153 одговор(а) на ову тему

[marija]

Протојереј Серафим Слободској


                                                 Закон Божији




Закон Божији је комплетан уџбеник веронауке који користе православни хришћани (деца и одрасли) у Руској Православној Заграничној Цркви као и у Руској Православној Цркви.

Овај уџбеник има вишедеценијску примену у духовном животу руских православних. Закон Божији је предаван и у Царској Русији. А ово издање је последње - прилагођено времену у ком живимо.

Нашим Србима, на жалост није предаван Закон Божији.  Живевши у времену комунизма и материјализма, веома је отежано било упознати Свето Писмо. Сви ми смо се уверили колико је тешко отворити Стари Завет и било шта ту разумети - без ваљаног руковођења.

Закон Божији управо и служи томе, да нас информише али и да нас научи како да учимо и упознамо нашу веру.

Читаоцу који прочита предговор већ ће бити јасно зашто је посебна ова књига. Са подједнаком озбиљношћу аутор, протојереј Серафим Слободској, је приступио објашњењу како основних тако и најкомплекснијих питања вере. Колико често смо се суочили са тим да ни сами свештеници, наши пастири, не умеју правилно да се осене крсним знамењем. А ми са правом од њих очекујемо да нас томе поуче. Нека се нико не изговара тиме да су то површне, спољашње манифестације а "да је вера у срцу". Ето, баш на таква, основна питања, овде је скренута пажња.

Такође, читалац који жели да сазна и више, овде ће добити науку о најјкомплекснијим питањима наше вере - о догматици, добиће многа научна објашњења, добиће упутства како да се моли и чита на црквено-словенском језику - на језику Светог Саве и Немање и још много тога.

Искрено се радујемо што је овај квалитетан уџбеник сада на располагању и нама Србима расејаним по целом свету, као уосталом и свим истинољубивим људима.

Да нас вера наша у Васкрслог Господа Исуса Христа, обједини све, као што птица својим крилима грли своје птиће.  

О Православии. Закон Божий, ч. 1

[marija]

                                                   

Први део - УВОДНИ ПОЈМОВИ  

 

О свету

О мире. Закон Божий, ч. 6

Све што видимо: небо, сунце, месец, звезде, облаке, земљу на којој ми живимо, ваздух који удишемо, и све, што је на земљи: траву, дрвеће, планине, реке, мора, рибе, птице, звери, животиње, и на крају, људе, тојест нас саме - све је то створио Бог. Свет је творевина Божија.

Ми видимо свет Божији и схватамо како је он лепо и мудро устројен.

Ево, на ливади смо. Над нама високо раширило се голубије плаво небо са белим облацима. А на земљи лежи густа зелена трава, посута цветовима.  Усред траве чујно је зрикање разноврсних инсеката, а над цветовима прелећу лептири, лете пчеле и разне мушице. Сва земља овде личи на велики, лепи ћилим. Али ни један ћилим саткан рукама човечијим не може се упоредити са лепотом Божије ливаде.

Прођимо кроз шуму. Тамо ћемо видети мноштво стабала разноликих по изгледу и по саставу. Тамо су и моћни храст, и вита јела, и китњаста бреза, и мирисна липа, и високи бор, и густи орах. Тамо је и пољана са шипражјем и свим могућим травама. Свуда се чује цвркут птица, зујање и зрикање инсеката. У шуми живе стотине разних врста звери. А колико је тамо јагода, печурака и разних цветова! Ево тог посебног, великог, шумског света.
А ево и реке. Она лагано носи своју воду, пресијавајући се на сунцу, кроз шуме, поља и лугове. Како је пријатно у њој се купати! Около врућина, а у води је прохладно и лако. И колико је у њој разних риба, жаба, водених буба и осталог живота. Тамо је такође посебан живот - посебан свет.
А како су прекрасне планине, чији врхови, покривени вечним снегом и ледом, допиру високо изнад облака.

Чудесан је свет на земљи у својој лепоти, и све је у њему испуњено животом. Немогуће је избројити сво растиње и животиње, које насељавају земљу, од оних малених, невидљивих нашим очима, до оних великих. Оне живе свуда: и на сувом, и у води, и у ваздуху, и у земљишту, и шта више дубоко под земљом. И сав тај живот свету је дао Бог.

Богат је и разноврстан свет Божији! Али такође у тој огромној разноврсности царује диван и складан поредак, Богом установљен, или како га често називају, "закон природе". Сво растиње и животиње који су расејани по земљи, сагласни су са тим поретком. И шта је коме одређено за исхрану, тиме се и храни. Свему је дат одређен и разуман циљ. Све у свету се рађа, расте, стари и умире - односно замењује се другим. Свему је Бог дао своје време, место и значење.
Само човек живи свуда на земљи и над свиме царује. Бог га је обдарио разумом и бесмртном душом. Он је дао човеку чудесан, велики задатак: да познаје Бога, да се уподобљава Њему, тојест, да постаје све бољи и бољи, и да наследи живот вечни.
По спољашњем изгледу људи се деле на беле, црне, жуте и црвенокожне, али сви они подједнако имају разумну и бесмртну душу. Помоћу те душе људи владају над свим живим светом и уподобљавају се Богу.
А сада погледајмо у дубоку тамну ноћ, са земље на небо. Колико ћемо тамо видети звезда, посејаних по њему. Има их безброј! И то је посебан свет. Многе звезде су такве као сунце или месец, а има и оних, које су много веће од њих, али се налазе тако далеко од земље, да их ми видимо као малене светлуцаве тачке. Све оне се по поретку и складно крећу по тачним путањама и законима - једне око других. И наша земља у том небеском пространству види се као малена светла тачка.
Велик је и бескрајан свет Божији! Немогуће је избројити измерити га, а меру свега и број зна сам Бог, који је створио све.

Цео тај свет Бог је саздао за живот и корист људи - за свакога од нас. Тако нас бесконачно воли Бог!
И, ако ми будемо волели Бога и живели по закону Његовом, тада ће нам много тога несхватљивог у свету постати схватљивим и јасним. Заволећемо свет Божији и живећемо са свима у слози, љубави и радости. Тада, та радост ће постати трајна, и нико је неће моћи одузети, будући да ће Сам Бог бити са нама.
Али да би разумели, да ми припадамо Боry, да би Му били ближе и љубили Њега, тојест испунили своје дужности на земљи и наследили вечни живот, ми морамо више знати о Богу, знати Његову свету вољу, тојест Закон Божији.
*
ПИТАЊА:
Ко је створио свет и дао му живот? Ко је установио у свету складан поредак, или како га често називају, "закон природе”; и у чему се тај поредак састоји? Какво је значење Бог дао човеку? Због кога је Бог створио свет? Зашто је неопходно да знамо Закон Божији?

[marija]

                               

                                                       

О Богу

Вера в Бога. О Боге-Троице. Закон Божий, ч. 2

Бог је створио цео свет из ничега, једном Својом речју. Он може да створи, све што пожели.

Бог - је највише биће. Њему нема равнога никада и нигде, ни на земљи ни на небу.

Ми људи, својим разумом Њега потпуно познати не можемо. И сами ми ништа не би могли сазнати о Њему, када Сам Бог нама не би открио Себе. Оно што знамо о Богу, све нам је откривено Њим Самим.

Када је Бог створио прве људе - Адама и Еву, јављао им се у рају и откривао им о Себи: како је Он створио свет, како треба веровати у Јединога Истинитога Бога и како испуњавати вољу Његову.



То учење Божије у почетку се предавало са колена на колено, а потом, по упутству Божијем, њега су записали Мојсије и касније и други пророци у светим књигама.

Напослетку, сам Син Божији, Исус Христос, јавио се на земљи и допунио све, што треба људи да знају о Богу. Он је открио људима велику тајну, да је Бог један, али тројичан у Лицима. Прво лице - Бог Отац, друго Лице - Бог Син, треће Лице - Бог Дух Свети.

То нису три Бога, већ један Бог у три Лица, Тројица Једносуштна и Нераздељива.

Сва три Лица имају подједнако Божанско достојанство, нема међу њима ни старијег, ни млађег; како је Бог Отац истинити Бог, тако је и Бог Син истинити Бог, и тако је и Дух Свети истинити Бог.

Тројица Једносуштна и Нераздељива


Они се разликују само по томе, што се Бог Отац ни од кога не рађа и не исходи; Син Божији рађа се од Бога Оца, а Дух Свети исходи од Бога Оца.

Исус Христос кроз откривање тајне Пресвете Тројице нас је научио не само да се истинито поклањамо Богу, већ и да волимо Бога, јер сва три Лица Пресвете Тројице - Отац, Син и Свети Дух - вечно пребивају један са другим у непрекидној љубави и чине Собом једну Суштину. Бог је најсавршенија Љубав.

Велику тајну, коју нам је открио Бог о Себи - тајну Свете Тројице, наш слаби ум не може примити у себе, нити је разумети.


Свети Кирил, славни учитељ, старајући се да објасни тајну Пресвете Тројице, је говорио: "Видите ли на небу круг који бљешти (сунце) и како се од њега рађа светлост и исходи топлота? Бог Отац, је као сунчани круг, без почетка и краја. Од Њега се вечно рађа Син Божији, као од сунца светлост; и као што од сунца са светлосним зрацима исходи и топлота, тако исходи и Дух Свети. Свако разликује посебно и сунчани круг, и светлост и топлоту (али то нису три сунца) – то је једно сунце на небу. Тако и Света Тројица; три су у Њој Лица, а Бог је један и нераздељив."


Св. Августин говори: "Ти видиш Тројицу, ако видиш љубав". То значи, да је тајну Пресвете Тројице пре могуће разумети срцем, тј. љубављу, него нашим слабим умом.

Учење Исуса Христа, Сина Божијег, записали су Његови ученици у светој књизи, која се назива Јеванђељем. Реч "Јеванђеље" значи блага, или добра вест.

А све свете књиге, скупљене заједно, у једну књигу, називају се Библијом. То је реч грчка, а значи књига.


*

ПИТАЊА:

Можемо ли ми у потпуности разумети својим умом, ко је Бог, и сами познати Њега? Како смо ми сазнали о Богу, и да је он Творац света? Ко је допунио учење о Богу, да је Он један, али Тројичан у Лицима? Како се називају Лица Свете Тројице? Чиме се разликују међу Собом Лица Свете Тројице? Шта је Јеванђеље и шта је Библија?

[marija]

                                                             

Својства Божија

Свойства Божии. Закон Божий, ч. 9

Бог нам је открио о Себи, да је Он - бестелесни и невидљиви Дух (Јован 4, 24).

То значи, да Бог нема ни тело, ни кости (као ми), и ничега таквога у Себи Он нема, од чега се састоји наш видљиви свет, па тако ми Њега не можемо ни видети.

Да би објаснили даћемо пример из света који нас окружује. Ми не видимо ваздух, али видимо његово деловање и испољавање: кретање ваздуха (ветар) има велику силу, способну да помера велике бродове и компликоване машине, ми осећамо и знамо, да ваздухом дишемо и без њега не можемо живети. Тако и Бога ми не видимо, али Његово дејство и пројављивање мудрости и силе Његове, ми видимо свуда у свету и осећамо у нама самима.

Али невидљиви Бог, по љубави према нама, каткада се јављао неким праведним људима у видљивом образу - у облицима или у одразима Својим, тојест у таквом виду, у каквом су они Њега могли видети, јер иначе они би погинули од Његове величине и славе.

Бог је рекао Мојсију: "човек не може видети Мене и остати у животу" (Излазак 33, 20). Ако нас сунце ослепљује својим блеском па не можемо да гледамо на ту Божију творевину, да не би ослепели, како да гледамо Бога који је све то створио? Јер "Бог је светлост и нема у Њему таме никакве" (1 Јован. 1, 5) и живи Он у светлости неприступној (1 Тим. 6, 16).

Бог вечни (Псалм 89, 3; Ис. 40, 28).

Све, што ми видимо у свету, једном је почело, родило се, и једном ће се окончати, умрети, разрушити се. У том свету све је привремено - све има свој почетак и свој крај.
Некада није било ни неба, ни земље, ни времена, био је једино Бог, јер Он почетка нема. А немајући почетка, Он ни краја нема. Бог је увек био и увек ће бити. Бог је изван времена.

Бог увек јесте.

Зато се Он назива вечним.

Бог неизмењиви ( Јак.1, 17; Мал. 3, 6).

Ништа у свету није постојано и неизмењиво, све се непрестано мења - расте, стари, пропада; једно се смењује другим.

Једини је Бог постојан, у Њему нема никакве промене, Он не расте, не стари, Он се никако, ни у чему и никада не мења. Какав је Он био некада, такав јесте сада и такав ће остати заувек.

Бог је увек исти.

Зато се Он назива неизмењивим.

Бог свемогући ( Постање 17, 1; Лук.1, 37)

Човек када пожели нешто да направи, њему је потребан материјал, без којега он ништа не може направити. Помоћу четкице, на платну, човек може насликати прекрасну слику; из метала може направити сложену и корисну машину, али никако не може створити, на пример, земљу, на којој живимо, сунце, које светли и греје, и много другога.

Само за Бога нема ничега немогућег, нема ничега таквог, што Он не би могао да направи. Он је пожелео да створи свет и створио га је, из ничега, једном Својом речју.

Бог може да створи све, што пожели. Зато се Он назива свемогућим.

Бог свеприсутни (Псалм 138, 7-12)

Бог се увек, у свако време, налази свугде. Нема таквог места у свету, где Њега не би било. Нико и нигде не може се сакрити од Њега.

Бог је свугде.

Зато се Он назива свеприсутним (свуда присутан).

Бог свезнајући (1 Јован. 3, 20; Јевр.4, 13).

Човек се може много чему научити, много сазнати, али све не може знати ни један човек. Поред тога, човек не може да зна будуће догађаје, не може да чује све и види све.

Једини Бог зна све, што је било, што јесте и што ће бити. За Бога не постоји разлика између ноћи и дана: Он у свако време све види и чује. Он зна свакога од нас, и не само то што ми радимо и говоримо, већ и то о чему мислимо и шта желимо.
Бог увек све слуша, све види и све зна. Зато се Он назива свезнајућим.

Бог свеблаги ( Мат 19, 17)

Људи не бивају увек добри. Често се дешава да човек некога не воли.
Само нас Бог све, у највећој мери воли, као ниједан човек. Он нам даје све што је потребно за живот. Све што ми видимо на небу и земљи, Господ је створио за добробит и корист људи.

Ево како о томе учи један Епископ: "Ко нам је даровао живот? Господ! Од Њега смо добили разумну душу, способну да расуђује и схвата, од Њега смо добили срце, способно да воли... Нас окружује ваздух, који удишемо, и без кога не можемо да живимо. Ми увек имамо воду, која нам је такође неопходна као и ваздух. Ми живимо на земљи, која нам даје разну храну, неопходну за издржавање и очувавање нашег живота. Нас осветљава светлост, без које ми ничег не би могли прибавити за себе. Ми имамо ватру којом се можемо загрејати кад је зима и којом приправљамо потребну храну. И све је то дар од Бога. Ми имамо оца, мајку, браћу, сестре, другове; како нам много они пружају радости, помоћи и утехе! Али никога од њих ми не би имали да Господу није било угодно да нам их дарује."

Бог је увек спреман да нам дарује свако добро, свако благо и брине се о нама боље него најбољи отац о својој деци.

Зато се Бог назива свеблагим и премилостивим (веома добрим). И ми називамо Бога нашим Оцем Небеским.

Бог свеправедни (Псал. 7, 12;10, 7).

Људи често говоре неистину и бивају неправедни.

Бог је у највишем степену правичан. Он увек има правду и праведно суди људима. Он не кажњава без разлога праведника и не оставља човека без казне за рђаво дело, ако човек сам не исправи свој живот покајањем и добрим делима.

Зато се Бог назива свеправедним и свеправосудним.

Бог сведовољни ( Дела Ап.17, 25).

Човек често нешто потребује и често му то бива недовољно. Само један Бог све има и Сам за Себе ни у чему нема потребе, већ напротив Сам даје свима и све.

Зато је Он назван сведовољним.


Бог свеблажени (1 Тим. 6, 15).

Бог не само да је сведовољан, него Он свагда има у Самом Себи највећу радост - пуно блаженство или, како ми кажемо, највишу срећу.
Зато Се Бог назива свеблаженим.
И ми никада и нигде не можемо наћи за себе истиниту радост (срећу) у животу - осим у Богу.
Ми Бога називамо Творцем или Саздатељем, јер Он је створио све, видљиво и невидљиво.

Бога ми такође називамо и Сведржитељем, Владиком и Царем, јер Он Својом свемогућом вољом, све што је створио, садржи у Својој сили и власти, над свиме влада и царује и свиме управља.

Промислитељем ми називамо Бога зато, што се Он о свему брине, према свему показује старање.


*

ПИТАЊА:

Која су својства Божија? Зашто ми Бога називамо Духом, вечним, неизмењивим, свемогућим, свеприсутним, свевидећим, свеблагим, свеправедним, сведовољним и свеблаженим? Зашто ми Њега називамо Творцем и Саздатељем? Сведржитељем, Владиком, Царем и Промислитељем?

[marija]

                                                                 
 

О молитви

О молитве. Закон Божий, ч. 30

Бог воли Своју творевину, воли свакога од нас. "И бићу вам Отац, а ви ћете бити Моји синови и кћери, говори Господ Сведржитељ" ( 2 Кор. 6, 18).

И ми према томе, као своме рођеном оцу или рођеној мајци можемо увек, у свако време, да се обраћамо Богу - нашем Оцу Небеском. Наше обраћање Богу је молитва.

Значи, молитва је наша беседа или разговор наш са Богом. Она нам је неопходна исто тако као ваздух или храна. Све наше је од Бога и ми немамо ништа своје: живот, способности, здравље, храну и све - даје нам Бог; "без Бога - ни преко прага", каже наша пословица.

Тако, и у радости, и у тузи, и када нам је нешто потребно, ми смо дужни да се обраћамо Богу у молитви. А Господ је силно добар и милостив према нама; и ако од чистог срца, са вером и усрдношћу Њега будемо молили за своје потребе, Он ће одмах испунити наше жеље и дати све, што нам је потребно. При томе нужно је потпуно ослонити се на Његову свету вољу и трпељиво чекати, јер једино сам Господ зна, шта и када да нам пода - шта нам је корисно а шта штетно.

Несрећно чине они, који се лењиво моле Богу: они се удаљују од Бога, и Бог од њих.

А без молитве човек престаје да воли Бога, заборавља на Њега, и не испуњава своје дужности на земљи, тојест он чини грех.

ПИТАЊА:

Шта значи молити се Богу? Да ли је неопходно молити се Богу? Када Бог испуњава нашу молитву? Да ли добро поступају људи који се не моле Богу?

[marija]

                                                                       

О греху

О наказании за грехи. Закон Божий, ч. 25

Грех, или зло је нарушавање закона Божијег; безакоње, или другачије речено, грех, јесте нарушавање воље Божије.

Како су људи почели да греше, и ко је први нарушио вољу Божију?

Пре стварања видљивог света и човека, Бог је створио анђеле. Анђели - то су духови бестелесни, невидљиви и бесмртни. Сви анђели били су створени добрима, и Бог им је дао пуну слободу - да желе да сами воле Бога или не; а то значи, да одлуче сами да ли ће живети са Богом или без Бога.

Један од најсветлијих и силних анђела, није желео да воли Бога и да испуњава вољу Божију, већ је пожелео да сам постане као Бог. Тај анђео је престао да слуша Бога, у свему је почео да се супротставља Богу, постајући непријатељем Божијим. Он је повукао са собом и неке друге анђеле.

За такво противљење Богу сви ти анђели лишени су дарованог им светла и блаженства (радости) и постали су зли, тамни духови.

Сви ти тамни, зли духови, називају се сада бесовима, демонима и ђаволима. А најглавнији ђаво, који је био најсветлији анђео, назива се сатаном, односно противником (непријатељем) Божијим.

Ћаво је научио људе да не слушају Бога - да греше. Он је саблазнио, тојест лукавством и обманом научио је прве, од Бога створене људе - Адама и Еву - да наруше вољу Божију.

Сви ми, људи, потичемо од Адама и Еве који су сагрешили, и зато се ми рађамо у стању греха. Постојано се преносећи из поколења у поколење, грех је завладао свим људима и све је подчинио себи. Сви људи, једни више, други мање, сви су грешни.

Грех увек удаљује човека од Бога и води ка страдањима, болестима и вечној смрти. На тај начин сви људи почели су страдати и умирати. Сами људи, својим силама, већ нису могли победити зло, које се распространило по свету, нити су могли уништити смрт.

Али Бог, по милосрђу Свом, помогао је људима у томе, пославши на земљу Свога Сина, Спаситеља нашега, Исуса Христа.

*

ПИТАЊА:

Шта је грех? Ко је први нарушио вољу Божију? Ко је ђаво, или сатана? Ко су анђели и када су створени? Ко су зли духови, и како се они називају? Ко је и како научио људе да греше? Зашто се сви ми, људи, рађамо грешнима? Од кога грех удаљава људе, ка чему он води и зашто сви људи умиру? Могу ли сами људи својим силама победити зло и уништити смрт? Како је Бог помогао људима да победе зло и вечну смрт?

[marija]

                                                                   

О крсном знамењу

О крестном знамении. Закон Божий, ч. 69

Ми се називамо хришћанима, зато што верујемо у Бога тако, како нас је научио да верујемо Сам Син Божији, Господ наш Исус Христос.

Исус Христос не само да нас је научио да правилно верујемо у Бога, него нас је и спасао од власти греха и вечне смрти.

Син Божији, Исус Христос, имајући љубав према нама грешнима, сишао је са неба, и као обичан човек, пострадао је уместо нас за наше грехе, био је распет, умро је на Крсту и у трећи дан је васкрсао.

Тако је безгрешни Син Божији Крстом Својим (тојест страдањима и смрћу на Крсту за грехе свих људи, целог света) победио не само грех, већ и саму смрт - васкрсао је из мртвих, и учинио крст оруђем Своје победе над грехом и смрћу.

Као победитељ смрти - васкрсли у трећи дан - Он је спасао и нас од вечне смрти. Он ће васкрснути све нас, умрле, када наступи последњи дан света. Васкрснуће нас за радостан, вечни живот са Богом.

Крст је оруђе или знамење победе Христове над грехом и смрћу.

Један учитељ, да би што боље објаснио ученицима, како је Исус Христос могао Крстом Својим да победи зло у свету, појаснио је следећим примером.

Дуго година Швајцарци су се борили против својих непријатеља - Аустријанаца. Напослетку обе непријатељске војске сишле су у једну долину, да би се тамо десила коначна битка. Аустријска војска одевена у панцире (жељезна одећа) је образовала својим истуреним копљима густе редове и Швајцарци, замахујући својим палицама (тешким тољагама са задебљалим крајем - буздованима) безуспешно су се мучили да пробију редове непријатеља. Неколико пута Швајцарци су се пробијали напред на непријатеља са безумном xраброшћу, али су сваки пут били одбијани. Они нису имали силу да пробију густ поредак копаља.
Тада је један од швајцарских војсковођа - Арнолд Винкелрид, жртвујући себе, истрчао напред, обухватио обема рукама неколико копаља истурених према њему и допустио им да му их забију у груди. Тако је, преко њега, пут Швајцарцима био отворен и они су се пробили у редове Аустријанаца и однели су коначну победу над непријатељем.
Херој Винкелрид је жртвовао свој живот, и умро, али дао је могућност свом народу да победи непријатеља.

Слично тако и Господ наш Исус Христос, за нас страшна и непобедива копља греха и смрти, примио је у Своје груди, умро је на Крсту, али је и васкрсао, као победник над грехом и смрћу, и тако нам открио пут ка вечној победи над злом и смрћу, тојест открио нам је пут ка вечном животу.

Сада све зависи од нас самих: ако ми желимо да се избавимо од власти зла - греха и вечне смрти - ми смо дужни да идемо за Христом, односно да верујемо у Христа, да волимо Њега и испуњавамо Његову свету вољу - и да у свему слушамо Њега (да живимо са Христом).

Ето зашто, да би изразили нашу веру у Исуса Христа, Спаситеља нашег, ми носимо на телу крст, а у време молитве изображавамо на себи десном руком знак крста, или осењујемо себе крсним знамењем (крстимо се).

За прављење крсног знамења ми слажемо прсте десне руке овако: три прва прста (палац, кажипрст и средњи) скупљамо на њиховим врховима, а два последња прста (домали и мали) савијамо ка длану.

Слагање три прва прста заједно изражава нашу веру у Бога Оца, Бога Сина и Бога Духа Светога, као једносуштну и нераздељну Тројицу, а два прста, савијена ка длану, означавају, да је Син Божији, по силаску свом на земљу, будући Богом, постао човек, тојест означују Његове две природе - Божанску и човечанску.

Осењујући себе крсним знамењем, ми стављамо скупљене прсте на чело – за освећење нашег ума, на стомак (живот) - за освећење наших унутарњих чувстава, потом на десно и лево раме - за освећење наших сила телесних.
Крсно знамење даје нам велику силу да одгонимо и побеђујемо зло и творимо добро, али дужни смо да знамо, да крст морамо полагати на себе правилно и полако, иначе то неће бити изображавање крста, него просто махање руком, чему се зли духови веома радују. Немарним савршавањем крсног знамења ми показујемо своје непоштовање Бога - и грешимо, а тај грех се назива скрнављењем.
Осењивати себе крсним знамењем, односно крстити се, треба: на почетку молитве, за време молитве и по окончању молитве, а такође, приликом приласка свему светоме: када улазимо у храм, када целивамо крст, иконе итд. Крстити се треба у свим важним приликама у нашем животу: у опасности, у несрећи, у радости итд.
Када се крстимо али не у време молитве, тада мислено, у себи, говоримо: "У име Оца и Сина и Светога Духа, амин", изражавајући тако нашу веру у Пресвету Тројицу и наше жеље да живимо и трудимо се у славу Божију.

Реч "амин"- значи: заиста, истина, нека буде тако.

ПИТАЊА:

Шта ми изражавамо када полажемо на себе крсно знамење? Како ми скупљамо прсте за крсно знамење и шта то значи? Због чега додирујемо чело, стомак и рамена осењујући себе крсним знамењем? Зашто крсно знамење треба полагати на себе правилно и полагано? Када треба полагати на себе крсно знамење (крстити се)? Шта се назива грехом?

[marija]

                                                                         

О поклонима

Да би изразили Богу нашу оданост пред Њим и поштовање Њега, ми за време молитве стојимо, а не седимо: једино болеснима и врло старима дозвољено је да се моле седећи.

Сазнајући своју греховност и недостојност пред Богом, ми у знак нашег смирења, пратимо нашу молитву поклонима. Они су или појасни, када се нагињемо до појаса, или земни, када се клањамо и спуштамо на колена, додирујући главом земљу.


*

ПИТАЊА:

Зашто за време молитве треба стојати, а не седети? Зашто се праве поклони у време молитве? Какви поклони постоје?

[marija]

                                           
       

Каква може бити молитва

О молитве. Закон Божий, ч. 30

Ако смо ми и наши ближњи здрави и у благостању, ако имамо где да живимо, у шта да се обучемо, шта да поједемо, тада смо дужни да прослављамо Бога и Њему се захваљујемо у нашим молитвама.

Такве молитве називају се хвалебним и захвалним.

Ако се са нама дешава било каква несрећа, болест, или беда, или нужда, ми треба да молимо Бога за помоћ. Такве молитве називају се прозбеним.

А ако ми учинимо неко рђаво дело (сагрешимо) и скривимо пред Богом, ми смо дужни да молимо од Њега опроштај - кајући се. Такве молитве зову се покајним.

Пошто смо ми грешни пред Богом (постојано грешимо) дужни смо да се увек, пре него што за било шта молимо Бога, на почетку покајемо и тада да молимо Бога за оно што нам треба. Значи, покајна молитва увек треба да предходи нашој прозбеној молитви.


*

ПИТАЊА:

Шта смо дужни да исказујемо Богу, када нам Он шаље добро? Како се назива молитва када се ми захваљујемо или благодаримо Богу? Шта ми исказујемо Богу у молитви, када нам се дешавају несреће и када учинимо било шта рђаво?

Када Бог слуша нашу молитву

Приступајући на молитву, ми смо дужни прво да се помиримо са онима, којима смо учинили зло, и штавише и са онима, који су љути на нас, а потом са поштовањем и пажњом да станемо на молитву. У време молитве ум свој треба направити таквим, да он ни о чему другом не мисли, да би срце наше желело само једно, да се што боље помоли и угоди Богу.

Ако се будемо молили, не помиривши се са ближњима, журно, ако у време молитве будемо разговарали или се смејали, тада наша молитва неће бити угодна Богу, такву молитву Бог не слуша ("не услишава нас") и штавише може и казнити.

Због марљиве и појачане молитве и доброг благочестивог живота установљени су постови.

Пост - то су дани када смо дужни да више мислимо о Богу, о својим гресима пред Богом, да се више молимо, да се кајемо, да се не раздражујемо, никога да не вређамо, већ напротив, свима да помажемо, да читамо Закон Божији итд. А да би то лакше било испунити, треба, пре свега, мање јести - сасвим не јести месо, јаја, млеко, тј. "мрсну" храну, и јести само "посну" (биљну) храну: хлеб, поврће, воће, јер "мрсна" храна изазива у нама жељу, да се не молимо, већ да спавамо или обрнуто - да се играмо.

Најважнији и најдужи пост бива пред празником Пасхе (Васкрса). Он се назива "Великим постом".

Посты и их значение для христиан. Закон Божий, ч. 89

*

ПИТАЊА:

Када се можемо надати на Бога, да ће Он услишити нашу молитву? Шта треба чинити да би наша молитва била пажљива и усрдна? Услишава ли Бог молитву ако се молимо брзо и расејано? Шта је установљено због марљиве и појачане молитве? Шта је пост?

[marija]

Где и како се можемо молити Богу

Кућна молитва

Хришћанин је дужан да се моли свакодневно, ујутру и увече, пре и после узимања хране, пре почетка и по оканчању сваког посла. Таква молитва зове се домаћом или кућном.

Недељом и у празничним данима а такође и у обичним данима, када смо слободни од својих послова, ми треба да идемо на молитву у храм Божији, где се састају хришћани као што смо и ми; тамо се ми молимо заједно, на једном месту.

Таква молитва зове се заједничком или црквеном.


*

ПИТАЊА:

Где се можемо молити Богу? Зашто се Богу можемо молити свугде? Како се назива молитва коју молимо код куће? Како се назива молитва када се молимо у храму?

[marija]

О храму

Храм и его устройство 1. Закон Божий, ч. 70


Храм и его устройство 2. Закон Божий, ч. 71


Храм и его устройство 3. Закон Божий, ч. 72


Храм и его устройство 4. Закон Божий, ч. 73


Храм ("црква") је посебан дом, посвећен Богу - "Дом Божији", у ком се обављају богослужења. У храму обитава посебна благодат, или милост Божија, која нам се дарује кроз обављање богослужења - од стране свештенослужитеља (епископа и свештеника).
Спољни изглед храма разликује се од обичног здања (куће) по томе што се над храмом уздиже купола, која представља небо. Купола се завршава на врху главом на којој је крст, у славу главе цркве - Исуса Христа. Изнад улаза у храм, обично се налази звоно, односно звоник, где виси звоно. Звук звона се употребљава за то да позове верујуће на молитву - на богослужење и да обавештава о најважним деловима у току богослужења.

Унутрашњост храма дели се на три дела: 1) припрата 2) храм, средњи део, где стоји верни народ и 3) олтар, где свештенослужитељи обављају богослужења и где се налази главно место у целом храму - свети престол, на ком се обавља тајна светог причешћа.


Олтар  


Олтар је раздвојен од средњег дела храма иконостасом који се састоји из неколико редова икона и који има троја врата; средња врата зову се царским, јер кроз њих Сам Господ Исус Христос, Цар Славе, невидљиво прилази светим даровима (приликом светог причешћа). Зато никоме, осим свештенослужитеља није допуштено да пролази кроз царска врата.

Иконостас

Читање и певање молитава које се савршава по посебном чину (поретку) у храму, на челу са свештенослужитељем, назива се богослужењем.

Најважније богослужење је литургија (она се обавља до поднева). У току ње спомиње се цео земни живот Спаситеља и савршава се тајна причешћа, коју је установио сам Христос на Тајној Вечери.

Тајна причешћа се састоји у томе, што се у њој благодаћу Божијом хлеб и вино освећују – постајући истинитим Телом и истинитом Крвљу Христовом, остајући по изгледу хлебом и вином, и ми у облику хлеба и вина примамо истинито Тело и истиниту Крв Спаситеља, да би ушли у царство Небеско и имали вечни живот.
Пошто је храм велика светиња, где са посебном милошћу, невидљиво, присуствује Сам Бог, ми смо дужни да улазимо у храм са молитвом, и да се понашамо у храму тихо и побожно. За време богослужења не треба разговарати, а поготово смејати се. Не треба се окретати леђима ка олтару. Свако је дужан да стоји на свом месту и да се не креће са места на место. Једино у случају болести дозвољено је сести и одморити се. Не треба излазити из храма пре окончања богослужења.

Причешће верујућих у храму

Ка светом причешћу треба прилазити спокојно и не журећи, прекрстивши на грудима руке.
После причешћа целивати (пољубити) чашу, и не крстити се, да случајно не би додирнули чашу.

ПИТАЊА:


Шта је храм? Какав је његов спољни изглед? Из којих се делова састоји унутрашњост храма? Шта је иконостас? Где се налазе царска врата? Шта је св. Престол и шта се обавља на њему? Које је најважније богослужење? Шта се спомиње за време литургије? Шта је тајна причешћа? Ко је установио ову тајну? Како се треба понашати у храму?

[marija]

Благослов свештеника

Свештенослужитељи (односно посвећени људи, који обављају богослужења) су наши духовни оци; епископи (архијереји) и свештеници (јереји) - осењују нас крсним знамењем. Такво осењивање назива се благословљењем.

Када нас свештеник благосиља, тада он поставља прсте тако да они изображавају слова: Ис. Хс., тојест Исус Христос. То значи, да нас преко свештеника благосиља Сам Господ наш Исус Христос. Зато смо благослов свештенослужитеља дужни да примамо са поштовањем.
Када у храму чујемо речи општег благослова: "мир свима" и друге, тада као одговор на њих треба да се поклонимо, без крсног знамења. А да би примили посебно за себе благослов од епископа или свештеника, треба сложити крст рукама: десну преко леве, длановима према горе. Примивши благослов, ми целивамо руку, која нас је благословила, - љубимо је као да је невидљива рука Самог Христа Спаситеља.


*

ПИТАЊА:

Ко нас осењује знамењем крста? Како се то осењивање назива? Како свештеник поставља руку за благослов? Шта то значи? Како треба сложити руке, када прилазимо по благослов? Шта се мора урадити примивши благослов?