Пређи на везу

Добродошли на Живе Речи Утехе, највећу православну интернет-заједницу!
Региструјте се сада да бисте добили приступ свим нашим функцијама. Када се региструјете и пријавите, моћи ћете да креирате теме, постављатe одговоре на постојеће теме, направитe своју страницу и групу, додајете слике и албуме, имате свој блог, дајете репутацију другим члановима, добијете лични поштански курир са приватним порукама, мењати свој профил и коментарисати друге профиле И ЈОШ МНОГО, МНОГО ТОГА!. Уколико већ имате налог, пријавите се овде -у супротном направите налог бесплатно још данас!

КАКО ДА СЕ РЕГИСТРУЈЕМ, ПИШЕМ, ПОСТАВЉАМ СЛИКЕ НА ЖРУ? (ОБЈАШЊЕЊЕ У ПАР КОРАКА)





кликните и погледајте који нам је рејтинг

Слика

Преподобни Јован Касијан - Борба са духом гнева

- - - - -

  • Молимо Вас региструјте се или пријавите да бисте одговорили
4 одговор(а) на ову тему

#1
Balthasar

Balthasar

    Интересује се

  • Теолог
  • Pip____Pip____Pip____Pip____Pip____
  • 476 Поруке
  • Локација :Glasgow
Постављена слика

83. У четвртој борби предстоји нам да из дубине наше душе са кореном ишчупамо смртоносни отров гнева. Јер, све док се он гнезди у нашим срцима, и ослепљује око' нашега ума погубним мраком, ми не можемо стећи ни правилно разликовање добра и зла, ни оштрину часног сагледавања, ни зрелост савета; нити можемо бити причесници живота, нити се непоколебиво држати правде; нити примати истинску духовну светлост, будући да је речено: Узнемири се од јарости око моје (Пс.6,8); нити постати причесници мудрости, чак и да нас сви сматрају премудрим, будући да гнев почива у недрима безумних (Књ.Про.7,10); нити постићи дуговечни живот, чак и ако нас други људи сматрају разумним, будући да гнев погубљује и разумне (Прич.15,1); нити узмоћи да увек добро држимо меру правде по указању срца, будући да гнев човеков не твори правду Божију (Јак.1,20); нити узмоћи да поседујемо важно уважавање, тако обично и међу људима овога века, макар и по преимућству рођења били сматрани знатнима и поштованима, будући да гневан човек није благообразан (Прич.11,25); нити узмоћи да поседујемо зрелост савета, макар изгледали као они који су стекли многа познања, будући да јаросни човек све чини без савета (Прич.14,17); нити бити спокојни од немира и смућења, ни слободни од грехова, макар нимало од других не били узнемиравани, будући да гневљив човек замеће свађу, и јаросни открива грехе (Прич.29,22).

84. Трудећи се да оправдају ову погубну болест душе, понеки покушавају да умање њену неприличност погрешно тумачећи Писмо, те говоре: "Није страшно ако се гневимо на братију која греше, будући да се и сам Господ гневио и јаростио на оне који или неће да га познају, или неће да га поштују као што треба, премда га и знају, као на пример: И плану гнев Господњи на народ Његов (Пс.105,40), или, као на другом месту, где се пророк моли, говорећи: Господе, немој ме покарати у јарости својој, нити у гневу своме казнити (Пс.6,2). Они не разумеју да тиме не само што људима дају слободу да дејствују по страсти на своју пропаст, већ и безграничноме Богу, извору сваке чистоте, нечастиво приписују нечисту плотску страст.

85. Уколико се ова и слична места у Светом Писму схвате буквално, у грубом телесном значењу, испашће да Бог спава и да се буди, да седи и хода, да је благонаклон према једнима и да се одвраћа од других, да се приближава и удаљује, да има телесне удове - главу, очи, руке, ноге и слично. Не може избећи крајњу погрешку онај ко све ово буквално разуме о Ономе који је, по сведочанству Светог Писма, невидљив, неописив, свудаприсутан. Исто тако се Њему без богохулства не може приписати смућење гневом и јарошћу. Под именом телесних удова и покрета означавају се Божанствена својства и промислитељска дејства о нама, која ми лакше можемо да схватимо кроз поређење: очи означавају да Бог све види и све зна; руке и ноге - Његово стваралаштво и промишљање, мишице - силу и сведржитељство и остало. Тако исто, када читамо о гневу или јарости Божијој, треба да се чувамо да не помишљамо на нешто што се сусреће код човека. Под тим треба богодолично да схватимо нешто што је туђе свакој љутини, заправо да је Он Судија и праведни узвратитељ за све што у овоме свету није исправно учињено. При читању изрека такве врсте ми треба да се плашимо праведне казне Божије, те да се на сваки начин чувамо од свега што је противно Његовој вољи.

86. Стога, монаху који стреми ка савршенству и који жели да се законито подвизава духовним подвигом треба да је туђ сваки покрет гнева и јарости. Он треба да слуша шта му заповеда изабрани сасуд: Свака горчина и гнев и љутина и вика и хула са сваком злобом, нека су далеко од вас (Еф.4,31). Говорећи: Сваки гнев да је далеко од вас, он не изузима никакав покрет гнева, чак ни знај који изгледа као неопходан или користан. Монах који жури (ако се покаже као неопходно) да лечи брата који је сагрешио нека пази да се не разгневи како не би, старајући се да излечи онога ко страда лаком грозницом, упао у још гору болест слепила. Јер, онај ко хоће да залечи рану другога треба да је здрав и слободан од сваке болести, да му се не би рекла она јеванђелска реч: Лекару, излечи се сам (Лк.4,23), а такође и: А зашто видиш трун у оку брата свога, а брвно у оку своме не осећаш? Или, како ћеш рећи брату своме: стани да ти извадим трун из ока твога; а ето брвно у оку твоме (Мт.7,3-4).

87. Ма из ког разлога се у нама разгорео, покрет гнева ослепљује очи срца. Налажући покров на оштрину умног вида он не даје да видимо Сунце правде. Све једно је да ли је на очи постављен златни или оловни лист, или од неког другог метала: вредност метала не утиче на разлику у ослепљености. Уосталом, гнев нам чини и веома корисну услугу уколико се срдимо на сладострасне покрете нашега срца и уколико негодујемо што се у скривницама наших груди јавља [наклоност] ка ономе што је стид чинити, па чак и говорити пред људима и због чега стрепимо од страха при мисли на присуство анђела и самога Бога, који је свуда и све испуњава, као и о свевидећем Оку Божијем, од кога се не могу сакрити никакве тајне наше савести. Корисно је и када се љутимо против самога гнева, тј. због тога што се он увукао [у нас], побуђујући нас против брата. Јер, тада са гневом одбацујемо његове погубне предлоге, не дајући му да се на зло наше скрива у скривницама наших груди. Да се тако гневимо учи нас и пророк који је одлучно од својих осећања одбацивао ову страст. Он чак ни својим јавним непријатељима (које је Бог предао у његове руке) није хтео да се освети. Када га је Семеј на глас псовао пред свима, бацајући камен на њега, и када је Ависај, син Сарујин, за казну због такве увреду цара хтео да му одруби главу, блажени цар Давид је благочастиво узнегодовао против такве намере, сачувавши непоколебиво своју кротост, и показавши образац смирења и тврдог трпљења, говорећи: Шта је вама до мене, синови Сарујини, нека псује; јер му је Господ рекао: псуј Давида. Па ко сме казати: зашто тако чиниш? Још рече Давид Ависају и свим слугама својим: ето, мој син који је изашао од бедара мојих, тражи душу моју, а како неће овај Венијаминов? Оставите га нека псује, јер му је Господ заповедио. Да ако Господ погледа на невољу моју, и врати ми Господ добро за псовку његову данашњу (2.Сам.16,10-12).

88. На тај начин, нама се допушта да се гневимо, али за спасење, тј. на саме себе, и на рђаве помисли које нам долазе. Можемо, дакле да се гневимо на њих, и да не грешимо, тј. да их не спроводимо у дело на сопствену погибао. Исти смисао још јасније изражава и следећи стих: Говорите у срцима својим и на постељама својим се растужите (Пс.4,5). Наиме, оно што помишљате у срцима својим када вас изненадно спопадну смућујуће помисли исправљајте и заглађујте спасоносном скрушеношћу, пошто претходно мирним расуђивањем успете да утишате сваки шум и немир гнева, што ће бити слично легању на удобну постељу. Искористивши поуку овога стиха и блажени Павле је рекао: Гневите се али не грешите, и затим додао: Сунце да не зађе у гневу вашем: нити дајте места ђаволу (Еф.4,26-27). Ако је погубно допуштати да Сунце правде зађе у гневу нашем, и ако ми, разгневивши се, одмах дајемо место ђаволу у срцу своме, због чега онда раније заповеда да се гневимо, говорећи: Гневите се али не грешите! Не каже ли он следеће: гневите се на своје страсти и на сам гнев ваш, да при вашој попустљивости у гневом помраченим умовима вашим не би почело да залази Сунце правде - Христос. Јер, Његовим одласком ви бисте у вашим срцима дали место ђаволу.

89. У пренесеном значењу под сунцем можемо да схватимо разум. Он се праведно назива сунцем због тога што просвећује све помисли и стремљења нашег срца. [С друге стране], под забраном гнева треба схватити заповест да страшћу гнева не гасимо то светило како, са његовим заласком, сво наше срце не би обузео мрак бурног немира заједно са његовим виновником - ђаволом. Јер, тада бисмо, обухваћени тамом гнева као у тамној ноћи, остали у незнању шта да радимо. Такво схватање овог места код апостола предано нам је у поукама стараца. Они не дозвољавају чак ни за тренутак да допустимо гневу да се увуче у наше срце. Они нас саветују да на све начине пазимо да не дођемо под осуду изречену у Јеванђељу: Сваки који се гневи на брата свога низашто биће крив суду (Мт.5,22). При томе, кад би било дозвољено да се гневимо до заласка сунца, страст гнева би се увек журила да се, наводно оправдано, задовољи својом осветом пре него што сунце позна запад свој.

90. А шта рећи за оне чија неумољивост не престаје ни по заласку сунца, и који много дана држе злобу на оне против којих су се расрдили? Они понекад говоре да се не гневе, премда њихова дела често отворено изобличавају силно негодовање (када се, на пример, према некоме не обраћају са пристојном речју или када не разговарају са уобичајеном љубазношћу). Њима се чини да они при том не греше, будући да не траже одмазду за своје раздражење. Међутим, они само не смеју, или не могу да га испоље, док им у срцу кипи. Ћутећи, они га преживљавају, чиме отров гнева обраћају на своју пропаст. Они горчину гнева не изгоне одмах силом душе, него је варе током многих дана, да би је тек током времена унеколико укротили.

91. Зар не задовољава своју освету и гнев онај ко од онога на шта га побуђује гнев испуњава само оно што може? Тако чине и они који задржавају покрете гнева не због жеље да су мирољубиви, него због немоћи да се освете, премда га и искаљују чиме могу. Немајући могућности да онима на које су се расрдили учине нешто више, они свој бес искаљују тиме што са њима не говоре са обичном љубазношћу. Није, дакле, довољно само да се обузда испољавање греха на делу. Гнев треба да се избаци из скривница срца, иначе ће се, услед помрачења тамом, изгубити здраво расуђивање и светлост познања, чиме [човек] престаје да буде храм Духа Светога. Јер, премда и не жалости људе из околине, притајени гнев у срцу изгони најсветлије сијање Духа Светога, исто као и испољени гнев.

92. Зар се може мислити да нам Бог допушта да макар једну минуту држимо гнев, уколико [се зна] да не дозвољава да приносимо жртве наших духовних молитава кад смо свесни не само да се гневимо на другога, него и кад други има нешто против нас: Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и онде се сетиш, да брат твој има нешто против тебе; остави онде дар свој пред жртвеником, и иди те се најпре помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој (Мт.5,23-24)? И како можемо мислити да нам се дозвољава да држимо огорченост на брата макар до заласка сунца (да не кажем много дана), уколико нам се не дозвољава да молитве своје приносимо Богу чак ни када он има нешто на нас, и када нам апостол заповеда: Непрестано се молите(1.Сол.5,П), и: Хоћу, дакле, да се мужеви моле на сваком месту, подижући свете руке без гнева и двоумљења (1.Тим.2,8)? Према томе, уколико будемо задржавали такав отров у срцима својим преостаје нам или да се никада не молимо (те да смо криви пред апостолском и јеванђелском заповешћу, којом нам се заповеда да се непрестано и на сваком месту молимо), или да смо свесни да, изливајући своју молитву без обзира на забрану, у ствари пројављујемо своју горду непокорност у духу бунта, а не да приносимо молитву Господу.

93. Не морамо да се дуже задржавамо на јеванђелским и апостолским заповестима када и Стари Завет (који, чини се, унеколико повлађује нашим немоћима) упозорава на исто, говорећи: Немој мрзети брата свог у уму свом (Лев.19,17), и опет: Путеви злопамтљивих воде у смрт (Прич.12,28), и још: Не буди осветољубив, и не носи срдње на синове народа свога (Лев.19,18). Видиш ли да се и ту рђаво расположење према братији одсеца не само на делу, него и у тајним помислима, будући да се заповеда да се из корена из срца избаци мржња како не само не бисмо узвраћали за увреду, него како се је чак не бисмо ни опомињали.

94. Осетивши нарочиту унутрашњу побуду да исправимо своју несређену и немарну нарав, и побеђени гордошћу или нетрпљењем, ми се у себи жалимо да нам недостаје пустиња. Тиме као да подразумевамо да бисмо тамо, ни од кога не узнемиравани, одмах стекли врлину трпљења, очигледно правдајући свој нерад (око укроћења порива гнева), и разлог његовог настајања пребацујући на братију, а не на своје нетрпљење. Међутим, уколико ми, на тај начин, будемо узроке наше неисправности приписивали другима, никада нећемо доћи до неопходне мере трпљења и савршенства. Дело исправљања и умирења свога срца немој смештати у руке произвољења другога, које уопште не стоји у нашој власти, већ га држи у добром расположењу своје воље. Наше непадање у гнев не треба да зависи од савршенства другога, него од наше врлине, која се не стиче туђим трпљењем, него сопственом великодушношћу.

95. Према томе, искање пустиње приличи савршенима и очишћенима од сваке страсти, који су у заједници са братијом истребили све страсти. У њу не [треба] ступати због малодушног бекства, него из жеље да се достигне висина Божанственог сагледавања (будући да њу ни савршени не могу стећи без пустиње). Јер, неисцељење страсти које пренесемо у пустињу остаће скривене у нама, али не и истребљене. Онима који су чисти срцем пустиња обезбеђује најчистије сагледавање, те у највернијим виђењима открива познање духовних тајни, док онима који се још нису очистили обично не само да очувава страсти, него их још и појачава. У таквом случају [човек] себи може да изгледа трпељив и смирен све док се не види или не ступи у додир са неким човеком. Међутим, чим га неки случај изазове на покрет, он се одмах враћа својој ранијој нарави: тада одмах у њему ничу страсти које су се скривале и, као необуздани коњи који су угојени дугим одмором, са највећим стремљењем и беснилом излазе из својих затвора на пропаст свог јахача. Јер, уколико нису претходно очишћене, страсти са већим беснилом дејствују у нама после прекида случајева њиховог испољавања и обуздавања међу људима. И саму сенку трпљења, којом смо, како се уображавало, живећи заједно са братијом, наизглед овладали, и које смо пројављивали, у најмању руку, из уважавања према њима и из стида да се пред свима покажемо малодушним, ми губимо у пустињској безбрижности.

96. Слично је и са отровним змијама и зверима: док се сакривају у пустињи, у својим леглима и јазбинама, оне не уједају, премда не због тога што су безопасне или што су стекле добре особине, него стога што их на то присиљава пустиња. Међутим, чим уграбе могућност да уједу, оне одмах износе и испољавају отров и зверство које се у њима скрива. Исто тако и онима који желе савршенство није довољно да се не гневе на људе (када са њима нису у општењу и сукобу, будући да је гнев при томе жив: он се само притајио и готов је да се одмах обруши на било шта). Сећам се како сам се, живећи у пустињи, понекад раздраживао на перо за писање уколико ми се не би свидела његова дебљина или танкост, понекад на ножић уколико се при резању затупи те не сече брзо, а понекад и на кремен уколико из њега није брзо излетала искра огња када сам журио на читање. Покрет негодовања је понекад наваљивао са таквом силом да се из уста невољно чуло проклетство на бездушну ствар, или већ неизоставно на ђавола: тиме би и смућење нестајало и душа се успокојавала. Према томе, у делу усавршавања ће малу корист донети удаљавање од људи на које би се подизао гнев, уколико претходно не задобијемо трпљење. Јер, страст гнева се може испољавати и на немим стварима и на ситницама. Остајући у нашем срцу она нам неће дати да постигнемо мирно расположење, нити да се ослободимо од других страсти.

97. Стога, ако желимо да постигнемо највише Божанствено благо о коме се говори: Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети (Мт.5,8), дужни смо да ову страст избацимо не само из наших дела, него и да је са кореном ишчупамо из дубине душе. Јер, неће нам сувише користити да обуздавамо беснило гнева у речи и да га не испољавамо на делу, уколико га Бог, од кога се не могу сакрити тајне срца, буде видео у скривницама срца. Јеванђелска реч нам заповеда да пре одсецамо корене страсти, неголи њихове плодове (који се по искорењивању корена више неће рађати). Тиме ће душа добити могућност да постојано пребива у сваком трпљењу и светости, будући да гнев неће бити одстрањен само са површине наших поступака и делања, него и из скривница помисли. Стога треба умртвљавати гнев и мржњу, како не бисмо упали у грех човекоубиства, који без њих не може да се деси. Јер, сваки који се гневи на брата свога ни за што, биће крив суду (Мт.5,22), и: Сваки који мрзи брата свога јесте човекоубица (1Јн.З,15). Такав, наиме, у срцу жели да погине онај на кога се гневи. И премда људи не сматрају да је пролио крв сопственом руком или мачем, Господ га због страсти гнева проглашава убицом. Он ће, наиме, сваком узвратити или наградом, или казном не само за остварена дела, него и за намере воље, како сам говори преко пророка: А ја знам дела њихова и мисли њихове, и доћи ће време, те ћу сабрати све народе... (Ис.66,18). И апостол [каже]: Пошто се мисли њихове међу собом оптужују или оправдавају на дан када Бог узасуди тајне људске... (Рим.2,15-16).

98. Према томе, Христов подвижник, који се законито подвизава, треба са корењем да из себе избаци страст гнева. За савршено, пак, излечење од ове болести неопходно је следеће лечење: пре свега, треба веровати да не доликује гневити се ни под којим изговором, ни због оправданих, ни због неоправданих разлога, знајући да ћемо, по помрачењу гневом изворне светлости која је у нама, по помрачењу светлости нашег срца, одмах изгубити и светлост разликовања ствари, и чврстину благоразумности и пристојности, и мерило правде; затим, треба да се држимо убеђења да ће се, уколико се дух гнева задржи у нама, неизбежно помутити и чистота нашега духа, те он већ неће моћи постати храм Духа Светога; и најзад треба да помишљамо и на то да све док пребивамо у гневу ми никако не смемо да се молимо и да пред Господом изливамо своје прозбе. И изнад свега, имајући пред очима неизвесност границе човековог живота, ми постојано треба да смо свесни да се сваког дана можемо преселити из тела. Тамо нам нимало неће помоћи ни држање чистоте целомудрености, ни одрицање од целокупног имања, ни презирање богатства, ни труд поста и бдења, будући да већ због гнева и мржње Судија васељене прети вечним мукама.


(преузето из Добротољубље, том II)


Ημεῖς δὲ πάντες ἀνaκεκaλυμμένῳ προσώπῳ τὴν δόξaν Κυρίου κaτοπτριζόμενοι τὴν aὐτὴν εἰκόνa μετaμορφούμεθa ἀπὸ δόξης εἰς δόξaν, κaθάπερ ἀπὸ Κυρίου Πνεύμaτος. (B Κορινθίους 3:18)





ПРОМЕНИТЕ СКИН, ПРЕУЗМИТЕ ANDROID I IOS МОБИЛНУ АПЛИКАЦИЈУ И ЧЕТ ФОРУМА ЖРУ ПОТПУНО БЕСПЛАТНО!

Оставите Ваш коментар преко Фејсбука

#2
Абу ал-Хасан ал-Шадили

Абу ал-Хасан ал-Шадили

    Не мисли да оде

  • Теолог
  • Pip____Pip____Pip____Pip____Pip____Pip____Pip____Pip____
  • 3370 Поруке

На тај начин, нама се допушта да се гневимо, али за спасење, тј. на саме себе, и на рђаве помисли које нам долазе.


Или што би рекао Корнаракис: скалпел одсецања ега окренути ка самом себи.

#3
Balthasar

Balthasar

    Интересује се

  • Теолог
  • Pip____Pip____Pip____Pip____Pip____
  • 476 Поруке
  • Локација :Glasgow

Или што би рекао Корнаракис: скалпел одсецања ега окренути ка самом себи.


Читаш ми мисли :smile:

Али авај! Не знам одакле то беше 7896634, али сам некако убеђен да је у питању Схизофренија и аскетизам :cheesy2:.
Ημεῖς δὲ πάντες ἀνaκεκaλυμμένῳ προσώπῳ τὴν δόξaν Κυρίου κaτοπτριζόμενοι τὴν aὐτὴν εἰκόνa μετaμορφούμεθa ἀπὸ δόξης εἰς δόξaν, κaθάπερ ἀπὸ Κυρίου Πνεύμaτος. (B Κορινθίους 3:18)

#4
Абу ал-Хасан ал-Шадили

Абу ал-Хасан ал-Шадили

    Не мисли да оде

  • Теолог
  • Pip____Pip____Pip____Pip____Pip____Pip____Pip____Pip____
  • 3370 Поруке

Читаш ми мисли :smile:

Али авај! Не знам одакле то беше 7896634, али сам некако убеђен да је у питању Схизофренија и аскетизам :cheesy2:.


Или то беше она друга: Поглед из пустиње ... свеједно! :)
Е, то је од мене за сада, мада је текст вишеслојан и има се штошта додатно дотумачивати.

#5
Balthasar

Balthasar

    Интересује се

  • Теолог
  • Pip____Pip____Pip____Pip____Pip____
  • 476 Поруке
  • Локација :Glasgow
Е ту другу нисам читао, само сам чуо за њу, никако да налетим да је узмем.

Има има, доста тога. Ја нећу ништа самоиницијативно.

Ако неко буде читао па пита нешто, ту сам, ако не, мислим да су људи на губитку јер је ово права светоотачка реч, жива и истинита...
Ημεῖς δὲ πάντες ἀνaκεκaλυμμένῳ προσώπῳ τὴν δόξaν Κυρίου κaτοπτριζόμενοι τὴν aὐτὴν εἰκόνa μετaμορφούμεθa ἀπὸ δόξης εἰς δόξaν, κaθάπερ ἀπὸ Κυρίου Πνεύμaτος. (B Κορινθίους 3:18)





Сродне Теме Collapse

0 Корисник (а) чита ову тему

0 чланова, 0 посетилаца, 0 скривених корисника