Пређи на везу

Добродошли на Живе Речи Утехе, највећу православну интернет-заједницу!
Региструјте се сада да бисте добили приступ свим нашим функцијама. Када се региструјете и пријавите, моћи ћете да креирате теме, постављатe одговоре на постојеће теме, направитe своју страницу и групу, додајете слике и албуме, имате свој блог, дајете репутацију другим члановима, добијете лични поштански курир са приватним порукама, мењати свој профил и коментарисати друге профиле И ЈОШ МНОГО, МНОГО ТОГА!. Уколико већ имате налог, пријавите се овде -у супротном направите налог бесплатно још данас!

КАКО ДА СЕ РЕГИСТРУЈЕМ, ПИШЕМ, ПОСТАВЉАМ СЛИКЕ НА ЖРУ? (ОБЈАШЊЕЊЕ У ПАР КОРАКА)





кликните и погледајте који нам је рејтинг

Слика

Сви текстови - Архимандрит Тихона (Шевкунов): "Несвети а свети", прича "Богослови"

* * * * * 1 Гласови

  • Молимо Вас региструјте се или пријавите да бисте одговорили
21 одговор(а) на ову тему

#1
Martirije

Martirije

    Инвентар форума

  • АДМИНИСТРАТОР
  • 56707 Поруке
О најлепшој служби у мом животу

26 недеља авг 2012

Posted by radiosvetigora in Преносимо
Оставите коментар

Постављена слика


У совјетско време вероватно није било ужаснијег симбола разарања Руске Цркве него што је Дивјејевски манастир.

Та обитељ, коју је основао преподобни Серафим Саровски, је била претворена у страшне руине. Оне су се уздизале над убогим совјетским градом, центром рејона, у који је преобраћен некада славни и радосни град Дивјејево. Власти нису уништиле манастир до краја. Оставили су развалине као меморијал своје победе, споменик вечног поробљавања Цркве. Поред Свете капије обитељи истицао се споменик вођи револуције, који је претећи сусретао свакога ко је пристизао у разорени манастир.

Све је овде указивало на то да се прошлост не може вратити. Тако су, изгледало је, и пророштва преподобног Серафима о великој судбини Дивјејевског манастира, омиљена у целој православној Русији, била заувек погажена и исмејана. Нигде, ни у ближој, ни у даљој околини Дивјејевског манастира, од активних храмова није остало ни трага – сви су били разорени. А у некада прослављеном Саровском манастиру и у граду око њега био је смештен један од најтајнијих и најзаштићенијих објеката Совјетског Савеза, «Арзамас-16». Овде се производило нуклеарно оружје.

Свештеници, и ако су долазили на тајно поклоништво у Дивјејево, чинили су то скривено, обучени у световну одећу. Али свеједно су им улазили у траг. Те године, кад сам први пут био у прилици да боравим у разрушеном манастиру, ухапсили су двојицу јеромонаха који су дошли да се поклоне дивјејевским светињама, жестоко их претукли у милицији и петнаест дана држали у соби на леденом поду.

Те зиме ме је сјајни, веома добри монах из Тројице-Сергијеве лавре, архимандрит Бонифатије, замолио да га пратим на путу за Дивјејево. По црквеном типику, свештеник који креће на даљи пут са Светим Даровима – Телом и Крвљу Христовим, мора обавезно са собом да поведе пратиоца, да би у непредвиђеним околностима заједно штитили и чували велику светињу. А отац Бонифатије је управо и ишао у Дивјејево да би причестио старе монахиње које су живеле у околини манастира – последње које су из времена те дореволуционарне обитељи преживеле до наших дана.

Предстојао нам је пут возом кроз Нижњи Новгород, тадашњи Горки, а одатле аутомобилом до Дивјејева. Током пута баћушка читаву ноћ није ни легао: на његовим је грудима, на свиленом гајтану, висила мала дарохранилица са Светим Даровима. Ја сам спавао на суседном лежају, и, будивши се с времена на време од звука точкова, видео како отац Бонифатије, седећи за сточићем, чита Јеванђеље при слабој светлости вагонске ноћне лампе.

Стигли смо до Нижњег Новгорода – завичаја оца Бонифатија – и задржали се у његовом родитељском дому. Отац Бонифатије ми је дао да читам књигу издату пре револуције – први том дела светог Игњатија (Брјанчанинова), и ја до јутра нисам ока склопио, откривајући тог задивљујућег хришћанског писца.

Постављена слика


Следећег јутра смо кренули у Дивјејево. Предстојало нам је око осамдесет километара пута. Отац Бонифатије се потрудио да се обуче тако да у њему не би могли препознати свештеника: пажљиво је скупио крајеве подрасника под капут, а своју предугу браду сакрио под шал и оковратник.

Већ се смркавало кад смо се приближили циљу нашег путовања. Кроз прозор аутомобила, у вртлозима фебруарске мећаве, ја сам са узбуђењем распознавао високи звоник без купола, скелете разрушених храмова. Без обзира на тако тужну слику, био сам задивљен необичном моћи и тајном силом те велике обитељи. И још – мишљу о томе да Дивјејевски манастир није пострадао, већ живи својим недостижним за свет скривеним животом.

Тако се и испоставило! У запуштеној колибици на периферији Дивјејева срео сам нешто што нисам могао замислити ни у најсветлијим сновима. Видео сам Цркву, која увек побеђује и не слама се, младу, која се радује свом Богу – Промислитељу и Спаситељу. Управо сам овде и почео да схватам велику силу древних речи апостола Павла: «Све могу у Исусу Христу, који ми моћ даје».

И још: на најлепшој и најнезаборавнијој црквеној служби у свом животу био сам не негде у великолепном саборном храму, не у храму прослављеном давно прошлим временима, него у совјетском градићу Дивјејево, у искривљеном кућерку број 16 у Лесној улици.

Тачније, то чак није била ни кућа, већ старо купатило, прилагођено за становање.

Нашавши се први пут овде са оцем Бонифатијем, видео сам собицу са изузетно ниском таваницом, а у њој десет старица, ужасно старих. Најмлађе су, у крајњем случају, далеко премашиле осамдесету. А старијима је било, засигурно, више од сто година. Све су оне биле у простој старачкој одећи, са обичним марамама. Никаквих раса, монашких апостолника и камилавки. Па, какве су оне монахиње? «Тако, обичне бакице», помислио бих ја, кад не бих знао да су те старице – једне од наших најхрабријих савременика, истинске подвижнице, које су у затворима и логорима провеле дуге године и деценије. И, поред свих искушења, само су уможиле у души веру и верност Богу.

Био сам потресен када је пред мојим очима отац Бонифатије, тај поштовани архимандрит, пензионисани настојатељ храмова Тројице-Сергијеве лавре, заслужан и познат у Москви духовник, пре него што ће благословити ове старице, пао пред њима на колена и учинио им земни поклон! Ја, искрено говорећи, нисам веровао својим очима. А свештеник, подигавши се, почео је да благосиља старице, које су му, неспретно се гегајући, по реду прилазиле. Видело се како се искрено радују његовом доласку.

Док су отац Бонифатије и старице размењивали поздраве, ја сам разгледао. По зидовима собичка пред иконама у старим кивотима мутно су горела кандила. Једна икона је одмах скретала посебну пажњу на себе. То је била велика, предивно живописана икона преподобног Серафима Саровског. Лик старца је светлео таквом добротом и топлином, да човек не пожели да скине поглед са ње. Ова икона је, како сам после сазнао, насликана пред саму револуцију за нови дивјејевски саборни храм, који нису ни стигли да освештају. Икону су чудом спасили од скрнављења.

У то време је почела припрема за свеноћно бденије. Био сам збуњен кад су монахиње почеле да на грубо склепани сто ваде из својих тајних скровишта оригиналне ствари преподобног Серафима Саровског. Овде су били келејни епитрахиљ преподобног, његове вериге – тешки гвоздени крст на ланцу, кожна рукавица, старински лонац, у ком је саровски старац припремао себи храну. Те светиње су се после разарања манастира деценијама предавале из руке у руку, од једних дивјејевских сестара до других.

Док се облачио, отац Бонифатије је возгласио почетак свеноћног бденија. Монахиње су се некако одједном тргле и запевале.
Како је то диван, невероватан хор био!

«Глас шести! Господи, возвак к Тебје, услиши мја!» – возгласила је грубим и промуклим старачким гласом монахиња-канонарх. Имала је сто две године. Око двадесет година је она провела у затворима и изгнанствима.

И све старице су запевале са њом: «Господи, возвак к Тебје, услиши мја! Услиши мја, Господи!»

То је била служба која се не може речима описати. Свеће су гореле. Преподобни Серафим је гледао са иконе својим бескрајно добрим и мудрим погледом. Чудесне монахиње су певале готово читаву службу напамет. Само би понекад нека од њих погледала у дебеле књиге, наоружавши се чак не ни наочарима, него огромним увећавајућим стаклима на дрвеним ручкама. Тако су оне служиле и у логорима, и у изгнанствима, и по завршетку, вративши се овде, у Дивјејево, и скрасивши се у убогим уџерицама на крају града. На све су оне биле навикнуте, а ја заиста нисам схватао јесам ли на небу или на земљи.

Те старице-монахиње су носиле у себи такву духовну снагу, такву молитву, такву храброст, доброту и љубав, такву веру, да сам управо тада, на тој служби, схватио да оне одолевају свему. И безбожној власти са свом њеном моћи, и неверју света, и самој смрти, које се оне нимало нису бојале.



Архимандрит Тихон (Шевкунов)

Из књиге «Несвятые святые и другие рассказы».

Превела са руског: Мирjана Милетић

Извор: Православие.ру


Мученик Твој Господе, Валерије , у страдању своме је примио непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победи, а разори и немоћну дрскост демона: Његовим молитвама спаси душе наше.

posaljisvojuporuku.png






ПРОМЕНИТЕ СКИН, ПРЕУЗМИТЕ ANDROID I IOS МОБИЛНУ АПЛИКАЦИЈУ И ЧЕТ ФОРУМА ЖРУ ПОТПУНО БЕСПЛАТНО!

Оставите Ваш коментар преко Фејсбука

#2
Martirije

Martirije

    Инвентар форума

  • АДМИНИСТРАТОР
  • 56707 Поруке

Архимандрит Тихон (Шевкунов):

Врло је мучно за човека ако се испостави да је помагач терориста, чак и ако ни сам тога није свестан





Постављена слика






Секретар Патријарашког савета за културу архимандрит Тихон (Шевкунов) сматра да антиклерикалне акције из протеклих неколико месеци представљају нову појаву коју је он назвао „плишани тероризам“, преноси Интерфакс.

„Оно с чим се данас срећемо је поплава на први поглед чудних поступака: агресивни испади панк-групе у московским храмовима, њихова прљава разонода у музеју, скрнављење гробова бранитеља Домовине, који су за нас светиња и сад изругивање крстовима за поклоњење – наравно, све то није просто мангуплук и чак нису баналне антиклерикалне акције, као што то неки понекад желе да прикажу. То је нова реалност нашег живота – „плишани тероризам“, - рекао је он у интервјуу који је дао дописнику „Интерфакс-Религија“.

По мишљењу свештеника, он је, „као и сваки тероризам“, усмерен на уништење темеља, ослонаца друштва и државе – историјских, духовних и моралних – путем диверзија, уцена и изазивања страха.

„У суштини, Марија Аљохина, Јекатерина Самуцевич и Надежда Толокоњикова су исто што и шахидке које су темељно припремили и искористили људи који стоје иза њих. И с горчином треба признати да „плишани тероризам“ уз помоћ унутрашњих и спољашњих покровитеља у нашој земљи има и успех и следбенике – који су то постали на брзу руку, али врло често и оне који су то из идејних разлога,“ – сматра отац Тихон.

Говорећи о томе коју би казну предложио за оне који су претестерисали крстове за поклоњење у Архангелску и у Чељабинској области, архимандрит Тихон је одговорио речима апостола Павла да се „Бог не да ружити: што човек посеје, то ће и пожњети“.

Заправо је важно друго питање, сматра свештеник. „Сад је врло лако да се не само неискусна и наивна омладина, већ и формирани, зрели људи – хотимице или нехотице – нађу међу помагачима ових „плишаних терориста“. И зато треба рећи: ма које разлоге човек да наводи у своје оправдање – врло је мучно човеку ако се испостави да је помагач терориста, чак и ако ни сам тога није свестан“.

29 / 08 / 2012


Мученик Твој Господе, Валерије , у страдању своме је примио непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победи, а разори и немоћну дрскост демона: Његовим молитвама спаси душе наше.

posaljisvojuporuku.png


#3
marko_13

marko_13

    Инвентар форума

  • Члан
  • Pip____Pip____Pip____Pip____Pip____Pip____Pip____Pip____Pip____
  • 5701 Поруке
  • Локација :Константинопољ
Игуман Тихон је генијалан човек! Имао сам част да га упознам.
Призван или не, Бог је увек ту

#4
Martirije

Martirije

    Инвентар форума

  • АДМИНИСТРАТОР
  • 56707 Поруке

Богослови




Постављена слика

Отац Јован




Једном приликом је код оца Јована дошао младић, дипломац духовне академије, и приликом представљања између осталог је рекао: «Ја сам богослов».

Отац Јован се веома зачудио и упитао:

«Како то, зар четврти?»
«Шта – четврти?» – није га разумео младић.

Отац Јован је објаснио:
«Ми у Цркви знамо за тројицу богослова: први је Јован Богослов, апостол и омиљени ученик Спаситељев. Други је Григорије Богослов. И трећи је Симеон Нови Богослов. Само је њима Света Црква током своје двехиљадегодишње историје одлучила дати звање „Богослов“. А ви сте, значи, четврти?»

Уопште узев, коме све и када Господ шаље духовну мудрост? У суштини, да би човек био богослов уопште није неопходно да носи мантију и завршава духовну академију. «Дух дише где хоће» – задивљено понавља Христове речи апостол Јован.

Једном сам са хором нашег Сретењског манастира боравио на Далеком истоку, у војној бази стратешке авијације. После службе и концерта официри су све нас позвали на закуску. То је била прва православна служба у удаљеном војном градићу после много година. Разуме се да су нас стога посматрали са интересовањем, као да смо нешто егзотично. За трпезом смо, као што то хришћани обично раде, очитали молитву Оче наш. Заједно са нама се молио и крстио уважени генерал. После пар сати, пред крај обеда, официри су се обратили поменутом генералу:



Постављена слика

И генерал, прави армијски генерал, је кратко размислио и рекао: «Најважније у животу је – сачувати чисто срце пред Богом!»




«Друже генерале, видели смо да сте се прекрстили. Ми вас поштујемо, али не схватамо. Ви сте вероватно стигли да размислите о многим стварима о којима ми још нисмо размишљали. Реците нам, током година које сте проживели, јесте ли схватили шта је то најважније у животу, шта му то даје смисао?»

Јасно је да се таква питања постављају само након тога што су људи, по руском обичају, добро поседели за столом и прожели се међусобним поверењем и добронамерношћу.

И генерал, прави армијски генерал, је кратко размислио и рекао:
«Најважније у животу је – сачувати чисто срце пред Богом!»

Био сам запрепашћен, по дубини и богословској прецизности тако нешто је могао рећи само један изванредан богослов – мислилац и практичар. Премда он сам није тога био свестан.

Уопште узев, нашу браћу свештенике много чему могу да науче, а и да постиде, људи који на први поглед немају пуно додира са богословљем.

У време преговора о уједињењу са Руском Заграничном Црквом архиепископ немачки и великобритански, Марко, ми је признао да је у Русији био сведок једног случаја, који га је натерао да поверује да су духовне промене у нашој земљи реалност, а не пропаганда.

Једанпут се возио аутомобилом по Подмосковљу са једним свештеником. Владика Марко је Немац, и њему је било необично што су упркос знаковима поред пута који ограничавају брзину на деведесет километара на час, кола возила брзином од сто четрдесет километара на час. Владика се дуго уздржавао, али је на крају ипак указао свештенику возачу на ту неусклађеност. Овај се, пак, само насмејао наивној простодушности странца и уверавао га да је све у најбољем реду.

«А шта ако нас заустави полиција?», био је у недоумици владика.

«И с њима је све у најбољем реду!», уверено је одговорио свештеник запрепашћеном госту.

После неког времена, заиста их је зауставио представник ГАИ (*Државна саобраћајна инспекција, прим. прев.). Спустивши прозор, свештеник се самоуверено и добродушно обратио младом полицајцу:

«Добар дан, позорниче! Извини, журимо.»
Но, полицајац није одреаговао на његов поздрав.
«Ваша документа», затражио је. «Ма хајде, пусти нас», узрујао се свештеник, «зар не видиш да се журимо?»
«Ваша документа», поновио је полицајац.


Постављена слика



Свештеник се увредио и постидео пред гостом, но није могао ништа да учини. Пружио је полицајцу дозволу и саобраћајну књижицу, али при томе није могао да се уздржи да не дода: «На, узми, ваш је посао да кажњавате, а наш је посао да праштамо.» На то је полицајац, хладно га погледавши, одговорио: «Као прво, не кажњавамо ми, него закон. И не праштате ви, него Господ Бог!»

И тада је владика Марко схватио, да када и милиционери на руским путевима размишљају правилно о битним стварима, у тој умом несхватљивој земљи се све поново изменило.



Архимандрит Тихон (Шевкунов)

Из књиге «Несвятые святые и другие рассказы». Са руског превела: Соња Aшкрабић


28 / 08 / 2012


Мученик Твој Господе, Валерије , у страдању своме је примио непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победи, а разори и немоћну дрскост демона: Његовим молитвама спаси душе наше.

posaljisvojuporuku.png


#5
marko_13

marko_13

    Инвентар форума

  • Члан
  • Pip____Pip____Pip____Pip____Pip____Pip____Pip____Pip____Pip____
  • 5701 Поруке
  • Локација :Константинопољ
Иначе ова књига је апсолутни бестселер у читавој Русији. До сада је продата у милион примерака. Имао сам прилике да читам превод на српски, који ће се ускоро наћи у продаји. Одлична књига.
Призван или не, Бог је увек ту

#6
мирођија

мирођија

    Инвентар форума

  • МОДЕРАТОР ЖРУ
  • 10888 Поруке

http://www.pravoslav...rpska/58152.htm

 

Архимандрит Тихон (Шевкунов): «Најдубљи утисак на мене је у последње време оставила кинеска омладина која тежи ка вери»
 
 
 
 
 
print22x20.gif

Ујесен ове године хор Сретенског манастира је ишао на велико 20-дневно путовање по православним парохијама САД. И ова турнеја се завршила... – у Кини, где је хор позван да одржи концерте. Без обзира на то што Поднебесна буквално на сваком кораку подсећа становнике Русије на себе, још увек за нас остаје загонетна и не баш схватљива земља, дивна и задивљујућа. Намесник Сретенског манастира архимандрит Тихон (Шевкунов) је поделио с нама своје утиске о Кини.

 

92749.p.jpg?0.267699419162631 Пекин. Запретный город

Оче Тихоне, у години која је на измаку, с хором Сретенског манастира сте обишли Кину. Како је то могло да се деси, имајући у виду сложен однос кинеских власти према Православној Цркви?

– Манастирски хор је неочекивано за нас у Кину позвао господин Јулонг, човек који је веома познат у овој земљи – руководилац Међународног Пекиншког музичког фестивала на којем учествују најпознатији симфонијски оркестри, хорови и солисти.

У току прелиминарних преговора посебно смо истакли да је Сретенски хор пре свега црквени и православни. Делатност Православне Цркве у Кини је званично ограничена већ дуги низ деценија и зато смо се, морам признати, веома зачудили томе што је човек близак самом врху кинеске власти, који одлично зна да смо православци, позвао управо нас. Међутим, организациони комитет фестивала је потврдио: да, позива се хор руског православног манастира. Упозорили смо на то да у програм намеравамо да уврстимо и духовне песме. Организациони комитет је у одговор на то предложио да један концерт одржимо певајући црквене песме, а други – ремек-дела хорске световне уметности. Пристали смо.

Православна богослужења се у Кини обављају само на територији Руске амбасаде. Ту, нажалост, није дозвољен приступ држављанима КНР, чак ни малобројним православцима. Тако да су управо на наступима нашег хора Кинези практично први пут за много година могли да чују православно појање.

92739.p.jpg Выступление хора Сретенского монастыря в Китае

Интересовање је било искрено. Кинези су веома музикалан народ и захвални слушаоци. Било је много омладине. Дошло је и много људи зрелог узраста, који се сећају још времена Совјетског Савеза; у сали је било много професионалних извођача и музичких критичара. Један од концерата је био на специјалном месту – у Забрањеном граду: тако се зове огроман комплекс двораца кинеских императора. Наступи хора су праћени највишим оценама слушалаца и критичара.

Да ли сте имали могућности да прошетате Пекингом?

– Пекинг је необично занимљив град. У њему су још сачувана малобројна старинска здања. Међутим, град је углавном поново изграђен. Модеран, са широким аутострадама и огромним новим зградама. Импресивна реконструкција је изведена пре Олимпијаде. Многи данас о томе пишу и говоре с одушевљењем.

 

92741.p.jpg Пекин

Међутим, судећи по свему, то уопште није оно што вас је посебно изненадило у Кини?

– Погодили сте. То није моје прво путовање у ову земљу. За три године, након последњег путовања, заиста се много тога изузетно много променило. Судећи по свему, порастао је и стандард овог народа који броји милијарду и по. Међутим, није то главно.

Највише ме је запањило оно што сам најмање очекивао да ћу видети: процват хришћанства у Кини.

Пре неколико година, а и пре овогодишњег путовања, многи су ми понављали да Кинези у својој огромној већини једноставно нису у стању да схвате хришћанство. Наводно, они не да нису религиозни, већ скоро као да су од природе потпуно неспособни да схвате било шта духовно, пошто су максимално материјалистички оријентисани. А према вери – а Православљу посебно – односе се толико равнодушно и хладно да је и разговарати с њима о томе – потпуно бескорисна ствар.

На моје огромно чуђење, и морам признати, ништа мању радост, испоставило се да ствари стоје управо супротно.

Да, вероватно у Кини, како се прича, постоји култ новца и материјалног успеха – није моје да судим. И прагматичног Кинеза је већ одавно свима позната. Међутим, оно с чим сам имао прилике да се сретнем у току овог путовања је на мене ипак оставило један од најјачих утисака у последње време.

92738.p.jpg  

Почело је од тога што су са мном пожелели да се упознају Кинези, који се називају хришћанима: неко од њих је прочитао књигу „Несвети свети“ на енглеском. Искрено говорећи, ови моји нови познаници ни сами нису могли да одреде којој конфесијиј припадају: они једноставно читају Јеванђеље, верују у Господа Исуса Христа, моле Му се, чврсто и упорно сматрају себе хришћанима. Неки од њих уопште нису крштени, неки су крштени код протестаната, неки код католика... Православаца међу њима нема, опет због једноставног разлога који смо поменули на почетку разговора.

Али какву искрену веру имају ови хришћани! Позвали су ме у своју кућу, у стан, који се налази у једној новој згради у предграђу Пекинга. Судећи по свему, они се тамо, у Кини, окупљају и моле по кућама као, ако хоћете, у прво време хришћанства или као још сасвим недавно у Русији. И то је необично дирљиво. И заиста, веома подсећа на седамдесете-осамдесете године у Москви кад се верујућа омладина окупљала да се помоли, да прочита акатист, да пожури да размени хришћанске књиге које су тада биле ретке, да поразговара... Данас сам у Кини срео исто тако чист и светао дух неофитства... И таквих „домаћих цркава“, како неки тврде, има огромно мноштво по целој Кини.

Младе људе који се занимају за веру углавном проналазе и воде ка вери протестанти-педесетници и католици. Они се, поштено говорећи, прилично храбро тамо подвизавају.

Да ли је њихова делатост такође забрањена?

– Њихова мисија је понекад веома сложена, али за разлику од православне, није забрањена.

Наравно, за нас је начин деловања протестаната у најмању руку необичан. Они кажу: „Идемо да славимо Христа!“ И с гитаром у руци иду у парк. Имамо представу о томе шта су протестантске песме: често су поетски наивне, понекад врло једноставне, али су искрене. Ето такве песме кинески хришћани и певају у парковима и на булеварима. Око њих се окупља гомила омладине; врло живо се интересује, распитује. У то време неко дели Свето Писмо, одштампане репринтне брошуре; одговарају на питања, зову на своје сабрање... То није забрањено. У сваком случају, нисам видео да се власти томе на било који начин супротстављају.

92726.p.jpg Группа верующих по изучению Библии. Китай

Интересовање Кинеза за хришћанство је без преувеличавања огромно. Ми – јеромонах Павле (Шчербачов) и ја смо се сретали с кинеским званичницима и они су потврдили да виде да хришћанство има веома озбиљну будућност у Кини. По њиховом мишљењу, прагматични и материјалистички вектор развоја ове земље већ сад запада у ћорсокак. Многи Кинези схватају да је други, духовни вектор од неопходне животне важности. И многи виде излаз у хришћанству.

По различитим подацима од 7 до 10 процената Кинеза су хришћани. Овај број је отприлике једнак броју становника наше земље. Ово је званично признато на следећи начин: крајем 2006. године руководилац Државног бироа за религије Је Сјаовен је саопштио информативној агенцији да је број хришћана у Кинезу достиго 130 милиона људи (могуће је да има и новијих података). Притом треба имати у виду да су то углавном људи младих и средњих година. Нема тачне статистике, али се по различитим подацима, сваке године број хришћана у Кини повећава за од једног до три милиона.

А да ли се у Кини уопште обавља било каква мисионарска делатност?

– Колико ми је познато сад у Кину долазе протојереј Дионисије Поздњајев, а из Заграничне Цркве отац Дамаскин (Христенсен). А ако је реч о онима који нису православни, многи долазе управо из Русије – углавном педесетници. Лекари-хришћани који раде у Кини или мали и средњи предузетници свесно одлазе тамо како би комбиновали свој посао с проповеђу.

92732.p.jpg  

У Кини се одвија прави... не препород - препородом се то не може назвати – право откривање хришћанства. Веома ми је жао што ми, за које је ово питање важније него за иког другог, у томе практично не учествујемо.

А тамо постоји право, озбиљно занимање за Православље. Протестанти и католици су ми говорили да се људи баве Исусовом молитвом, да траже православну литературу надајући се да ће из ње сазнати нешто више о православном искуству Богоопштења... Тако да је искрена кинеска омладина која тежи ка вери – оставила на мене најдубљи утисак, па чак ћу се осмелити да кажем да ме је и највише потресла – у односу на све оно што сам доживао у последње време.

Са руског Марина Тодић


14 / 12 / 2012

 

 


.

#7
Оливера Г.

Оливера Г.

    Интересује се

  • Члан
  • Pip____Pip____Pip____Pip____Pip____
  • 411 Поруке
  • Локација :Београд

Fenomen „Nesveti a sveti“ – knjiga godine 
 


Objavljeno: 12. januar 2013. Autor: RTK


5-269x290.jpg

„Nesveti a sveti“ je u Rusiji proglašena knjigom godine,
prevedena je na mnoge jezike uključujući i srpski, doživela je brojna
izdanja i još pre dva meseca prevazišla milionski tiraž, i sve je malo –
u manastiru Simona Petra na Svetoj gori monasi kopiraju knjigu
koristeći pritom rusku reč „samizdat“. A u nekim grčkim manastirima
knjiga arhimandrita Tihona se čita naglas za vreme zajedničke trpeze…


Čudo koje traje


Pojavi se, tako, neka naizgled obična knjiga, među hiljadama drugih, i
krene u svoju jedinstvenu, a veliku misiju. Upravo je takva knjiga
„Nesveti a sveti i druge priče“ arhimandrita Tihona Ševkunova, jednog od
najuglednijih moskovskih igumana i duhovnika mlađe generacije koji
aktivno rade na duhovnom preporodu u Rusiji, koja je za kratko vreme
osvojila srca mnogo ljudi i postala, koliko god autoru to bilo bitno ili
ne, pravi „pravoslavni bestseler“. U Rusiji je proglašena knjigom
godine, prevedena je na mnoge jezike (upravo se prevodi i na kineski),
uključujući i srpski (izdanje beogradske „Informatike“), doživela brojna
izdanja i još pre dva meseca prevazišla milionski tiraž, i sve je malo –
„u manastiru Simona Petra, poznatijem kao Simonapetra, na Atonu monasi
kopiraju knjigu koristeći pritom rusku reč „samizdat“. A u nekim grčkim
manastirima knjiga arhimandrita Tihona se čita naglas za vreme
zajedničke trpeze“ – piše ruski „Trud“.


Novinar tog poznatog ruskog lista Valerije Konovalov bio je zatečen
kada je video kako u metrou istovremeno tri putnika u vagonu čitaju istu
knjigu. „Prepoznajem je već iz daljine. Imao sam prilike da vidim kako
je ljudi čitaju u kafiću, domu zdravlja i u parku. Već zaboravljen
osećaj: sveža knjiga – kao zajednička tema za razgovor s najrazličitijim
ljudima. A nije krimić, nije prevod svetskog bestselera, već su to
zabeleške ruskog monaha, našeg savremenika…“


Azbuka spasenja
 

U čemu je uspeh, fenomen ove neobične knjige u kojoj arhimandrit
opisuje realne događaje iz života monaha i mnogih poznatih ljudi koje je
lično znao? Možda na to to najbolje mogu da odgovore sami čitaoci, koji
se javljaju autoru, izdavačima, redakcijama novina…


„Savremeni svet pati od prljavštine koja se nakupila i ne može da se
opere od nje još i zbog toga što ne zna odakle da počne“ – piše Tatjana
Paveličeva. „Za mnoge ljude ova knjiga predstavlja azbuku za izgradnju
svog spasenja. Želim da živim u dobrom svetu među dobrim ljudima. I zbog
toga molim: ljudi, pročitajte ovu knjigu, zamislite se nad njom,
osetite toplinu od duhovnosti, mudrosti, čistote i iskrenosti
pravoslavlja. Što se ona više bude čitala biće sve više dobrih ljudi
unaokolo“ – čitamo u ruskim novinama.


Arhimandrit Tihon Ševkunov važi za jedog je od najobrazovanijih
ruskih duhovnika. Iguman je Sretenjskog manastira (koji je osnovan 1395.
i jedan je od najstarijih u Moskvi, a izgrađen je u čast čudotvorne
ikone Presvete Bogorodice Vladimirske), završio je Institut
kinematografije, po specijalnosti je scenarist. Njegov film „Pogibija
imperije – Vizantijska lekcija“ pobudio je veliko interesovanje publike,
a nagrađen je i „Zlatnim orlom“. Poznat je i kao Putinov duhovnik.
Pored toga što rukovodi manastirom i vrši funkciju sekretara Crkvenog
saveta za kulturu Ruske crkve, otac Tihon je pokrenuo prikupljanje
sredstava za srpske manastire i bogosloviju u Prizrenu. Takođe pod
njegovim vođstvom je najčitaniji pravoslavni sajt na svetu
Pravoslavie.ru (sajt sretenjskog manastira) dobio i srpsku verziju.


Knjiga „Nesveti a sveti“ govori o duhovnom životu naših savremenika,
dakle ljudi iz svakodnevnog okruženja, od monaha, manastirskih staraca,
Jovana Krestjankina, arhimandrita Serafima, velikog podvižnika i askete
shiigumana Melhisedeka… do filmskog reditelja Sergeja Bodnarčuka. Ovaj
potonji, dosledni ateista, poslednjih godina života patio je od
priviđenja i zastrašujućih košmara. Otac Tihon došao kod svog
nekadašnjeg profesora, sada u sasvim drugačijoj ulozi, insistirajući na
iskustvu Crkve o delovanju palih duhova na čoveka.


Ali, slavni reditelj nije znao ni jednu molitvu. Otac Tihon mu je na
cedulji ispisao tekst Isusove molitve, dao svoju brojanicu i uputio ga
kako da se s njom moli.


Posle ispovesti Bondarčuk se pričestio i ubrzo preminuo. I baš tog
dana, „kada smo završili prvu zaupokojenu za Sergeja Fjodoroviča, Dimini
roditelji su nam ispričali kako se, nekoliko minuta pre no što im je
telefonirala Aljona Bondarčuk, dogodila nerazumljiva i čudna stvar.


Sedeli su u sobi i još nisu znali za smrt svoga prijatelja. Odjednom
se spolja čulo jako, pa sve jače graktanje vrana. Zvuk se pojačavao
toliko da je postao gotovo zaglušan. Činilo se da se iznad zgrade našlo
nebrojano jato vrana.


Začuđeni supružnici izašli su na balkon i pred očima im se ukazala
slika kakvu dotle nisu videli. Nebo je doslovno pokrio crn oblak ptica.
Njihovi prodorni krici bili su nepodnošljivi. Balkon je gledao na park i
na bolnicu gde je, kao što su Talankini znali, na samrti ležao njihov
prijatelj. BEZBROJNA HORDA LETELA JE UPRAVO SA TE STRANE. Taj prizor
naveo je Igora Vasiljeviča na misao koju je on, apsolutno ubeđen,
saopštio ženi:


- Sergej je ovog časa umro. To su đavoli napustili njegovu dušu!“


Živa svedočanstva su ono najvažnije
 

- Nisam imao nameru nikoga da poučavam. Naravoučenije i didaktika su
uvek dosadni i potpuno su neubedljivi. Živa svedočanstva su ono
najvažnije što imamo – rekao je autor.




Sveća pravoslavlja na Kosmetu
 

Sretenjski manastir u Moskvi, čiji je nastojatelj arhimandrit Tihon,
pokrenuo je prošle godine akciju pomoći srpskim pravoslavnim manastirima
i crkvama na Kosovu i Metohiji. Otac Tihon je pozvao na očuvanje
upaljene sveće pravosljavlja na Kosmetu.


- Sam naziv Metohija prevodi se kao crkvena zemlja. Nigde na svetu se
ne nalazi toliko crkava i manastira kao na malom prostoru Kosova i
Metohije. To je uistinu bila sveta zemlja, ali se vremenom tu nastanio
drugi inoverni narod koji je podstican nečastivim silama postepeno počeo
da istiskuje pravoslavne Srbe – rekao je nastojatelj Sretenjskog
manastira.


On je izrazio uverenje da će Gospod očuvati pravoslavlje na Kosovu i
Metohiji i da će pravda, mir, istina i vera na tom malenom prostoru
pravoslavne zemlje ponovo zacariti, ukazavši da do toga neće doći bez
ljudskih napora.


- U toj, sada muslimanskoj enklavi u Evropi, na Kosovu i Metohiji i
dalje ostaju da žive pravoslavni. U nekim gradovima ostalo je samo po
nekoliko Srba. Oni su izgnanici na sopstvenoj zemlji… Njihovi hramovi su
razrušeni, mnogi su zapaljeni, ali hrabri ljudi, pravoslavni hrišćani,
tamo održavaju upaljenu sveću pravoslavlja – naglasio je arhimandrit
Tihon.


Pri tom su svi atributi duhovne knjige, kao što su proročanstva,
demoni ili čudesne slučajnosti, toliko prirodno povezani sa tekstom svih
priča, da i kod neverujućeg čoveka ne izazivaju nikakvu odbojnost.
Autor, tako, na krajnje nepretenciozan način, kroz paletu svojih
istinitih junaka, sugeriše čitaocu šta je to vera i odgoni mnoge sumnje
koje muče čoveka.


Uostalom, na pitanje kako je pripovedanje arhimandrita Tihona uspelo
da za tako kratko vreme privuče pažnju i doslovno stotina hiljada
čitalaca, sigurno je da najbolje može da odgovori sama knjiga i njene
autentične pripovesti. Arhimandrit Tihon, tako, otkriva da je na
najlepšoj i najnezaboravnijoj crkvenoj službi u svom životu bio ne u
nekom velepnom sabornom hramu, ne u hramu proslavljenom davno prošlim
vremenima, već u gradiću Divjejevo, u iskrivljenom kućerku broj 16 u
Lesnoj ulici. Tačnije, to čak nije bila ni kuća, već staro kupatilo,
prilagođeno za stanovanje.


„Našavši se prvi put ovde sa ocem Bonifatijem, video sam sobicu sa
izuzetno niskom tavanicom, a u njoj deset starica, užasno starih.
Najmlađe su, u krajnjem slučaju, daleko premašile osamdesetu. A
starijima je bilo, zasigurno, više od sto godina. Sve su one bile u
prostoj staračkoj odeći, sa običnim maramama. Nikakvih rasa, monaških
apostolnika i kamilavki. Pa, kakve su one monahinje? ‘Tako, obične
bakice’, pomislio bih ja, kad ne bih znao da su te starice – jedne od
naših najhrabrijih savremenika, istinske podvižnice, koje su u zatvorima
i logorima provele duge godine i decenije. I, pored svih iskušenja,
samo su umožile u duši veru i vernost Bogu.“


Otac Tihon zatim opisuje svoju potresenenost kada je pred njegovim
očima otac Bonifatije, penzionisani nastojatelj hramova
Trojice-Sergijeve lavre, zaslužan i poznat duhovnik, pre nego što će
blagosloviti ove starice, pao pred njima na kolena i učinio im zemni
poklon!


„Ja, iskreno govoreći, nisam verovao svojim očima. A sveštenik,
podigavši se, počeo je da blagosilja starice, koje su mu, nespretno se
gegajući, po redu prilazile. Videlo se kako se iskreno raduju njegovom
dolasku.“


Po zidovima sobička pred ikonama u starim kivotima mutno su gorela
kandila, a jedna ikona je odmah skretala posebnu pažnju, nastavlja otac
Tihon, navodeći da je to je bila velika, predivno živopisana ikona
prepodobnog Serafima Sarovskog. „Lik starca je svetleo takvom dobrotom i
toplinom, da čovek ne poželi da skine pogled sa nje“.


U to vreme je počela priprema za svenoćno bdenije. Otac Tihon piše:


„Bio sam zbunjen kad su monahinje počele da na grubo sklepani sto
vade iz svojih tajnih skrovišta originalne stvari prepodobnog Serafima
Sarovskog. Ovde su bili kelejni epitrahilj prepodobnog, njegove verige –
teški gvozdeni krst na lancu, kožna rukavica, starinski lonac, u kom je
sarovski starac pripremao sebi hranu. Te svetinje su se posle razaranja
manastira decenijama predavale iz ruke u ruku, od jednih divjejevskih
sestara do drugih.


Dok se oblačio, otac Bonifatije je vozglasio početak svenoćnog bdenija. Monahinje su se nekako odjednom trgle i zapevale.


Kako je to divan, neverovatan hor bio!


‘Glas šesti! Gospodi, vozvak k Tebje, usliši mja!’ – vozglasila je
grubim i promuklim staračkim glasom monahinja-kanonarh. Imala je sto dve
godine. Oko dvadeset godina je ona provela u zatvorima i izgnanstvima.


To je bila služba koja se ne može rečima opisati. Sveće su gorele.
Prepodobni Serafim je gledao sa ikone svojim beskrajno dobrim i mudrim
pogledom… Tako su one služile i u logorima, i u izgnanstvima, i po
završetku, vrativši se ovde, u Divjejevo, i skrasivši se u ubogim
udžericama na kraju grada. Na sve su one bile naviknute, a ja zaista
nisam shvatao jesam li na nebu ili na zemlji.


Te starice-monahinje su nosile u sebi takvu duhovnu snagu, takvu
molitvu, takvu hrabrost, dobrotu i ljubav, takvu veru, da sam upravo
tada, na toj službi, shvatio da one odolevaju svemu. I bezbožnoj vlasti
sa svom njenom moći, i neverju sveta, i samoj smrti, koje se one nimalo
nisu bojale.“

 

 

4.jpg

 

 

Starčestvo i danas putuje po svetu


Na pitanje koje reakcije su mu kao autoru bile najzanimljivije, arhimandrit Tihon Ševkunov je za „Rosijsku gazetu“ odgovorio:


- Za mene je knjiga deo svešteničkog služenja. Meni su najvažnije
desetine hiljada reakcija čitalaca u kojima oni kažu da su preko knjige
otkrili crkvu i duhovni svet pravoslavlja, i da su neočekivano utvrdili
svoju veru. Pišu, između ostalog, kako im je crkveni život postao daleko
jasniji kada su pročitali knjigu, i kako su posle čitanja prvi put
otišli u hram… Nedavno me je potresla priča koju sam čuo od jeromonaha
Mateja Samohina. Došla mu je na prvu ispovest žena kojoj su životne
okolnosti toliko tragične, da je prethodne noći odlučila da izvrši
samoubistvo. Pripremila je tablete, malo je odugovlačila i pokušavala da
se sabere, i u poslednjem momentu je slučajno pogledala knjigu koju joj
je neko poklonio. Uzela je knjigu, počela da je prelistava i nije moga
da se odvoji od nje. Ujutru je čvrsto odlučila da ode u hram.


A sve je počelo od saveta episkopa Američke Pravoslavne crkve
Vasilija Rodzjanka ocu Tihonu da zapiše priče koje je mnogo puta pričao u
propovedima, bratstvu u manastiru i svojim studentima. Takve priče se i
sada nižu, jer otkako je knjiga izdata, autoru ljudi često pričaju
nove, istinite i zadivljujuće slučajeve iz crkvenog života. Tako sada,
po svemu sudeći, nastaje jedna nova, zajednička knjiga, sa mnoštvom
autora, o snazi i moći vere.


To, očigledno, razrešava i onu dilemu generalno našeg vremena: da li
je knjiga „Sveti a nesveti“ istorijska ili savremena, da li je otišlo
sve ono što nas tako dira i oduševljava između njenih korica ili još
negde nešto ostaje?


- Svakako da nije otišlo. To je isti svet Crkve, koji živi zajedno sa
Hristom, koji je „juče, i danas, i zauvek isti“, kao što je pisao
apostol Pavle. Iako se, naravno, nešto menja, suština ostaje
nepromenjena. To je čudo koje traje. I svaki naraštaj, svaki čovek u
različito vreme svog života nalazi nešto svoje, posebno u ovom svetu.
Jer, crkveni život nisu predanja iz starih vremena, već je to naš realni
sadašnji život – kaže otac Tihon.


Starci iz duhovne tradicije, tako, jesu pojava koja prolazi, ali i – ponovo dolazi:


- Starčestvo kao pojava putuje po svetu. Nekada je ono postojalo u
prekovolškim pustinjama, zatim u brjanskim šumama, u Optinoj pustinji, u
Danilovom manastiru, u Pskovo-Pečerskom manastiru. Zatim će se još
negde pojaviti. Ko će to biti, kakvi ljudi? Mi ni sami ne znamo… Ali je
starčestvo takav bogotražitelj u Ruskoj Crkvi. Divan.


Na kraju, prebirajući po iskustvima i izrečenim mislima oca Tihona,
nadjimo mesta još i za njegovu poruku povodom krize našeg doba:


- Pravoslavni u Srbiji i Rusiji su u svojoj istoriji preživeli toliko
nevolja pa su opstali. Ne shvatam otkud tolika buka i strah u vezi sa
sadašnjom krizom. Tek kada imamo probleme možemo da živimo kao pravi
hrišćani. Možda će se nešto lošije živeti u ekonomskom smislu, ali i to
će proći pa će opet doći bolje vreme. Apostol Pavle je rekao: „Vi koji
imate bogatstvo budite kao da ga nemate“, zato se ne treba previše
brinuti.


Slavoljub Marković


И повика снажним гласом, говорећи: Паде, паде Вавилон велики, и постаде станиште демонима и тамница свакоме духу нечистоме, и тамница свију птица нечистих и мрских; јер се жестоким вином блуда њезина напојише сви народи;

#8
Оливера Г.

Оливера Г.

    Интересује се

  • Члан
  • Pip____Pip____Pip____Pip____Pip____
  • 411 Поруке
  • Локација :Београд

НОВЦЕМ ОД ПРОДАЈЕ КЊИГЕ „НЕСВЕТИ СВЕТИ“ БИЋЕ ПОДИГНУТ ХРАМ ПОСВЕЋЕН НОВОМУЧЕНИЦИМА


 


36210.b.jpg

 

МОСКВА, 6. јуна
- Намјесник Сретењског манастира, архимандрит Тихон Шевкунов изразио је
жељу да новац од продаје своје књиге „Несвети свети“ приложи за
изградњу храма посвећеног Новомученицима и исповједницима руским на
крви, саопштава Интерфакс-религија.


Подсјећамо да је тираж књиге оца Тихона, превисио један милион
примјерака, а сума од продаје износи 120 милиона рубаља. Овај новац,
како се очекује биће употријебљен за изградњу храмовног комплекса на
територији Сретењског манастира. Осим храма, чије освећење је планирано
2017. године, у крипти ће бити смјештен музеј новомученика.


У интервјуу Информативној агенцији, архимандрит Тихон је изразио

увјерност да је направио правилан избор, а и такође нагласио важност тог
факта да ће храм бити освештан управо у част новомученика, чија крв је
била проливена на московској земљи.


Превод : Светигора


Извор: Православие и мир


И повика снажним гласом, говорећи: Паде, паде Вавилон велики, и постаде станиште демонима и тамница свакоме духу нечистоме, и тамница свију птица нечистих и мрских; јер се жестоким вином блуда њезина напојише сви народи;

#9
Оливера Г.

Оливера Г.

    Интересује се

  • Члан
  • Pip____Pip____Pip____Pip____Pip____
  • 411 Поруке
  • Локација :Београд

У чему се састоји феномен књиге архимандрита Тихона „Несвети свети“?

 

 

72562.p.jpg

 

 

Овако нешто се одавно није догодило. У
метроу сам приметiо да истовремено три путника у вагону
читају исту књигу. Препознајем је већ из даљине. Имао
сам прилике да видим како је људи читају у кафићу, дому
здравља и у парку. И међу мојим познаницима има много
више оних који су ову књигу прочитали или који је
читају него оних који до ње још нису дошли. Већ
заборављен осећај: свежа књига – као заједничка
тема за разговор с најразличитијим људима. А није
кримић, није превод светског бестселера, већ су то
забелешке руског монаха, нашег савременика –
архимандрита Тихона (Шевкунова), намесника Сретенског
манастира.
 

На свим могућим рејтинзима књига „Несвети
свети“ сигурно води. И у гласању за књижевну награду
Рунета и у гласању за награду „Велика књига“ и
на списковима продаје. Јединствена ситуација: ова књига
води у продаји већ годину дана. С времена на време се
појављују нова издања која се пробијају на прва места, али
брзо нестају, а она остаје.



Није заинтересован само наш читалац. Књига се преводи на
српски и на румунски језик. На јесен ће бити презентација
у Њујорку и Вашинтгону, на зиму – у Француској. У
Грчкој су већ изашла два тиража. И све је мало: у
манастиру Симона Петра на Атону монаси копирају књигу
користећи притом руску реч „самиздат“. А у
неким грчким манастирима књига архимандрита Тихона се чита
наглас за време заједничке трпезе.

 

 

Све је то о Љубави
 


„Ваше Високопреподобије!“ – пише оцу
Тихону протојереј Георгије Ларин из Њујорка. – Из
Москве сам добио Вашу изванредну књигу. Кад је мом срцу
близак протојереј Владимир Гамарис, који живи у Москви
сазнао за моју ватрену жељу да ово ремек-дело поделим са
својим рођацима и парохијанима прекјуче мије авионском
поштом послао осам примерака... Мој давнашњи друг, отац
Александар Лебедев, обрадовао ме је вешћу да је продато
већ више од пола милиона и да ће бити преведена на
енглески. ХВАЛА!“



То је једно од на десетине хиљада писама која стижу на
адресу архимандрита Тихона, аутора књиге „Несвети
свети“. Пишу му познаници – и већином –
непознати људи, млади и у годинама, верујући и они који
тек траже пут ка вери. Захваљују, деле утиске, постављају
питања, чуде се нечувеним тиражима. Уосталом, цифре које
се наводе у писму су већ застареле: недавно је изашао већ
шести тираж књиге и укупан број штампаних примерака је за
мање од годину дана достигао милион и сто хиљада. То је
сензација на тржишту књига!



У почетку се није могло претпоставити да ће издање достићи
ове размере, рекао ми је отац Тихон лично. Али, људи су
одједном почели муњевито да је купују. Морало је бити
доштампано још. Још, још и још. А потражња је и даље
расла. Зар није чудно што се то дешава, управо сад кад
напади на веру постају све јачи и кад се неки труде да на
сваки начин подрију ауторитет Цркве?



Можда је то просто временска подударност? И књига је сама
за себе, а ситуација у друштву је посебна? Веза,
очигледно, ипак постоји. Али, она није тако једноставна. А
зашто људе привлачи ова књига, шта налазе у њој, човек
схвата из самих писма читалаца чији број расте као бујица.
У њима су и питања, и одговори.



„Савремени свет пати од прљавштине која се накупила
и не може да се опере од ње још и због тога што не зна
одакле да почне, - пише Татјана Павеличева. – За
многе-многе људе ова књига представља азбуку за изградњу
свог спасења. Желим да живим у добром свету међу добрим
људима. И због тога молим: људи, прочитајте ову књигу,
замислите се над њом, осетите топлину од духовности,
мудрости, чистоте и искрености православља. Што се она
више буде читала биће све више добрих људи
унаоколо.“



А ево врло кратког писма: „Ова књига је о
Љубави“. Тако, пишући реч великим словом, људи
одређују оно главно што данас недостаје.

 

Дивни боготражитељ
 


То је вероватно право мисионарење. Показивати оно што може
да покаже само Црква. Кад се тако – поштено и
талентовано – говори о реалном животу црквеног
народа, о савременим подвижницима, о старцима као што је
Јован Крестјанкин, људе то дира у душу.



„Захваљујући овој књизи сазнао сам шта је промисао
Божји, смирење! И уопште, шта су православље, Црква,
монаси, - пише Олег Михаљов. – И много тога је у
мојој души стало на своје места. Приближили сте ме
Богу!“ У многобројним писмима звуче сличне речи:
„прочитао сам у једном даху“, „као
гутљај изворске воде“, „и смејао сам се и
плакао“. Данас се ретко може наћи текст који не би
био само занимљив људима различитих генерација и убеђења,
већ би представљао и мостић између њих, који би их
зближавао.“



„Чини се да су све похвалне речи изречене, - пише
Алексеј (zodchy). – Али, желео бих да приметим: зар
се сва чуда сванућа људских душа завршавају на прелазу из
80-их и 90-их година? Оче Тихоне, излијте светлост!
Вероватно и данас има места за продор душе, а не за
комерцијалу.“



Слична питања се свако мало срећу у одазивима. И ја сам
упитао оца Тихона: да ли је његова књига историјска или
савремена, да ли је отишло све оно што нас тако дира и
одушевљава у књизи или још негде нешто остаје.



- Наравно да није отишло, - каже архимандрит. – То
је исти свет Цркве, који живи заједно са Христом, Који је
„јуче, и данас, и заувек исти“, као што је
писао апостол Павле. Иако се, наравно, нешто мења, суштина
остаје непромењена. То је чудо које траје. И сваки
нараштај, сваки човек у различито време свог живота налази
нешто своје, посебно у овом свету. Јер, црквени живот нису
предања из старих времена, већ је то наш реални садашњи
живот.



— А да ли су старци појава која
пролази?



— Да, пролази, али и поново долази. Старчество као
појава путује по свету. Некада је оно постојало у
прековолшким пустињама, затим у брјанским шумама, у
Оптиној пустињи, у Даниловом манастиру, у Псково-Печерском
манастиру. Затим ће се још негде појавити. Ко ће то бити,
какви људи? Ми ни сами н езнамо... Али је старчество такав
боготражитељ у Руској Цркви. Диван.

 

«Жао ми је што се књига завршила!»


„Данас сам на интернету нашао негативне оцене ваше
књиге, оче Тихоне, и обрадовао сам се, - пише читалац
Роман, - јер, кад се чује само добро, долази до искушења,
треба неко и да грди. Значи, књига је успешна, пошто има и
присталица и противника.“



Критике упућене књизи су различите. Има стручних. Прилично
познати књижевници који не могу ни да сањају о оваквом
успеху код читалаца, покровитељски размишљају о томе да ли
ова књига досеже до велике прозе или не. Упитао сам оца
Тихона како се односи према таквој критици. Одговор је био
кратак:



— Такве одазиве читам са занимањем и захвалношћу.



А један од читалаца, Борис Анатолијевич Бурманов, је
убеђен (и у томе није усамљен): „Ово дело је права
руска књижевност и са временом треба да уђе у обавезан
школски програм.



И у црквеној средини поред огромног броја лепих речи има и
критичких одазива. Сам отац Тихон се према овим оценама
односи с разумевањем.



— Неки сматрају да није за монаха да пише о Цркви
живо и чак с хумором. То је позиција. Према њој се односим
с поштовањем, иако је не делим.



У скоро сваком другом писму се изражава жаљење због тога
што књига има крај. Људи се тако навикавају на њене
јунаке, на њихов чудесан свет за време читања да им је
болно да се растану. Моле за наставак. Одговара им један
од читалаца, по имену Лав:



„Књига је супер! Али не могу да схватим зашто сви
вапију „напишите још“? То је књига о стварним
људима! Да ли желите да аутор даље измишља нестварне
догађаје?“



— То је ипак књига сећања, - рекао ми је отац Тихон.
– Наравно, у њу ни из далека није ушло све, већ оно
што је по мом скромном мишљењу корисно и потребно. Засад
не планирам да се вратим овој теми. Имам планове о сасвим
другој књизи, али је засад рано говорити о томе.



Уосталом, човек уопште не мора да се растане од оног
чудесног света који се открива у књизи архимандрита
Тихона. И за то није потребно само читати књигу изнова,
већ и начинити корак ка томе да човек сам за себе открије
ово чудо. Онај потпуно реални свет у којем данас живе и
аутор и његови истинити јунаци и мноштво истих таквих као
они, православних хришћана.



Превод: Марина
Тодић/Православие.Ru

 

Валерије Коновалов

 


И повика снажним гласом, говорећи: Паде, паде Вавилон велики, и постаде станиште демонима и тамница свакоме духу нечистоме, и тамница свију птица нечистих и мрских; јер се жестоким вином блуда њезина напојише сви народи;

#10
Оливера Г.

Оливера Г.

    Интересује се

  • Члан
  • Pip____Pip____Pip____Pip____Pip____
  • 411 Поруке
  • Локација :Београд

Тек сам почела сам да читам ову књигу, али је сигурно да је то једна од којих се тешко одвајам и о којима размишљам. Препорука за оне који још нису купили. Цена у радњама је око 1400 дин., али мислим да је јефтинија ако се наручи путем компјутера. од продаваца сам чула да се књига одлично продаје - лепа вест!


И повика снажним гласом, говорећи: Паде, паде Вавилон велики, и постаде станиште демонима и тамница свакоме духу нечистоме, и тамница свију птица нечистих и мрских; јер се жестоким вином блуда њезина напојише сви народи;

#11
мирођија

мирођија

    Инвентар форума

  • МОДЕРАТОР ЖРУ
  • 10888 Поруке

    Да не бих отварала нову тему, а ради се о тексту архимандрита Тихона Шевкунова, поставила сам га овде, па ако је потребно,нека Марти процени, можемо га оставити овде, или да отворимо посебну тему додајући још неке његове текстове који се налазе одвојени у Руској Патријаршији. Нешто као '''Текстови архимандрита Тихона Шевкунова,настојатеља Сретењског манастира''.

 

 

Спорови о Толстоју
 

Вјачеслав Михајлович Кликов (1939 — +2006) је аутор споменика светом Сави Српском, који је подигнут у близини Светосавског храма на Врачару. Његов дугогодишњи пријатељ – архимандрит Тихон (Шевкунов) сећа се једног занимљивог догађаја који им се десио у време кад је познати руски склуптор почео да се приближава вери у Бога.



***



98404.p.jpg?0.7698015144556871 Вјачеслав Михајлович Кликов

У
ведар јулски дан 1989. године скулптор Вјачеслав Михајлович Кликов, његов помоћник Георгије Трошин и ја смо се враћали из Дивејева. На путу није било никог. Возио сам „ладу-ниву“. Вјачеслав Михајлович је седео на месту сувозача, а Георгије позади. Спорили смо о Толстом.

 

Кликов никако није могао да се помири с тим што је велики писац био изопштен из Цркве и што његово одлучење до данас није укинуто.


- Па шта ако је био у заблуди у црквеним питањима? Зато је био прави геније! А његова религиозна трагања данас никога
не занимају. Остали су „Рат и мир“, „Ана Карењина“...


Покушао сам да се супротставим, да кажем да нико не негира уметнички геније Толстоја, али треба гледати правди у очи – Толстој је пред крај живота постао беспоштедан и свестан непријатељ Христове Цркве, сам је раскинуо општење с њом, ругао се свему светом што постоји у хришћанству и напокон, одвратио је од Цркве и од Бога огромно мноштво људи, није случајно што га је Лењин називао „огледалом руске револуције“.


Вјачеслав Михајлович је тих година тек прилазио Цркви, то је било његово прво ходочасничко путовање у Дивејево код преподобног Серафима и поновна процена вредности се, као код свих, у њему одвијала тешко и болно. Осим тога, Кликов је и сам пре свега био уметник – таленат, а тим пре генијалност, за њега су још увек били изнад свега и нико није могао да им суди. Поново је почео да нас убеђује да је сваки геније од Бога. Подсетио сам да отац Јован Кронштатски Толстоја није називао само злим генијем, већ
претечом антихриста, а његову борбу против Цркве – ђавољим делом, неколико година унапред је предсказао несрећно бекство Лава Николајевича из рођеног гнезда, неуспешан покушај покајања и смрт у потпуној духовној усамљености.


Међутим, све су то биле речи, речи, речи... Нисам могао да убедим Вјачеслава Михајловича, не, не да не воли више Толстоја као уметника, већ да схвати зашто је борба овог великог писца против Христове Цркве била толико страшна да се Свети Синод одлучио на тако тежак корак као што је одлучивање. Схвативши да не можемо да убедимо један другог заћутали смо. Вјачеслав Михајлович је замишљено гледао напред. Кола су јурила путем који се купао у сунцу међу бескрајним пољима.


Одједном сам приметио да се Вјачеслав Михајлович напето извио уперивши ужаснути поглед некуда нагоре.


- ТОЛСТОЈ! – повикао је као туђим гласом, показујући прстом увис.


Ништа не схватајући, погледао сам у небо – и само што и сам нисам повикао: право испред нас, посред јасног тиркизног хоризонта, надвио се заслепљујући бели облак – глава великог писца.


Нагло сам притиснуо кочницу, трудећи се само да не изгубим контролу: није било могуће одвојити поглед од овог призора. Потресена, сва тројица смо изашли на пут.


Ништа слично ниједан од нас није видео у целом свом животу: облак који се надвио испред нас је за запањујућом – скулптурном прецизношћу је понављао Толстојеву главу, познату свима нама по фотографијама и портретима. Сељачка брада, велик, кромпираст нос, високо чело, оштар поглед испод густих обрва... Чинило се да нека чаробна мермерна биста виси на небу.


Неколико секунди нисмо били у стању да изговоримо ни реч, затим смо упадајући један другом у реч почели да делимо своје утиске, понављам, у облаку није било апсолутно никакве двосмислености или нејасноће – испред нас је био Толстој! Нисмо знали шта нас је више потресло: овај природни феномен или то што смо пре свега неколико минута тако ватрено спорили о Толстоју.


Одједном је приказ на небу почео да се мења: налетео је ветар и у облаку су на наше очи почеле бурне метаморфозе. Лице се издужило, кромпирасти нос је попримио потпуно другачији облик – танак, кукаст, грабљиво се извијао изнад усана које су се кревељиле, огромна брада је одлетела и остала је само оштра козја брадица... За неколико тренутака пред нама се догодило претварање у тако страшну мефистофеловску демонску маску да је Кликов, ухвативши се за главу, повикао:


- Схватио сам, схватио сам! Не треба!...


Облак је још неколико секунди треперио изнад нас, чинило се, зато да би се оно што смо видели заувек урезало у наше сећање, затим је налетео вихор и у праменовима је расејао све по небу.


Касније смо се више пута сећали тог дана и тог виђења.



***


 

98406.p.jpg?0.6000558530584822






Са руског Марина Тодић

 

14 / 01 / 2013


.

#12
Оливера Г.

Оливера Г.

    Интересује се

  • Члан
  • Pip____Pip____Pip____Pip____Pip____
  • 411 Поруке
  • Локација :Београд

http://www.ot-stories.ru/comments.htm


И повика снажним гласом, говорећи: Паде, паде Вавилон велики, и постаде станиште демонима и тамница свакоме духу нечистоме, и тамница свију птица нечистих и мрских; јер се жестоким вином блуда њезина напојише сви народи;





Сродне Теме Collapse

0 Корисник (а) чита ову тему

0 чланова, 0 посетилаца, 0 скривених корисника