bio ponovo primljen u zajednicu crkve". "Konstantinu koji nikada nije shvatao oko cega je spor bio, ucinilo se da je sve u redu: Crkva je povratila mir, a "oportunisti", odnosno jevsijevci (nazvani po Jevsaviju Nikodimijskom) su trijumfovali na svim frontovima, uz ocigledno neshvatanje i cutanje citave Crkve", piše Šmeman. Ali, Konstantinovi dani bližili su se kraju. Iste, 336. godine kada je prognan Atanasije, proslavljen je i poslednji tridesetogodišnji jubilej Konstantinove vladavine. Iako je maštao da bude kršten u Jordanu, pred kraj života krstio ga je episkop Jevsavije Nikodimijski. Konstantina su nasledili sinovi - Konstantin Drugi na Zapadu i Konstancije na Istoku Rimske imperije. Ovaj drugi je, po Šmemanu, u životu Crkve odigrao kobnu ulogu. Dok je Konstantin Drugi svoj položaj "spoljašnjeg episkopa crkve", povezivao sa obracanjem, sa svojim neposrednim izabranjem od strane Hrista, dotle je Konstancije hteo da ima vlast nad Crkvom, oslanjajuci se na grupu laskavaca i oportunista koji su ga okruživali. "Pravoslavni nikejski Rim koji je u to vreme (IV vek) branio Atanasija Aleksandrijskog od "jeretickog" Istoka, težio je da i njega samog vrati Hristovoj istini. U stvarnosti, tragedija je u tome što je svoju odbranu Nikeje i Atanasija papa Julije obojio izrazito rimskim tonovima, koji ce otpor Istoka i njegovo ujedinjenje protiv Rima uciniti neizbežnim, piše Šmeman. Naime, vec od drugog veka na Zapadu se uocava radjanje i razvijanje "rimske samosvesti". Rimska crkva je tamo bila najstarija Crkva, jedina apostolska stolica osvecena imenima i krvlju apostola Petra i Pavla. Hrišcanstvo se na Zapadu Imperije širilo iz Rima, pa je vecina zapadnih Crkava videla u Rimskoj crkvi "majku crkvu". I na istoku Rimske imperije crkva apostola Petra i Pavla uživala je posebno poštovanje, tako da rimski episkopi postaju sve skloniji da sebe smatraju posebnom vlašcu nad ostalima. Tako je, kako se navodi u "Istorijskom putu pravoslavlja" "papa Viktor (190-192.g) u ultimativnoj formi tražio od Crkava Istoka da prihvate rimsku praksu praznovanja Vaskrsa, jer je Rim slavio ovaj praznik prve nedelje posle jevrejske Pashe, dok se na Istoku on poklapao sa Pashom". Potonji papa Julije (IV vek) svoju ulogu shvata kao ulogu arbitra u crkvenim pitanjima Istoka i Zapada. Istok mu je odgovorio velikim saborom (341.) u Antiohiji, na kome je bilo oko 100 episkopa. Ovaj Sabor je, po crkvenim izvorima, za arijansku krizu bio prelomni trenutak, i crkva na Istoku je ponovo stupila na bogoslovski teren. Ona ce docnije svoj konacni izraz naci u patrijaršijama, odnosno velikim pomesnim savezima crkava ujedinjenih oko jednog velikog centra. S druge strane u Rimu pocinje da se sve ociglednije formira odredjeno shvatanje papstva - shvatanje o posebnim i od Boga ustanovljenim pravima rimskoga episkopa u celoj vaseljenskoj hrišcanskoj crkvi. Kraj cetvrtog veka karakteriše organizovana ustanova monaštva i Edikt cara Teodosija Velikog iz 380. godine kojim se proglašava hrišcanstvo za obaveznu veru i proglašava državnom religijom. Zatim je usledio i Drugi Vaseljenski sabor u Carigradu (381. god) kojim se završava prvo poglavlje velikih teoloških sporova u crkvi. Nikejsko pravoslavlje je trijumfovalo. Tada je 2. saborskim pravilom ustanovljena podela Crkve na "dieceze", crkvene oblasti: Egipta sa centrom u Aleksandriji, Istoka u Antiohiji, Ponta (Kesarija Kapadokijska, Azije (Efes) i Trakije (Iraklija). Dieceze su zatim podeljene na "provincije" ili "mitropolije", i na "eparhije". Na Drugom Vaseljenskom saboru posebna pažnja bila je posvecena istocnom delu carstva, jer se razlika izmedju evolucije kanonske prakse na Istoku i Zapadu vec prilièno osecala.
Знате, само су две могућности: или Бог постоји или не постоји. А то, другим речима, значи: или постоји смисао нашег постојања или он не постоји.
Патријарх Павле

#3
ribar

ribar

    Дуго је са нама

  • Члан
  • Pip____Pip____Pip____Pip____Pip____Pip____Pip____
  • 1016 Поруке
Prirode Hristove  vere  koren razdora Nakon Drugog vaseljenskog sabora (381.god) i proglašenja Konstantinopolja (Carigrada) posebnim centrom "Crkve od istoka", citavo Istocno rimsko carstvo tretirano je kao oblast konstantinopoljska. Konstantinovom gradu, inace, nije bila dodeljena nikakva posebna dieceza, a formalno njegov episkop je i dalje bio jedan od episkopa dieceze Trakije, kojoj je na celu stajao iraklijski mitropolit, navodi se u istorijskim spisima. Prema objašnjenju crkvenog istoricara, protojereja Aleksandra Šmemana u knjizi "Istorijski put pravoslavlja" "time što je Konstantinopolju dato prvenstvo casti, nastale su dve forme crkvenog ustrojstva - ona koja je nastala organski i ona koju je simbolizovao Konstantinopolj. One se ocigledno nisu podudarale i jedna od njih je ranije ili kasnije morala da se potcini drugoj." Teror u Efesu Ovim se objašnjava i dugotrajni crkveni sukob izmedju Aleksandrije i Carigrada, jer je, po Šmemanu, Carigrad mnogo godina bio centar arijanstva, a Aleksandriju je svojom borbom za istinu i slobodu, u ocima Crkve, uzdizao Atanasije Veliki. Cak i kada je Carigrad postao pravoslavan, neprijateljstvo Aleksandrije nije prestalo. Ono se ispoljilo, kako stoji u crkvenim izvorima, u pokušaju da se podrži izvesni Maksim Cinik protiv svetoga Grigorija Bogoslova. Tako je na burnom i na brzinu sazvanom "Saboru pod hrastom" (402. god) propao pokušaj da se zaustavi porast uticaja Carigrada u celoj crkvi. A u to vreme carigradski episkopi, koji su ozna ceni kao "vlastoljubivi", bili su sveti Grigorije Bogoslov, sveti Nektarije, sveti Jovan Zlatousti... Svi oni se po pitanju "vlastoljublja", kako navodi Šmeman, nisu mogli porediti sa aleksandrijskim episkopima: Teofilom, Kirilom i Dioskorom. Poslednji pokušaj Aleksandrije da saèuva "hegemoniju" bio je na Trecem vaseljenskom saboru (431. god) u Efesu. Prema Šmemanu, "spoljašnja istorija Treceg vaseljenskog sabora bila je tragicna", jer se on održavao "u atmosferi uzajamnog sumnjicenja, uvreda i nerazumevanja." I opet, kao u arijanskom sporu, to nije bio sukob belog i crnog - pravoslavlja i jeresi, vec i stvarno nerazumevanje zbog razlika u nijansama misli i upotrebi reci. Po pitanju bogoslovlja vodila se rasprava izmedju dve struje: aleksandrijske i carigradske. Aleksandrijsku je predvodio episkop Kirilo, a antiohijsku episkop Nestorije. Kirilo je, došavši u Efes sa svojim episkopima, naišao na podršku Nestoriju od strane carskih cinovnika kojima je bila poverena organizacija Sabora. Pošto su dve nedelje prošle u išcekivanju episkopa sa istoka, a kasnili su i rimski legati, Kirilo je odlucio da 22. juna 431. godine otvori Treci vaseljenski sabor u Efesu i pored protesta 68 episkopa. Tako je, po Šmemanu, otvoren sabor Kirilovih istomišljenika. Kiril je, medjutim imao i podršku gradskog stanovništva na celu sa episkopom efeskim Memnonom, a Efes je, po ranohrišcanskom predanju, bio grad Presvete Bogorodice i apostola Jovana. Nestoriju su bila poslata tri poziva, ali je on odbio da se javi, pa je na Saboru od tužitelja pretvoren u tuženog. Ucesnici su ga jednoglasno osudili. Cetiri dana kasnije stigao je karavan arhijereja sa Istoka. Revoltirani onim što se dogodilo oni su sazvali odmah svoj paralelni sabor, na kome su osudili i svrgli Kirila i njegove istomišljenike zbog jeresi i remecenja crkvenog mira. Tako se sukob pretvorio u otvoreni rascep. Na kraju svega, rimski legati koji su stigli poslednji prikljucili su se Kirilu i osuda Nestorija bila je potvrdjena u njihovom prisustvu. Kirlov Efeski sabor zasedao je još i 433. godine, a pet godina nakon njegove smrti (444), u Efesu je (449) sazvano još jedno zasedanje koje Šmeman naziva "razbijackim saborom", jer je "sve proteklo u znaku pravog terora". Za predsedavajuceg tog zasedanja unapred je bio odredjen Dioskor Aleksandrijski, simpatizer monofizitstva, "ucenja da je sva opravdanost asketskih podviga što Hristos nije covek, i što je u Hristu svakome data mogucnost da prestane da bude covek, da savlada svoje 'coveštvo'", navodi se u "Istorijskom putu pravoslavlja". Na tom skupu Dioskor je odlucivao oslanjajuci se na grupu fanatika-monaha koji su preplavili grad Efes. Pod pretnjom batina i pritiskom tadašnje policije, u galami i haosu, sve potrebne odluke bile su prihvacene. Batinama je uklonjen i prognan umereni rimski djakon Flavijan, ali je ipak uspeo da napiše pismo papi Lavu Cetvrtom koji je u Carigrad odmah uputio poslanike, zahtevajuci da se cela stvar ponovo preispita. Ali, car Teodosije je u medjuvremenu umro, a zamenila ga je sestra Pulberija koja se u bogoslovlju držala umerene linije uklonjenog Flavijana. U Carigradu se odjednom atmosfera promenila, došao je kraj divljanju fanatika. Pulberija i njen muž car Markijan shvatili da je došlo vreme da se do kraja reši bogoslovsko pitanje, koje je crkvu gurnulo u haos, pa je zakazan sledeci vaseljenski sabor. Cetvrti vaseljenski sabor otvoren je u Halkidonu, predgradju Carigrada 8. oktobra 451. godine, a skup je bio u baziliki Svete Jefimije. Površno gledano, kako piše u "Istorijskom putu pravoslavlja", glavna uloga na "Halkedonskom", Cetvrtom vaseljenskom saboru, pripala je rimskim legatima. Opet podeljen i izmucen sporovima Istok je prihvatio posredništvo pape Lava Cetvrtog, jer je njegov "Dogmatski tomos" napisan 449. godine bio prihvacen kao norma pravoslavnog ucenja. To je, kako kaže crkvena istorija, bila umerena linija koja je povezivala Kirilovu misao sa jezikom "antiohijaca". "Jasno i precizno ispovedjene su dve prirode u Hristu. Istog pravca su se držali i carevi i njihovi predstavnici koji su na na Cetvrtom vaseljenskom saboru rukovodili debatama - ali ovoga puta, stvarno samo formalno - ne naturajuci svoje bogoslovlje. Prihvativši Lavovu poslanicu kao "pravilo vere", Sabor je na nekoliko burnih sednica osudio razbojnicki efeski postupak iz 449. godine i njegove glavne vinovnike, pre svega Dioskora. Razbuktale etnicke strasti Vecina episkopa je smatrala da je time zadatak ispunjen, ali su car i rimski legati zahtevali od njih "oros" - opšteobavezujuce i jasno vaseljensko odredjenje vere. Gotovo protiv volje Sabora bila je odredjena komisija u kojoj su, pored rimskih legata, bile zastupljene obe bogoslovske "škole", pa je tako donet i "Halkedonski dogmat", piše Aleksandar Šmeman, dodajuci da je zbog toga došlo do odvajanja citavih regionalnih crkava iz Vaseljenske zajednice koje traje i danas. Iako je, po oceni crkvenih istoricara, na duhovnom i bogoslovskom planu Halkedon bio neiscrpan izvor bogoslovskog nadahnuca, na crkveno-državnom planu, u istoriji hrišcanskog sveta, on je znacio nagli zaokret. Trijumfovalo je "imperijalno" pravoslavlje Carigrada, sa cime nije mogla da se pomiri helenisticka kultura. I dalje su kljucale nacionalne strasti, živele stare tradicije. Jovan Zlatousti je, kako navodi Šmeman, morao da po predgradjima Antiohije propoveda na sirijskom jeziku, jer tamo grcki nisu razumeli. Istorijska istraživanja pokazala su da su sirijske i koptske narodne mase na istoku vizantijsku carsku vlast doživljavale kao mrski jaram. Osim toga, na istoku Rimskog carstva vec su se bile pojavile klice sirijske hrišcanske pismenosti, koja je zavisila od grcke, ali je pokazivala i znake samostalnog razvoja. Najzaslužniji za "istocnu" recepciju hrišcanstva bio je Jefrem Sirin (IV vek). Tako da je glavni izvor potonje antihalkedonske reakcije i monofizitstva bilo monaštvo. Borba protiv Halkedona, pored svog bogoslovskog znaèaja, dobila je i religijsko-politicko obeležje. U monofizitstvu su došle do izražaja nekad potisnute a sada razbuktale etnicke strasti. Vlast je pokušala da pribegne sili pokušavajuci da nametne Halkedon, ali kad je umro car Markijan (457) pocela je era kompromisa sa monofizitima i u toku naredna dva veka ovo pitanje je dominiralo u politici Rimskog carstva, odnosno Vizantije. Vizantija - ostrvo medju neprijateljima U Aleksandriji je marta 457. godine narod izabrao svog monofizitskog patrijarha Timoteja Elura, a prethodni Proterije je bio ubijen. Monofiziti su 474. godine osvojili i antiohijsku katedru, postavivši za episkopa Petra Fulona. Vlast u Konstantinopolju je shvatila da iza monofizita stoji ogromna snaga naroda koja ugrožava politicko jedinstvo carstva. Zato uzurpator prestola Vasilik, koji je prognao svog prethodnika cara Zenona, izdaje "Encikliku" 475. godine, koju je potpisalo oko 700 episkopa, a koja je fakticki osudjivala Halkedonski IV vaseljenski sabor. Zenon, pošto je povratio vlast 476. u pocetku podržava halkedonsko pravoslavlje, ali pod uticajem carigradskog patrijarha Akakija i videci da se monofizitstvo i dalje širi po Egiptu, Siriji i Palestini 482. godine izdaje "Entonikon" - dogmatski dekret u kojem je odbacio "tomos" pape Lava IV i halkedonsko odredjenje. Ovo je izazvalo protest oko 30.000 monaha u Aleksandriji, monofizitskog usmerenja. Prva šizma Papa Feliks Treæi zatražio je iz Rima od Akakija Carigradskog, da prihvati halkedonske dogmate. Pošto to nije uspeo, on je jula 484. izopštio Akakija - pocela je šizma sa Rimom koja je trajala 30 godina (484-518). Tako je, po Šmemanu, nastojeci da sacuva monofizitski Istok Konstantinopolj gubio tada pravoslavni Zapad. "Akakijevski raskol" još jedna je karika u lancu crkvenog razilaženja, koja ce kasnije (1054. godine) dovesti do konacne podele hrišcana na pravoslavne i katolike. Car Anastasije Prvi (491-518) otvoreno je podržavao monofizite, tako da je podela izmeðu pravoslavnih i monofizita postajala sve dublja. Car Atanasije Prvi je 496. godine zbacio vaseljenskog patrijarha Jefimija zbog odbijanja da komunicira sa monofizitskim patrijarhom Aleksandrije. S druge strane u Palestini i Siriji, kako navodi u "Istorijskom putu pravoslavlja" protojerej Aleksandar Šmeman crkveni istoricar, deo monaha nazvanih "melkiti" (carski ljudi), pod vodjstvom svetog Save osveæenog, osnivaca cuvene Lavre u Palestini, nije priznavao monofizitsku crkvenu jerarhiju. U ovakvoj situaciji cetrdesetogodišnja vladavina cara Justinijana (525-565) oznacava poslednji pokušaj da se sacuva jedinstvo rimske "vaseljene". Od samog pocetka Justinijan je bio ocaran velikom prošlošcu Rima, i u osnovi njegove politike nije bila trezvena svest o stvarnosti, vec san o bivšoj slavi Rimskog carstva. U tom smislu zadužio je hrišcanstvo velelepnom crkvom Svete Sofije u Konstantinopolju. Sa druge strane, medjutim, odavno vec nije bilo rimskog jedinstva, jer je car Teodosije Veliki (395. god) na samrtnom odru podelio carstvo svojim sinovima: Honoriju zapad, a Arkadiku istok. Mada je teorijski carstvo i dalje bilo jedna država, ali sa dva cara na Istoku pocinje da se razvija novi vizantijski svet, dok rimski zapad pod udarima varvara tone u haos iz kojeg ce kasnije nici romansko-germanska Evropa. Vizantija je Zapadu sve više okretala ledja, tako da njen raskid s Rimom (484. god) nikoga nije posebno pogodio, kao ni tadašnji raskid vizantijske hrišcanske crkve sa rimskom. Medjutim, raspad carstva nije priznavao car Justinijan koji sebe doživljava kao rimskog imperatora i hrišcanskog cara, tako da vecina crkvenih istoricara u njemu vidi teoreticara "cezaropapizma", tj potcinjavanja crkve državi, što je karakterisalo vizantijski istok. Ali, rimski zapad je u Justinijanu video tvorca "simfonije" crkve i države. Pod uticajem svoje žene Teodore, koja je podržavala monofizite, car Justinijan od 531. godine menja kurs prema njima, ali 536. godine se predomislio pa je ponovo osudio monofizitizam.
Знате, само су две могућности: или Бог постоји или не постоји. А то, другим речима, значи: или постоји смисао нашег постојања или он не постоји.
Патријарх Павле

#4
ribar

ribar

    Дуго је са нама

  • Члан
  • Pip____Pip____Pip____Pip____Pip____Pip____Pip____
  • 1016 Поруке
Papa i patrijarh Rimski papa na Zapadu nije uživao samo mesto celnog episkopa "predstojnika" - sa definitivnim nestankom Rimskog carstva on je postao i nosilac svetovne vlasti, pokretac izgradnje države. S druge strane vizantijski patrijarh uspeo je da se uzdigne do svog položaja, kako tumaci Šmeman, samo zato što je teorija "simfonije" tražila paralelizam u ustrojstvu države i crkve. Ako se carstvo ovaplocuje u caru sveštenstvo treba takoðe da ima svoje ovaplocenje u jednom licu - tako i nastaje vaseljenski patrijarh Novog Rima (Konstantinopolja). Pravu meru svog apsolutizma Justinijan je pokazao u uzburkanoj i dugoj istoriji Petog vaseljenskog sabora, koji je poèeo maja 553. godine u Carigradu, na kome je svecano osudjen "origenizam", po crkvenim istorijskim izvorima još jedna jeres uz arijanstvo i monofizitizam. Ona je vezana za pristalice, narocito monahe, Origenovog bogoslovlja, koji je po tumacenju Šmemana "bio prvi koji je pokušao da stvori sintezu hrišcanstva i jedinstva "ocrkvljavanja", ali se u toj sintezi na koban nacin "iskrivljavalo" hrišcanstvo. Peti Sabor je, po Šmemanu, predstavljao i ponovno vrednovanje mesnih predanja i tipicno je što je na njemu prvi put bio sastavljen spisak "izabranih otaca" - nosilaca pravoslavnog predanja. U spis su ušli: Atanasije Veliki, Ilarije Piktavijski (zapadni borac protiv arijanstva), Vasilije Veliki, Grigorije Bogoslov, Grigorije Niski, Amvrosije Milanski, blaženi Avgustin, Jovan Zlatousti, Teofil i Kirilo Aleksandrijski, Lav Veliki i Proklo. Nakon smrti imperatora Justinijana 568. godine talas najezde Lombara zapljuskuje Italiju, pojacava se pritisak Mavara u Africi, rat u Španiji se nastavlja. Od 572. godine obnavlja se rat sa Persijom. Persijancii osvajaju deo Male Azije, Siriju, Palestinu i Egipat. Persijska flota se 619. godine pojavljuje i pred Konstantinopoljem, zauzimaju Halkedon. Sa severa pocinje najezda Slovena. Car Iraklije 626. godine prikuplja snage za borbu sa Persijom. Istovremeno Avari i Sloveni zajedno opkoljavaju Carigrad, ali opsada propada. Pobedonosni pohod Iraklijev protiv Persije (626-629), dovodi vizantijsku armiju do Ktesifonta i oslobadja ceo istocni deo carstva. Iraklije 630. godine trijumfalno vraca Krst Hristov, koji su Persijanci oteli, u Jerusalim. Iste godine, u Arabiji, za hrišcane do tada uglavnom nezanimljivom delu sveta, grupa fanatika, kako piše Šmeman, ujedinjenih oko Muhameda osvaja Meku i ujedinjuje podeljena arapska plemena oko nove religije jednoga boga (Alaha). Muhamed umire 632. godine, a 10 godina kasnije imperija njegovih sledbenika ukljucuje Persiju, Siriju i Egipat. Kada 641. godine umire Iraklije, poslednji od velikih careva koji su smatrali da su na celu Rimske imperije, to carstvo je vec izgubilo Istok. Naime, pojava islama povlaci onu crtu koja ranu Vizantiju, još uvek u duhovnom smislu rimsku, odvaja od one kasnije. Vizantijsko carstvo se pretvara u istocnjacku državu s jednorodnim stanovništvom - ako ne po krvi, ono po kulturnoj tradiciji, i koje živi pod stalnim pritiskom tudjinskih civilizacija. Velika reforma Upravo je Iraklije poèeo onu državnu reformu koja æe se završiti u VIII veku i dati mogucnost Vizantiji da poživi još osam vekova. To je militarizacija države i prilagodjavanje njenog novog položaja - položaju "ostrva" opkoljenog neprijateljima. Po istoricarima, još je znacajnija bila psihološka i kulturna evolucija imperije u to vreme, koja je definisana kao "narocito helenizovanje" Vizantije i crkve u njoj, nasuprot "latinizovanja" Rima. U Iraklijevo doba, kako piše u "Istorijskom putu pravoslavlja", odigrali su se i poslednji pokušaji da se monofizitstvo vrati pod okrilje pravoslavne crkve i tako obnovi religijsko jedinstvo carstva, ali je to dovelo do novih nemira i nasilja iako je pod uticajem cara potpisan 632. godine dokument o sjedinjenju, u obliku "devet anatemizama". Ovaj dokument kao kompromis bio je potvrdjen i državnim dekretom. Po Šmemanu, meðutim, vecina Kopta, nije sledila popustljive jerarhe, a došlo je i do izražene reakcije pravoslavnih sveštenika koji su kompromisni dokument nazvali "monotelitstvom", a autore "monotelitima". Po Šmemanovom objašnjenju, Monoteliti su se plašili da priznaju "prirodnu" životnu sposobnost ljudskoga u Hristu, tako da u crkvi nastaje još jedna kriza, zbog cega papa Martin (648. god) saziva u Lateranskoj bazilici veliki sabor 105 episkopa, na kome se osudjuje monotelitstvo, a osudu prihvata i cela zapadna crkva. Medjutim, sporovi nisu prestali, pa je naslednik cara Iraklija Konstantin Pogonat izmoren novom podelom, dao crkvi slobodu da pitanje reši suštinski i sazvao Šesti vaseljenski sabor Poštovanje ikona pobeda pravoslavlja "Na Šestom vaseljenskom saboru u Carigradu 681. godine monotelitstvo u crkvi je bilo odbaceno i halkidonsko odredjenje dopunjeno dogmatom o dvema voljama (ljudskoj i božanskoj) u Hristu", navodi se u "Istorijskom putu pravoslavlja" protojereja Aleksandra Šmemana. - Prevladavši monotelitstvo i utvrdjujuci ne samo božansku vec i covecansku (ljudsku) volju u Hristu, crkva je postavljala osnove hrišcanske antropologije, tj. onog shvatanja coveka koje je uslovilo citavo humanisticko nadahnuce hrišcanskog sveta i hrišcanske kulture. Hrišcanski humanizam, vera u celovitog coveka i u njegovu apsolutnu vrednost - to je poslednji zakljucak hristoloških sporova i istinsko otkrovenje pravoslavlja - objašnjava Šmeman. Novi krvavi progoni Šesti vaseljenski sabor anatemisao je i cetiri carigradska patrijarha - Sergija, Pavla, Pira i Timoteja, zatim Kira aleksandrijskog i papu Honorija (na njegovu osudu od strane VI vaseljenskog sabora pravoslavci su docnije stalno ukazivali kao na dokaz nepostojanja dogmata o papskoj nepogrešivosti). Takodje na VI vaseljenskom saboru, pravoslavlje je do kraja postalo državna i nacionalna vera Vizantije. Ali, kako je život crkve zahtevao jasne regulativne principe car Justinijan Drugi sazvao je novi Vaseljenski sabor 691. godine u Trulu i nazvao ga Petošesti trulski sabor. Tada su doneta 102 crkvena kanona. S druge strane u Vizantiji, vecina istoricara tvrdi, da se sedmi vek završio anarhijom i gotovo potpunom propašcu carstva, jer su i pocetkom VIII veka (717. godine) Arapi držali pod opsadom Carigrad. Vizantiju je vojnicki spasao car Lav Isavrijanac (717-745) koji je postavio temelje Isavrijanskoj dinastiji. Lav i njegov sin Konstantin Kopronim (745-775) popravili su položaj carstva i iznutra ojacali ozbiljnom državnom reformom-vojnom, administrativnom i ekonomskom. Ova reforma privela je kraju pretvaranje Vizantije iz svetske imperije u državu u kojoj je sve bilo podredjeno potrebi da se odoli pritisku - islama sa istoka, sa severa Slovena i Normana sa zapada. Za crkvu ovaj novi period pocinje novom krizom - ikonoborstvom, protiv kojeg ce borba trajati skoro jedan i po vek. - O uzrocima ikonoborstva u nauci se puno diskutovalo, jedni su videli uticaj muslimanskog istoka sa njegovom zabranom ljudskih predstava, pokušaj kompromisa sa islamom, drugi prvu pobunu ideje o "sekularnoj" kulturi protiv crkve koju su inspirisali imperatori, borbu za oslobodjenje umetnosti od svake "sakralnosti koja je guši", treci, opet novu eksploziju helenskog "spiritualizma" za koga je poštovanje ikona predstavljalo projavljenje culnog, materijalnog u religiji - objašnjava protojertej Aleksandar Šmeman, crkveni istoricar u knjizi "Istorijski put pravoslavlja", napominjuci da "rana crkva nije poznavala ikone u njihovom savremenom dogmatskom znacenju". Ikonoboracka raspoloženja, kako navode crkveni izvori, pojavila su se na poèetku VII veka medju episkopima istocnih pokrajina carstva, tako jako da je carigradski patrijarh German morao posebnom poslanicom da brani ikonopoštovanje. Previranje je stiglo i do cara Lava koji staje na stranu ikonoboraca, cime je mešanje vlasti u crkveni spor produžilo njegovo trajanje. Oko 730. godine Lav izdaje carski ukaz protiv ikona, patrijarh German koji se nije pokorio biva smenjen i zamenjen Anastasijem koji je naginjao ikonoborstvu. Pada i prva krv u sukobu naroda sa vojnicima koji su po carevom naredjenju skidali poštovanu ikonu Hristovu sa Halkopratijskih vrata u Carigradu. Nekoliko ljudi je ubijeno pokušavajuci da se suprostavi vojnicima. U Grckoj se otpor novoj jeresi ikonoborstva pretvorio politicki ustanak, dok je Zapad jednodušno osudio ovu jeres.
Знате, само су две могућности: или Бог постоји или не постоји. А то, другим речима, значи: или постоји смисао нашег постојања или он не постоји.
Патријарх Павле

#5
ribar

ribar

    Дуго је са нама

  • Члан
  • Pip____Pip____Pip____Pip____Pip____Pip____Pip____
  • 1016 Поруке
Dogmat

U dogmatu o poštovanju ikona stoji izmedju ostalog: "Ne klanjam se veštastvu (materiji), no Tvorcu veštastva (materije), koji je postao veštastven mene radi i preko veštastva izvršio moje spasenje i necu prestati da poštujem veštastvo, preko kojeg je izvršeno moje spasenje".

Ali, pravi progon poštovalaca ikona poceo je Lavov sin Konstantin Kopronim koji je svoju ikonoboracku politiku provodio sistematski. Pošto je prethodno obavio cistku Episkopata on je 754. godine sazvao "vaseljenski" sabor u Carigradu sa manjinom episkopa, na kom su ikone i njihovo poštovanje bili osudjeni. Obezbedivši se tim saborom, Konstantin Kopronim je odluku poceo da sprovodi ognjem i macem, tako da je u pravoslavnim mesecoslovima mnogo imena novomucenika iz ove krvave decenije (762-775), a najviše iz redova monaha koji su branili ikone.

Progoni se ublažavaju carevom smrcu (775.). Za vlade njegovog sina Lava IV Hazara (775-780), iako je bio ubedjeni ikonoborac, proganjanja prestaju. Posle njegove smrti, zbog maloletstva njegovog sina Konstantina VI,, vlast je preuzela njegova mati carica Irina (780-802).

Ona je za patrijarha progurala državnog sekretara Tarasija, pa je 787. godine u Nikeji sazvan Sedmi vaseljenski sabor pod njegovim predsedništvom. Tada je formulisan i proklamovan dogmat o poštovanju ikona. Ali, ikonoborstvo je "vaskrslo" caricinom smrcu 802. godine. Pristalica jeresi bilo je još dosta i to uglavnom u dvorskim i vojnim krugovima.

Godine 815. Lav V Armenin je zatražio od patrijarha Nikifora da se ikone u crkvama podignu iznad visine ljudskog rasta kako ih ne bi bilo moguce celivati. Od tog trenutka bilo je jasno da pocinju novi progoni, s tim što ovog puta crkva nije bila iznenadjena - odluka Sedmog vaseljenskog sabora i aktivnosti branilaca ikona dali su joj oružje koje ranije nije imala.

U odbranu ikona protiv cara ustala je cela crkva, tako da je 815. godine na Cveti pred Vaskrs hiljadu studitskih kaludjera prošlo u litiji kroz Carigrad noseæi ikone. Vlastima je upucen izazov i krvavi progoni su opet poceli. Prvi je postradao patrijarh Nikifor koji je pozvao na otpor. On je bio svrgnut i prognan. Zamenio ga je prepodobni Teodor Studit, iguman cuvenog carigradskog manastira Studit.

Možda nešto slabiji, progoni se nastavljaju i pod Lavovim naslednicima - Mihailom Drugim (820-829) i Teofilom (829-842), a od 843. godine talas terora se pojacao.

Pobeda carice Teodore

Konaèna pobeda nad ikonoborcima postignuta je opet zahvaljujuci jednoj ženi. Carica Teodora, žena Teofilova, po muževljevoj smrti obustavila je progon. Marta 843. godine patrijaršijski presto zauzeo je Metodije, jedan od stradalnika zbog poštovanja ikona. Prve nedelje Velikog posta, 11. marta 843. godine u carigradskoj Svetoj Sofiji bilo je oglašeno vaspostavljanje ikona i ikonopoštovanja.

Ovaj dan je ostao u pamcenju crkve kao "pobeda pravoslavlja", i od tada svake godine, u prvu nedelju vaskršnjeg posta, pravoslavna crkva slavi pobedu nad poslednjom od velikih jeresi - ikonoborstvom.

Pobeda poštovanja ikona bila je i pobeda monaštva koje je u ikonoborackoj krizi najviše stradalo.

Pobedom nad ikonoborcima u istoriji Vizantije nastupa vreme u kojem i država i crkva pocinju da uce na iskustvu prošlosti.

"Kasna Vizantija je cutke priznala da su sabornu istinu crkve, konacno, jednom i zauvek i u svoj punoci, formulisali drevni oci i sedam vaseljenskih sabora. Zato, cak i na nove nedoumice, nova lažna ucenja ili pitanja treba odgovarati koristeci isti arsenal i u riznicama svetootackih spisa tražiti odgovor na sva pitanja", navodi se u "Istorijskom putu pravoslavlja", protojereja Aleksandra Šmemana.

U naredna dva veka, pocetak ove zvanicne linije vizantijskog bogoslovlja doneo je kulturni preporod Vizantije, narocito u 10. veku, ciji je centar bio Mangavrski univerzitet u Carigradu. Iz kruga naucnika i bogoslova koje je bio okupio Kesar Varda, ponikao je, po Šmemanu "otac vizantijskog bogoslovlja patrijarh Fotije". Takodje u 10. veku pod carevima Lavom Mudrim i Konstantinom Porfirogenitom, carigradski dvor postaje centar intelektualnog života.





Raskol za sva vremena




U istoriji pravoslavlja prvi milenijum bio je milenijum jedinstvene hrišcanske crkve, na pocetku drugog (1054. godine) došlo je do deobe na katolike i pravoslavne koja je ostala do danas. Da li ce treæi milenijum koji je na pragu doneti ponovno približavanje istocnih i zapadnih hrišcana ne može se sa sigurnošcu proceniti. Po recima beogradskog nadbiskupa Franca Perka postoji šala koja kaže da "optimisti tvrde kako ce se pravoslavni i katolici ujediniti na sudnji dan do podne, a Srbi i Hrvati pomiriti tog dana popodne".

Sa istorijske tacke gledišta, kasnovizantijski period naziva se još i "epohom podele crkve". Šmeman u svojoj knjizi "Istorijski put pravoslavlja" kaže da se deoba crkve može proucavati na dva nivoa: istorijskom i dogmatskom, kao i "da raskol (šizmu) iz 1054. godine "treba tumaciti i u kontekstu citave politicke situacije onog vremena".

Rim je tražio svu moc

Sa istorijskog stanovišta, kako navodi Šmeman, car Konstantin Monomah pokušavao je da se dogovori sa papom o zajednickoj odbrani Italije (ciji je jug još pripadao Vizantiji) od Normana i za to obecao papi Lavu Devetom da ce mu vratiti južnoitalijanske eparhije, koje su kao deo Vizantijskog carstva, spadale pod jurisdikciju carigradskog patrijarha. Ovaj sporazum je držan u tajnosti od patrijarha Mihaila Kerularija, ali je on za njega saznao, i odlucio da caru dokaže nezavisnost i prednost svog položaja.

Po patrijarhovom nalogu, jedan od istaknutih vizantijskih jerarha Lav Ohridski napisao je delo protiv latinskih obreda, tako da "predmet spora i polemike nisu bila pitanja koja su istinski raskolila crkve - o papstvu i Svetome duhu, vec obredne razlike Zapadne crkve u odnosu na Crkvu od Istoka: beskvasni hleb, subotnji post, pesma Aliluja na Uskrs, itd".

Papa Lav Deveti odgovorio je ekstremnim propovedanjem papizma isticuci da "niko ne može poreci cinjenicu da kao što se rezom regulišu cela vrata, tako apostol Petar i njegovi naslednici (pape) odredjuju poredak i ustrojstvo cele crkve..."

U želji da dokaže svoju liènu vlast, papa se pozivao i na "dar Konstantinov", dokument po kojem je navodno prvi hrišcanski car zauvek poklonio Rim - papama. Kao vrhunac svega, papa je slikao carigradsku crkvu kao zabludelu, grešnu i skandaloznu, koju je samo iz snishodljivosti, a ne zbog zasluga rimska crkva - majka, udostojila drugog mesta posle sebe.

Zbog svih pomenutih dogaðaja, u leto 1054. godine u Carigrad su stigli rimski legati sa papskom poslanicom - kardinal Humbert, episkop Petar Amalfitanski i djakon-kardinal Fridrih Lotarinški (potonji papa Stefan Deveti), svi tvorci reforme papstva koja ce mu obezbediti procvat pod Grigorijem VII Hilderbrandom.

Patrijarh je, po Šmemanovom opisu, cutke primio poslanicu, legatima nije ukazao nikakvu pocast, iako su oni pet nedelja uzalud tražili prijem.

Izgubivši strpljenje, a imajuci podršku cara, oni su 16. jula 1054. godine, ujutru, kada se narod okupljao u crkvi Svete Sofije na liturgiju, ušli u oltar i položili na sto gramatu o izopštenju patrijarha Kerularija i njegovih istomišljenika, potcenjujuci patrijarhov ugled u narodu.

U Carigradu je, po crkvenoj istoriji, pocela da narasta narodna pubuna i car je popustio, pa je gramata bila svecano spaljena. Zatim je 20. jula 1054. godine sabor, pod predsedništvom patrijarha Keruralija, sastavljen od dva arhiepiskopa, 12 mitropolita i sedam episkopa, sa svoje strane svecano izopštio latinske krivce za javni nastup od 16. jula.

Patrijarhova okružna poslanica obavestila je o ovome celu istocnu jerahiju. Medjutim, rascep iz 1054. godine bio je tek poèetak razjedinjenja hrišcanske crkve. U pocetku je raskol doživljavan kao privremeni raskid izmedju rimske i vizantijske episkopske katedre, kakvih je i ranije bilo.

Po Šmemanu ovaj rascep "prerastao je u konacno razdeljenje, tek u narednoj epohi u kojoj su kobnu ulogu odigrali krstaški ratovi rimskog zapada, varvarskim poharama, svetogrdjem nad pravoslavnim svetinjama i šezdesetogodišnjom latinskom imperijom na istoku nakon cetvrtog krstaškog rata 1204. godine.

Otkup grehova

Po pravoslavnom uèenju duša posle smrti izlazi pred Božji sud gde po svojim zaslugama dobija raj ili pakao. Po uèenju rimokatolika, ako srodnici umrlog otkupe iz riznice rimokatolièke crkve potrebnu koliènu dobrih dela za pokojnika, on æe pre biti osloboðen muka u èistilištu.

Na Zapadu je bila teokratska težnja papstva, koje je po Šmemanu, dostiglo maksimalnu moæ u vreme pape Grigorija Sedmog, da sebi bezuslovno podredi ceo hrišcanski svet, kroz formalno priznavanje apsolutnog papskog primata i da ga tako potcini Rimu.

- Na svaku molbu Vizantije da joj se pomogne u pretecem nadiranju islamizovanih Azijata, Rim je odgovarao: "Priznajte vlast pape i ceo zapadni svet postace vaš saveznik", piše u "Istorijskom putu pravoslavlja". Osim toga, nametalo se i pitanje unijaæenja, jer je vizantijski car Mihailo VII Paleolog potpisao Lionsku uniju 1274. godine, zbog èega je umro izopšten iz pravoslavne crkve i bio lišen opela.

"Serija pokušaja unijacenja završila se za vizantijsku crkvu duhovnom katastrofom - Florentinskim saborom 1438-1439 godine, kad su grcki pravoslavni jerarsi potpisali kapitulaciju pred Rimom, svi osim Marka Efeskog.

Medjutim, kad su se vratili u Vizantiju odbacili su uniju. Vizantijsko carstvo koje nije bilo spremno da žrtvuje pravoslavlje, propalo je samo 14 godina posle Florentinskog sabora", navodi protojerej Aleksandra Šmeman u svojoj knjizi.

U dogmatskom delu, po crkvenoj istoriji, do razlaza 1054. godine došlo je zbog tzv. "filiokve", odnosno uvodjenja u simbol vere u zapadnoj crkvi ucenja da "Sveti duh ishodi i od Boga Sina", dok je po pravoslavnom ucenju Sveti duh trece lice Svete trojice.

Tokom vremena zapadna (rimokatolicka) crkva uvela je i druga ucenja koja su, po vidjenju pravoslavnih, u suprotnosti sa odlukama vaseljenskih sabora i tako se jaz izmedju dve crkve još više produbio, navodi se u Pravoslavnom podsetniku SPC.

Pored filiokvi pojavile su se razlike i o ucenjima: O bezgrešnom zacecu Presvete Bogorodice, o papskoj nepogrešivosti, o svetim tajnama, o papskim indulgencijama i o cistilištu".

Spor oko "bezgrešnog zaceca"

Kad je rec o bezgrešnom zacecu Presvete Bogorodice, kako se navodi u Pravoslavnom podsetniku, papa Pije Deveti je svojom bulom od 8. decembra 1854. godine uveo ucenje da je "Presveta Bogorodica, iako zaceta prirodnim putem, u utrobi materinoj, ocišcena od praroditeljskog greha, što je u suprotnosti sa izvornim hrišcanstvom."

Pravoslavni smatraju da je Isus Hristos glava crkve, a episkopi kao naslednici apostola upravljaju njome blagodarnošcu Duha Svetoga. S druge strane rimokatolicka crkva uci da je Hristos nevidljiva glava crkve na zemlji, a da je rimski papa, kao naslednik na katedri apostola Petra, vidljiva glava crkve, odnosno Božji zamenik na zemlji i kao takav je nepogrešiv kao Bog.

Rimokatolicka crkva ima i priznaje sedam Svetih tajni kao i pravoslavna, a razlika u ucenju je u tome što, kako stoji u pravoslavnom podsetniku, rimokatolici uce o "mehanickom dejstvu blagodati na onoga nad kim se Sveta tajna vrši, bez obzira na njegova osecanja, moral i verovanje, dok pravoslavna crkva traži puno ucešce primaoca Svetih tajni i zahteva od njega da bude saradnik Duha Svetoga u primanju blagodati.

Pravoslavlje takodje traži da svaki covek svojim životom, verom i dobrim delima duhovno uzrasta do mere i visine svog Tvorca, jer i Hristos je rekao svojim sledbenicima: "Budite savršeni kao što je savršen Otac vaš nebeski".

U rimokatolickoj crkvi je "papskom indugelencijom" (praštanjem) moguce za novac ili drugim materijalnim dobrom, otkupiti oproštaj pocinjenih ili buducih grehova za mrtve i žive. Ovome se suprostavio Martin Luter i napravio raskol u Rimokatolickoj crkvi odvojivši veliki deo svojih pristalica u protestantsku crkvu.

Radmila Loncar
www.pravoslavlje.net
Знате, само су две могућности: или Бог постоји или не постоји. А то, другим речима, значи: или постоји смисао нашег постојања или он не постоји.
Патријарх Павле

#6
nenad87

nenad87

    Тек дошaо/ла

  • Члан
  • Pip____
  • 2 Поруке
    Pravoslavlje se drži onog učenja  koje je propisao  Gospod Isis Hristos.Katolici su odstupili i u pogledu načina posta,jer ne poste onako kako je Hristos zapovedio i ne krste se kako se Hristos krstio sa tri prsta,ako sam u nečemu pogrešio neka me slobodno neko ispravi u pogledu mog izlaganja na ovu temu.
          :)





Сродне Теме Collapse

2 Корисник (а) чита ову тему

0 чланова, 2 посетилаца, 0 скривених корисника