99 одговор(а) на ову тему

[ribar]

ПРЕЗВИТЕР (гр. πρεσβυτερος, лат. presbiter, свештеник, старешина, старац, презвитер, свештенички чин): данас, служитељ другог степена свештенства, мада је раније појам кружио у многоструким значењима. Нпр., Апостол Петар назива себе "презвитером" и "сведоком" Христових страдања (1. Петр. 5,15). Презвишер овде означава пастира или старешину Цркве, а Христос сам назван је Великим Пастиром. И Апостол Јован назива себе "презвитером" (2. Јн. 1,1), такође у смислу пастира или старешине општина у Малој Азији.

У Делима 11,30 каже се да су Павле и Варнава донели помоћ из Антиохије за презвипере у Јерусалиму. Свети Јаков, за кога се зна да је био епископ у Јерусалиму (Дела 21,5), сусреће Павла сазвавши све презвитере-свештенике из града. Такође, Свети Јаков саветује хришћанима да позову презвитере Цркве да се моле за болеснике (Јак. 4,14). Из ових текстова произлази да се реч πρεσβυτεροι, односи на служитеље другога степена свештенства јер у Јерусалиму само Свети Јаков беше старешина - епископ, а ђакони нису могли примити дарове. Исти закључак происходи и из других места Новог Завета. Сем тога, Свети Павле и Варнава, на својим апостолским путовањима по Малој Азији, хиротонисали су презвитересвештенике за све тамошње хришћанске заједнице (Дела 14,23). Важно је запамтити и то да су свештеници одређивани свештеним чином полагања руку. Наравно, под презвитерима овде се не мисли на епископе пошто заједнице у Малој Азији беху веома мале.

Лука напомиње и то да је Павле позвао из Ефеса у Милет "презвитере" Цркве (Дела 20,17). У истој глави (стих 28) ови презвитери се називају епископима: "Пазите, дакле, на себе и на све стадо у коме вас Дух Свети постави за епископе да напасате цркву Господа и Бога коју стече крвљу својом". У овом типичном случају, два термина, два појма - πρεσβυτεροι, и επισκοποι - указују на исти јерархијски степен, а како у Црквама у Ефесу и Милету не постојаху епископи, овде је реч о служитељима другога степена, дакле о свештеницима.

Које су службе презвитера?

У вези са овим питањем веома се често губи из вида разлика између организовања јудејске синагоге и организовања првих хришћанских заједница. Ујудејској синагоги група стараца искључиво се бавила питањем уређења и управљања, док су богослужење у правоме смислу водили чланови свештеничке класе. Старешине су заступали интересе заједнице а књижевници тумачили Закон, али они нису водили богослужење у синагоги или у храму нити су пак имали пастирске обавезе, будући да је то било одређено свештеничкој класи.

Свештеници-презвитери у хришћанским заједницама одређени су за пастире Духом Светим (Дела 20,28), те, дакле, имају пастирску улогу (2. Петр. 5,1-2); моле се и помазују болеснике (Јак. 5, 14-15); проповедају и поучавају (1. Тим. 5,7,17), брину се и руководе заједницом (Рим. 11,8; 1. Сол. 5,12-13); упућују верне у духовноме животу (Јевр. 13,7, 17,24). Служење свештеника састоји се нарочито у томе што они Богу приносе хвалу, богопоштовање, молитве верних (Откр. 5,8). У виђењу Светог Апостола Јована, 24 презвитера (број 24 прасликује 24 свештеничка реда у Староме Завету - 1. Днев. 24,1-9) стоје пред Богом, метанишу и клањају се, певају песме славе (Откр. 4,4,9,10), приносе клањање и благодарност Богу (Откр. 11,16-17) кличући: "Амин, Алилуја" (Откр. 19,4). Према томе, свештеници су примили власт од Апостола а држе је у Цркви вршећи свештеничку и пастирску дужност. Дидахи (15,1-2) јасно потврђује даје посебна дужност свештеника учитељска служба.

У почетку презвитерска служба претежно се јавља У јудејскохришћанским општинама (Дела 11,30), где је истоветна са службом епископа у заједницама које су формиране од хришћана произашлих из јелинства. Почетком II века, два степена свештенства разликују се како по имену тако и по функцији. За Светога Игњатија, презвитери представљају Апостоле, док је епископ слика Оца. По Светом Иринеју, епископа окружује сабор презвитера, а и он сам је један од презвитера. Као и епископ, колегијум презвитера чини део структуре помесне Цркве. Почевши са постапостолском епохом, кад се хришћанство раширило ван великих градова, епископ је хиротнијом слао као своје "представнике" неке од својих презвитера. Тако се појављује парохија презвитерског типа, која више не поседује све јерархијске степене нужне и конституитивне једној помесној Цркви епископског типа (епархија), у којој су презвитери имали улогу саслужитеља, помагали су, дакле, епископу око престола у олтару (συωθρονον уп. 1. Тим. 4,14).

Презвитере хиротонише епископ за одређену парохију и они имају потпуну пастирску одговорност. Презвитер прима антиминс од епископа епархије, чије име помиње на Литургији. У ствари, он служи у име епископа. Он је свештенослужитељ (литург), онај ко приноси дарове и призива благодат заједно са народом; он је проповедник и пастир (1. Тим. 4,13), води, дакле, верни народ ка Христу. Што се тиче дужности да поучава, Свети Јован Златоусти вели да не постоји велика разлика између презвитера и епископа, зато што први по самој њиховој служби имају обавезу да проповедају науку (1. Тим. 5,17). Једина разлика међу двема службама јесте моћ хиротоније, која искључиво припада епископима (Омилија 11. на 1. Тимотеју). Канони (58. апостолски и 19. - Шестог Васељенског Сабора) предвиђају обавезу презвитера да поучавају свакодневно, а особито Недељом, кроз Свето Писмо, тумачења и проповеди.

У дискусијама о помесној Цркви у последње време неки православни богослови тврде - полазећи од прво битног уобличавања помесне Цркве, кад се она подударала са градом или парохијом у којима беше могуће да се покажу све свештеничке службе: епископ, презвитер и ђакон, - да је садашња парохија деформација изворне јер у њој свештеник постаје вршилац Евхаристије, док је он у ствари само помоћник епископа који је првоначалствујући (προεστως). Презвитерска Литургија, по овим схватањима, јесте аномалија јер је њом преувеличана улога свештеника као предстојатеља дитургијског сабрања. Други држе да свештеник није литургијски представник епископа, већ Апостола; он је, дакле, хиротонијом постао литургијски предстојник. Свештеник је стална веза између помесне Цркве (епархије) и оних који су изван ње. Иначе, већ у II веку јавља се потреба за хороепископима, тј. епископима послатим на периферне парохије. Те дискусије могу се резимирати овако: помесна Црква, која је епископска дијецеза, а не парохија, загарантована је од епископа, не од свештеника. У том облику помесне Цркве свештеници формирају колегијум (συνθρονον) око епископа, помажу му на Литургији и имају налог да подучавају. У тој Цркви ђакон је непосредно придодат епископу, не свештенику. Ипак, за потребе помесне Цркве свештеник се шаље да организује парохије ван епископског града пошто преко чина хиротоније има одговорност литургијског предстојника. Самом својом улогом, он је икона Апостола, као што је епископ икона Оца, а ђакон икона Исуса Христа (Свети Игњатије Богоносац). (в. ЈЕРАРХИЈА И СВЕШТЕНСТВО).

[ribar]

ПРЕТВАРАЊЕ евхаристијско (гр. μεταβολη -промена, преображавање): претварање евхаристијских дарова - хлеба и вина у Тело и Крв Васкрслог Господа после изговарања речи установљења (Мт. 26,26-28), призивом - епиклезом - Духа Светога, а да ови дарови при томе не изгубе свој видљиви изглед (в. ЕПИКЛЕЗА).

Претварање је главна тачка евхаристијске Литургије, врхунац црквеног богослужења. Литургија је заправо дело народа Божијег, сабраног око стварног присуства Васкрслога Христа. Као литургијска радња, претварање има више димензија и значења:

1. Лично делање Светога Духа, јер сваки чин "освештања" или "посвећења" врши се ипостасним и активним посредништвом Духа. Црква, наиме, упућује своју молитву призива Оцу, да би нам Онај који нам је - једном а за вечност - дао Сина као жртву искупљења и Који је примио евхаристијске дарове у спомен ове жртве, послао у замену Духа Светога и тако нам Свога Сина показао у виду хлеба и вина. Исти Дух који дела у Христовом Оваплоћењу и Преображењу, долази и претвара хлеб и вино у Само обожено Тело Христово, тако да се хришћани у Светим Тајнама причешћују Његовим божанством.

2. Стварно присуство Спаситељевог Тела и Крви у евхаристијским даровима, присуство које се остварује "избијањем" (ерупцијом) Светога Духа. Дух који је васкрсао Христа из мртвих, и који даје јемство поновног доласка Господа пуног славе, јесте Онај ко ствара ново преображено стање, тако да су хлеб и вино претворени у Тело и Крв Бога. Причешћивањем Светим Тајнама хришћанин отуд постаје "сутелесник" и "консангвин" (има исту крв) са Христом (Св. Кирило Јерусалимски, Прва мистагошка катихеза, 22,3). Будући да је наше спасење Христовим Оваплоћењем историјски акт, наше обожење, причешћивањем васкрслим Христом, јесте онтолошки чин. Од почетка Цркве Евхаристија је била не само врхунски тренутак обожавања стварног присуства Васкрслога Христа, него и "јело" народа Божијег. Стварно присуство могуће је само ако је Евхаристија иста крсна жртва, али на бескрвни начин. Стога хлеб и вино нису слика Тела и Крви Христове, него се кроз њих причешћујемо Христовим божанством.

3. Претварање заједнице у Тело Христово: "Ниспошљи Духа Твога Светога на нас и на ове предложене дарове". Заиста, дарове приносе верни; они чине жртву Цркве, али њих не претвара Црква, него се Црква претвара у Тело и Крв Господњу: "... да благовољењем доброте Твоје дође Дух твој Свети на нас и на предложене Дарове ове..."

4. Претварање - μεταβολη приказује стварност претварања хлеба и вина - силаском и пројавом Духа Светога - у Тело и Крв Христову, тако да ми у Светим Тајнама учествујемо у Исусовом божанству, будући једно и исто Тело. "Ако ти покушаваш на пронађеш начин како се то збива, довољно ти је знати да је Духом Светим, на исти начин како је Господ, самим Собом и у самом Себи, од Свете Дјеве и преко Духа Светога, примио Своје тело. Ми ништа више не знамо од овога: реч је Божија истинита, дејствујућа, свемоћна, а начин на који се то збило јесте надразуман" (Свети Јован Дамаскин, Православна вера, IV, ХШ, стр. 173-174). Свети Оци који су писали о Евхаристији (Св. Василије Велики, 0 Духу Светоме, 27; Св. Кирило Јерусалимски, Катихеза 22,3. и 4. мистагошка; Св. Јован Златоусти, 0 свештенству Ш, 4-5) сматрају да је претварање преко Духа Светога и у Њему циљ и смисао Литургије, али не објашњавају како се оно дешава. Тридентски Сабор (1545-12563) прихватио је термин транссубстанцијација (промена суштине) да би дао објашњење Тајне претварања. Истина, у Православним исповедањима (Петра Могиле и Доситеја) која су се појавила у XVII веку, употребљава се једнозначни грчки термин са латинским - +μετουσιοσις; ипак православни нису прибегли философском објашњењу које овај термин претпоставља.

[marija]

http://www.scribd.com/

Može da se preuzme cela knjiga