Primeri su brojni, pogotovo oko broja 7 i broja 6 koji se ponavlja, tri puta i označava zlo. 

Kada su ljudi zapravo počeli da obraćaju pažnju oko brojeva? Pretpostavljam da su jevreji preuzeli to možda od nekih iz njihove okoline, a možda i ne. 

To me sve podseća kao kada bi sada nastajala Biblija, pa pisci stavljali u nju horoskopske znake, onako ovlaš pomenute. 

Људи су грешна бића. Колико год се неко променио он и даље греши. Кад смо и код промене, да ли човек може заиста из корена да се промени или смо сви рођени такви какви јесмо, са генима од предака, васпитани тако током одрастања? Могу ли се уопште ''гени променити'' (у смислу онога што добијамо од предака, особине)?

Људи од својих предака наслеђују болести. Мајка је добила рак дојке у 50-ој години, а исто тако је и њена мајка добила. Ћерка се пита: Да ли ће она имати рак? Можда да можда не. Поента је да се тако нешто не може променити. Може да се лечи, одстрани и буде поново здрав, али свеједно добијамо ту болест генетски. Тако и са греховима. Отац је био алкохоличар, деси се да и син постане такав. Како онда то променити? 

Када се улази у брак, двоје људи кажу: Волим те каквог какав јеси, са манама и врлинама. Да ли онда Бог исто тако каже: Ући ћеш у Моје царство јер те волим таквог какав си? 

Грешан човек је избачен из раја. Може ли се грешан вратити у Рај? Иако се нпр. покаје за неке велике грехе, човек ће и даље грешити. Пред смрт се посвађа муж са женом око глупости, а цео живот се мењао и био добар и оде у пакао. 

Опростити на оволико питања. 

Драги наши пријатељи,

Велика нам је част да за новог госта на ЖРУ дивану имамо Игумана манастира Дечани- архимандрита Саву (Јањића).

Тема о којој ћемо разговарати је "Црква и комуникација у 21. веку". 

На интернету ради од 1993. године. Почео смо са сајтом KOSOVO.COM i KOSOVO.NET још 1995 када није било друштвених мрежа. У периоду посебно између 1996 па надаље нарочито до 2005 доста је радио у Дечанима да би омогућио да се чује глас манастира и наше Цркве у једној крајње кризној политичкој и безбедносној ситуацији.

Отуда и онај надимак cybermonk.

Дакле, невероватно интересантна личност! Верујемо да ћете имати мнотво питања за нашег о. Саву.

Видимо се у недељу, 23. јуна у 21:00!

линк ће бити постављен овде на теми, на насловној страни сајта и на нашој фб страници.

• Година: 2013
• Величина: 64:23 минута

>> послушајте кликом на овај линк <<

 

Витешки ред Змаја настао је према угледу на бургундијски витешки ред Св. Ђорђа. Ред је првобитно био задужен за заштиту краљевске породице цара Светог римског царства Жигмунда (у време док је још увек био краљ Мађарске). Чланови реда називали су се драконима. У хрватским стручним текстовима користи се и назив змајоносци

13. децембра 1408. године објављена је повеља реда у којој је назначено да је основни задатак реда одбрана крста од непријатеља, нарочито од Турака. Међу 24 витеза који су учествовали у успостављању (или обнављању) реда 1408. год. налазили су се:

• Стефан Лазаревић, деспот Србије
• Жигмунд Луксембуршки, краљ Мађарске
• Хрвоје Вукчић Хрватинић, хрватски бан, жупан врбаске жупаније, господар доњих крајева и херцег сплитски
• Херман II, грољ цељски
• краљ Алфонсо од Арагона и Напуља
• Ладислав II, краљ Пољске
• Витовт од Литваније, велики принц
• Ернст од Аустрије, војвода
• Кристофер III, војвода од Баварске и краљ Данске
• Томас Маубреј, војвода од Норфолка (после 1439. године)
• Влад Цепеш, војвода Влашке (после 1431. године)
• Филип Мађарин односно Пипо од Озоре, италијански племић и мађарски великаш

Симбол реда

Симбол реда је змај са репом обавијеним око врата. На леђима змаја, од врата па све до репа, налазио се црвени крст Светог Ђорђа, док је читав симбол био на сребрној позадини. Змај је представљао звер из Књиге откровења, док је црвени крст симболизовао победу Христа над злим силама. Од чланова реда очекивало се да стално носе симбол, најчешће у облику медаљона око врата и често су сахрањивани са њим.

Представници Универзитета у Букурешту сматрају да је оригинални назив повеље о оснивању реда 'O Quam Misericors est Deus, Pius et Justus' највероватније био део амблема.

Раст реда

1431. год. Жигмунд је донео одлуку да прошири ред. Да би то учинио, позвао је велики број тадашњих политички утицајних личности и војно корисних вазала да постану чланови витешког реда Змаја. Међу значајним личностима којима је указана ова част био је и Влад II Дракул, отац Влада Цепеша, који је био задужен за одбрану дела границе, тј. пролаза од Трансилваније ка Влашкој. (Надимак „Дракул“ додељен му је када је постао члан витешког реда змаја.)

Увођење нових чланова у ред Змаја довело је до стварања различитих класа унутар самог реда. Свака класа имала је малу варијацију у симболу реда, иако је фигура змаја још увек била доминантна. Најчешће промене обухватале су употребу натписа као што су "O quam misericors est Deus" ("Ох, како је Бог милостив") и "Iustus et paciens" ("Праведно и мирољубиво"). Витешки ред Змаја је имао веома снажан утицај све до Жигмундове смрти 1437. год. Међутим, без снажног заштитника, ред је убрзо изгубио на значају и престижу.

Sad,ako neko zna nesto vise,bio bih zahvalan na prosvecenju.Cak i Milos obilic sa Kosancicem iToplicom se smatra vitezom dvanestorive koja se probila do Murata.Ono sto mene strasno ovde zanima,jel postoji mogucnost na iluminatski red.Daklen,jel ovaj red zmaja ima ikakve veze sa masonima,i jel to uistinu Hriscanska vojna organizacija...il i ovi nasi nisu bili svesni gde su otisli,kao i Karadjordjevici.
"Oficijelni Grb Reda Zmaja zvanično prikazuje „biblijsku zver“ (zmaja) koju je
prikovao krst Svetog Đorđa, ali da li je stvarno tako jednostavan simbol?

Zmaj zapravo predstavlja 4 elementa:

01. krila = vazduh; noge = zemlja; krljušt = voda + bljuvanje vatre
02. Svaki element u drevnim verovanjima poseduje sopstvenu „vrstu“ zmaja.

Krst na njegovim leđima predstavlja peti element, onaj koji ih sve povezuje,
kontroliše i daje im svrhu. Krst putem repa davi zmaja i sputava njegovu prirodu, daje
mu mudrost, što se opet potvrđuje sličnošću celokupnog simbola sa Ouroborusom!"http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A3%D1%80%D0%BE%D0%B1%D0%BE%D1%80

 

По неким изворима српски витез Милош Обилић је основао тајни витешки ред змаја Св. Ђорђа. На његовом штиту било је представљено Сунце са дванест крака, због чега је витешки ред, заједно са Милошем, чинило дванест витезова. Као знак распознавања витезови овог реда носили су фигуру змаја на кациги. Циљ овог витешког реда било је убиство турског султана Мурата I.

Убрзо после Косовске Битке, хуманиста из Фиренце Колучо Салутати говори о некаквих „12 завереника“ који су се пробили до шатора турског султана, од којих му је један ту и пресудио. Тих 12 се често спомиње као одред дванаесторице витезова реда змаја којима је циљ био да усмрте Мурата, а тај један, судећи по многим изворима био је Милош Обилић (да овде употребим најприхваћеније од мноштва варијација његовог имена). Оно што је занимљиво код ово лика кога званична историја још увек не признаје у потпуности, јесте његов надимак Змајев Син, као и прича о његовом зачећу. Наиме, тврди се у многим песмама и старим списима да му је отац био некакав „змај“:

- „Бабо ти је змаје из облака“
- „од змаја је наследио младеж, а на младежу бич вучје длаке... поглед му је био змајовит“
- „мајка му Јана заче га са змајем“

Насупрот мишљењу неких историчара да се ради о миту Милошеве надљудскости, одговор је много простији. Његов отац је био витез реда, а као „презиме“ је носио ту титулу (змај). Коме ова уобичајена пракса реда делкује невероватно, нека баци поглед на Дракуле, који су то презиме такође прихватили након ступања у ред. Дракул на румунском значи „змај“. Припадност реду му се приписује и због његова два легендарна „побратима“, Топлице и Косанчића, који су понекад са њиме приказани као трио у истоветним униформама.

Припадници реда змаја:

1.Милош Обилић
2.Топлица Милан
3.Косанчић Иван
4.Вук Бранковић
5.Кнез Лазар
6.Тарзаровићи
7.Црнојевићи
8.Дињичићи
9.Франкопановићи
10.Качићи
11.Клешићи
12.Пикиоломиновићи

1. Kad se osećate najbolje?

a) ujutro
posle podne i predveče
c) kasno uveče


2. Kad hodate, hodate...

a) dosta brzo, dugim koracima
relativno brzo, sitnim koracima
c) ne baš brzo, uspravljene glave, gledajući ispred sebe
d) ne baš brzo, sagnute glave
e) vrlo polako


3. Kad pričate s ljudima...

a) stojite prekrštenih ruku
imate sklopljene ruke
c) jednu ili obe ruke držite na bokovima
d) dodirujete ili gurkate osobu s kojom razgovarate
e) igrate se sa svojim uhom, dodirujete bradu ili uvijate kosu


4. Kad se odmarate, sedite...

a) savijenih kolena, noge su jedna uz drugu
prekrštenih nogu
c) ravno ispruženih nogu
d) sa jednom nogom savjenoj ispod vas


5. Kad vas nešto zaista zabavlja, reagujte

a) glasnim smehom
smehom, ali ne glasnim
c) tihim smejanjem
d) sramežljivim smeškom


6. Kad idete na žurku ili neko društveno okupljanje...

a) glasni ste pri dolasku, tako da vas svako uoči
dolazite nezapaženo i gledate okolo u potrazi za poznatim ljudima
c) potpuno ste neprimetni i pokušavate da vas niko ne zapazi


7. Mnogo ste se udubili u nešto, vrlo ste zaposleni i neko vas prekida. Jeste li

a) srećni zbog prekidanja
krajnje ste iznervirani zbog toga
c) negde ste između te dve krajnosti


8. Koja vam je od sledećih boja najdraža?

a) crvena ili narandžasta
crna
c) žuta ili svetlo plava
d) zelena
e) tamno plava ili ljubičasta
f) bela
g) smeđa ili siva


9. Kad ste uveče u krevetu, nekoliko trenutaka pre nego što ćete zaspati...

a) ispruženi ste na ledima
ispruženi ste potrbuške
c) lagano ste se savili na boku
d) glavu ste oslonili na jednu ruku
e) glava vam je ispod pokrivača


10. Često sanjate da...

a) padate
se tučete ili borite
c) nešto ili nekoga tražite
d) da letite ili lebdite
e) uglavnom ne sanjate
f) snovi su vam uvek prijatni

Bodovi:

1.
a - 2
b - 4
c - 6


2.
a - 6
b - 4
c - 7
d - 2
e - 1


3.
a - 4
b - 2
c - 5
d - 7
e - 6


4.
a - 4
b - 6
c - 2
d - 1


5.
a - 6
b - 4
c - 3
d - 5
e - 2


6.
a - 6
b - 4
c - 2


7.
a - 6
b - 2
c - 4


8.
a - 6
b - 7
c - 5
d - 4
e - 3
f - 2
g - 1


9.
a - 7
b - 6
c - 4
d - 2
e - 1


10.
a - 4
b - 2
c - 3
d - 5
e - 6
f - 1

Rezultati:

Preko 60 bodova:
Drugi Vas vide kao osobu s kojom treba pažljivo postupati, kao oholu, egocentrcnu i izrazito dominantnu osobu. Neki Vam se dive i žele da bidu kao Vi, ali Vam ne veruju uvek i oklijevaju da stupe u neki dublji odnos s Vama.

51 do 60 bodova:
Drugi Vas vide kao uzbudljivu osobu - eksplozivnu, temperamentnu, impulsivnu, kao prirodnog vođu koji brzo donosi odluke, iako ne uvek ispravne. Smatraju Vas hrabrim, avanturistički nastrojenim, gledaju vas kao nekoga ko će se uvek usuditi da pokuša i kao nekoga ko uživa u avanturi. Uživaju biti u vašem društvu zbog uzbudljivosti kojom zračite.

41 do 50 bodova:
Drugi Vas vide kao direktnu, živahnu, šarmantnu, zabavnu, praktičnu i uvek zanimljivu osobu koja je uvek u centru pažnje, ali koja je dovoljno uravnotežena da joj to ne udari u glavu. Takođe Vas smatraju ljubaznom, obzirnom osobom punom razumevanja koja će uvek razveseliti i pomoći.

31 do 40 bodova:
Drugi Vas vide kao razumnu, opreznu, brižnu i praktičnu osobu, pametnu, talentiranu, ali skromnu. Niste osoba koja prebrzo sklapa prijateljstva, ali ste izrazito odani onima koji postanu važni prijatelji i zauzvrat očekujete istu odanost. Oni koji Vas stvarno upoznaju shvataju da je potrebno baš puno da se Vaša vera u prijatelja pokoleba, ali Vam isto tako puno treba da zaboravite, ako se to i dogodi.

21 do 30 bodova:
Prijatelji Vas smatraju savesnom i pedantnom osobom. Vide vas kao vrlo opreznu, izrazito brižnu osobu, kao nekoga ko polagano i istrajno radi. Mnogo bi ih iznenadilo da iznenada reagujete impulsivno, budući da očekuju od vas da sve ispitujete pažljivo iz svakog ugla, i tek onda - odustanete. Smatraju da je razlog tome Vaša oprezna priroda.

Manje od 21 boda:
Ljudi Vas smatraju sramežljivom, nervoznom, neodlučnom osobom, za koju se potrebno brinuti, koja uvek želi da neko drugi donese odluku i koja se ne želi ni u šta mešati. Vi ste za njih večito uznemirena osoba koja samo vidi nepostojeće probleme. Neki ljudi Vas smatraju dosadnim. Samo oni koji Vas dobro poznaju znaju da to niste.

Promenu vremena i početak letnjih vrućina Kurir je pre nekoliko dana iskoristio da plasira STARI Pravdin tekst pod naslovom „IZGOREĆEMO: Zbog HAARP-a u Srbiji toplotni udar i do 60C!“. Tekst na sajtu Kurira možete videti ovde, a originalan tekst sa sajta Pravde na ovom linku.

Skrinšot: Posmatrač

Šta sve ovde nije u redu?

1. Kurir je preneo stari tekst koji datira iz avgusta 2012. godine;

2. Senzacionalistički naslov u ovom slučaju se može okarakterisati i kao širenje panike, što je protivno svim pravilima novinarskog kodeksa;

3. Pravda i Kurir sve tekstove o HAARP-u ilustruju slikama preuzetim sa interneta, ali gotovo nikada ne naglase da je u pitanju ilustracija, dovodeći tako čitaoce u zabludu da je reč o sistemu u Barajevu. Fotografija navodnog HAARP-a iz Barajeva nikada nije objavljena, a čitaoci mogu pregledati pomenutu lokaciju na sledećem snimku sa Google Mapsa. Kurir i Pravda svesno obmanjuju čitaoce fotografijama preuzetim sa interneta navodeći ih da misle da su u pitanju antene u Srbiji.

Skrinšot: Posmatrač

Zaključak: Širenje panike je, pored laganja, jedna od najgorih praksi kojoj mediji mogu pribeći u cilju manipulacije publikom. Panika može biti podstaknuta nehotice, ali i smišljeno i organizovano. Cilj je dvojak – da se povećaju tiraži i da se stvori odgovarajuća klima mišljenja kojom je lako manipulisati i upravljati. 

FOTO: The Freedom Agenda

izvor:http://posmatrac.rs/haarp-u-sluzbi-sirenja-medijske-panike/

Људи су променљиви као ветар. Данас су за тебе, сутра су против тебе. Ко може ветар да заустави, и ко може свету угодити? Ако сваком гледаш да учиниш на вољу, сигурно ћеш себи учинити невољу. Јеванђеље каже: Премудрост простима. Будимо пред светом ништа, да бисмо пред Богом били ишта. Истина је вечна и ко се држи истине, истина ће и да га чува у његовом животу, јер је Господ сам рекао: "Ја сам Пут и Истина и Живот". Исак Сирин каже у 10. веку: "Једва да се нађе нека племенита душа која искрено љуби Господа." Будимо искрени према Господу као према себи. Као што се и ми не можемо одрећи себе, тако се и Господ не може одрећи нас, јер смо ми Његова творевина. Молимо се Господу макар колико се људи нама моле да им чинимо добро, и чинимо добро другима колико желимо да они нама чине добро. Не везујмо се за земљу, него се везујмо за Небо. Земља остаје, а Небо вечно траје и за вечни живот који не пролази, свако треба духом да се преобрази.

Боље сами себе да осудимо да нас Господ не осуди. Ако сами себе осудимо, онда се зна да смо се покајали и да нећемо више грешити. Не судимо другима да се не би судило нама. Праштајмо да би се и нама праштало. Мени је Бог све, Бог је биће моје… Душа моја љуби и благодари и хвали непрестано Господа. Бог се никоме не свети. Бог нас кажњава да би нас привукао себи, зато што нас љуби и чека наш повратак. Сваки човек се мора претопити као што се злато топи, из зла у добро, из лењости у рад, из незнања у знање, из немудрости у мудрост. Заједница са Богом јесте живот и светлост и наслада свима добрима. А оне који одступају од Њега Он отпушта, јер су то они сами изабрали. Ко Бога неће, Бог се ником не намеће. Који Њему хоће, тај ће брати рајско воће. Удаљење од светлости јесте тама, удаљење од Бога јесте смрт. Без Бога ни преко прага, са Богом и преко мора. 


( Отац Тадеј Витовнички )

Преузето са блога манастира Глоговац

Идеја да су познате личности врста „идола“ није нова. Откако је Холивуд почео са радом, филмске звезде и друге познате личности су називане божанствима. Свима нам је познат назив дива за оперске певачице, а у новије време овај назив се користи и у комерцијалнијој музици за певачице, а сама реч долази од италијанске речи која значи богиња. Затим у популарној музици јављају се називи као што су „рок богови“ и „поп идоли“.

Међутим, док коментатори и медији представљају ову врсту „обожавања“ познатих личности као врсту религије, већина обожавалаца познатих се изјашњава да нема осећај да оно у шта се упуштају има религијски карактер и потпуно одбацују идеју да су личности којима указују ту врсту „обожавања“ богови или божанства. Дакле, култура која се ствара око познатих личности, односно популарна култура је двосмислена. Она очигледно има елементе религије и самим тим изискује и нашу пажњу као црквених људи и хришћана верника.

Данас нам је свима јасно како сазнајемо за познате личности. Вести о њима и њиховим приватним животима данас заузимају велики део медијског простора, па је тешко не знати за поједине личности. Занимљиво је да су у самом почетку филмске индустрије информације о познатима, намењене широким народним масама, у одређеном смислу биле контролисане и било какви скандали су бивали цензурисани, јер се сматрало да друштво није било спремно за такву врсту сензација и скандал-маркетинга. Међутим, све је почело да се мења шездесетих година прошлог века када је новинарство, а посебно фотографско новинарство, доживело експанзију. Познате личности ухваћене у неком незгодном и компромитујућем тренутку постале су интересантније за јавност од цензурисаних и контролисаних производа. Јавност је показала да је више заинтересована за ону људску и стварну страну познатих него за култ и приче фабриковане око њих. Ипак, култура око познатих личности или популарна култура се показала као нешто што може бити изманипулисано и искоришћено не само од стране новинара, већ и од стране самих познатих личности. Бројне емисије, документарни филмови, живи „ријалити“ програми указују на то да је култура око познатих личности промењива, прилагодљива и манипулативна. Многе познате личности данас нису више мета новинара, већ саме својевољно отварају своје приватне животе за јавну инспекцију. Кроз њихово самооткривање они постају продукт. Њихова интима постаје артикал.  Данас, знамо за поједине људе јер је тешко не знати за њих. Дакле, култура око познатих личности данас је познавати и бити познат на све могуће начине.

Још шездесетих година прошлог века, када је култура око познатих почела да измиче контроли, један западни критичар је рекао да  су познате личности (звезде) оне личности које су познате по њиховој познатости. Овим се подразумева да бити познат није обавезно повезано са неким уметничким даром, вештином или врлином. Овим се чак подразумева одређени степен „плиткости“ познатих личности, тако да је бити познат, искључиво резултат медијске пажње. Уколико се сложимо са овом тврдњом, онда морамо да закључимо да културу око познатих личности карактерише непромишљена знатижеља и неукусна самопромоција. Ако овоме додамо још и повезаност самооткривања познатих личности и комерцијалног интереса за продуктима популарне културе, онда нам не преостаје ништа друго већ да закључимо да је позната личност само један аспект експлоатисања лаковерне јавности. У том случају, једина логична богословска реакција би била да се разобличе негативне стране опсесије познатим личностима и искритикује популарна култура као деградирајући феномен. Међутим, и поред евидентних недостатака у популарној култури, богословско мишљење о популарној култури мора узети у обзир улогу и значај коју она има у јавности, као и то да она представља потенцијално средство за мисију којим може да се изрази богословска креативност.

Теорија да је медијска представка популарне културе и културе око познатих личности нека врста религије делимично се ослања и на теорију секуларизације, односно опадања религиозности у свету са западном културом. Према овој теорији популарна култура попуњава празнину која настаје одсуством религије. Јасно је да се у овом случају подразумева да је религија основни принцип који даје смисао свему. Међутим, било какав покушај да се популарна култура мери неком религијском аналогијом значило би редукцију саме религије. Ипак, мора се признати да култура створена око познатих личности неодољиво асоцира на религију. Медијски створена, позната личност као таква не помаже организовању друштва и не нуди никакву врсту колективног идентитета, али сама популарна култура створена око њих је лако измењива, такорећи ненаметљиво агресивна кроз медије и уређена тако да је пријемчива за свачији укус. Тако, упркос домишљатости и духовитости одговора „витез џедај“ на питање верске опредељености током последњег пописа, популарност овога одговора указује на то да сама идеја није пука случајност. О чему се ради?

Велике медијске индустрије културе које утичу на обликовање популарне културе виде велику прилику у маркетиншкој манипулацији и спиновању. Верски, митски, духовни, па и магијски симболи, дакле и позитивни и негативни верски симболи, у зависности од потребе, данас су скоро неизоставни део маркетинга, а духовне теме више нису резервисане само за света места, свете књиге или духовну музику, или пак они мрачни аспекти духовности не везују се само за окултизам, спиритизам и томе слично. Медијски простор отвара могућност манипулисања, спиновања и комбиновања свих поменутих идеја и, било свесно или несвесно, релативизује религијске истине стварајући на тај начин једну нову културу – популарну културу. Користећи религијске елементе или симболе ствара се комплексан свет митских прича и бајки које утичу на обликовање популарне културе. Изражавајући се неким митским језиком, у популарној култури постоји много богова, а посао медија је да их представи на један забаван, питак и прихватљив начин, што свакако подразумева константне измене.

Популарна култура или, прецизније, култ око познатих личности чини значајан аспект стварања имиџа и стилова, и игра кључну улогу у њиховом пласирању и прихватању. То опет значи да се култура и приче створене око познатих личности нуде као алтернативни извори усмеравања личности, посебно младих, тако да, с једне стране, постоји веза између тога шта значи бити мушко, женско, црн, бео, хомосексуалац или хетеросексуалац, одређеног политичког определења..., а, са друге, циљано конструисаних прича и стилова живота у медијским расправама. Популарна култура на неки свој, забаван начин пажљиво спинованом артикулацијом нуди разна тумачења идеје шта значи бити човек, или суперчовек, добар или лош, позитиван или негативан, природан или неприродан. Неретко се и многе хришћанске идеје узимају ван контекста Цркве и хришћанске традиције и представљају се на један „сензационалнији“ и за широке народне масе „интересантнији“ начин зарад „вишег циља“. Ипак, манипулишући само елементима и појединим идејама Цркве, религије или вере у нешто, популарна култура у најбољем случају може бити окарактерисана само као сурогат религије у савременом свету, али не и као религија, па чак ни њена алтернатива. Тешко је поверовати да људи који су се шаљиво изјаснили на поменутом попису заиста верују да су „витезови џедаја“, док православни хришћанин ипак у своје определење може да буде уверен.

Из свега можемо закључити да идентификовање начина на које се пласирају религијске и богословске теме у популарној култури није исто што и рећи да ове теме у потпуности могу да замене религију. Можда се у популарној култури све чешће јављају теме као што су грех, пад, врлина, рај, пакао, анђели, демони, добро, лоше, али хришћанске теме ван контекста Цркве не могу бити поређене са хришћанским богословљем. Посебно је немогуће сматрати алтернативом за Цркву и веру индивидуалне и исфабриковане идеје, ма колико се чиниле логичне и ма колико биле медијски исфорсиране. Са друге стране, на Цркви је да препозна у којој мери ова култура утиче на верско образовање оних који немају црквено образовање или било каквог појма о Богу, Цркви и вери, и у којој мери популарна култура утиче на њихово разумевање хришћанске проповеди. За хришћанску заједницу која је навикла да преноси хришћанску проповед онима који су већ део заједнице, ово може представљати посебан изазов, а не треба сметнути са ума да се утицај популарне културе не зауставља само на онима који су ван црквене заједнице. Сви смо савременици и сведоци те културе, тако да су неретко и они унутар црквене заједнице у одређеној мери под утицајем различитих промена и тема које се намећу медијским дискурсима. Признајући ово, не значи да Црква нема начина да задржи различит став, а самим тим и понуди својеврстан допринос популарној култури. Упркос многим својим недостацима и великом простору за критику од стране Цркве, популарна култура отвара могућност читавом спектру научних поља и јавља се као нови изазов са којим се Црква сусреће у модерном друштву. Стога, популарна култура, ипак може бити од користи богословљу данас.

јереј Владимир Вранић

Преузето са сајта СПЦ

после архијерејске Литургије, којом ће началствовати епископ аустралијско-новозеландски Иринеј, са почетком у 11h и 30мин у  Манастиру Светог Архангела Гаврила у Земуну биће одржана манифестација "Сећане на оца Радована Биговића" у организацији Ман.Св.Арх.Гаврила, фондације "Цар Константин и Царица Јелена" из Стокхолма (Шведска), "Хришћанског културног центра" из Београда и Општине Земун из Мунзеа, са следећим програмом:

-Уводна реч - јереј Игор Батес
-Неколико речи о оцу Радовану - вероучитељица и теолог Драгана Дринчевић
-Главни део: претпремијера монодраме "Царица Јелена" у извођењу глумице Јелене Миле, а по тексту Силване Хаџи-Ђокић

-Музика и музичка пратња: проф Милош Николић (кавал) и Софија Иванишевић (вокал)

Greenpeace je napravio spisak hrane koja sardži GMO sastojke.

Jedini način na koji se možemo boriti protiv unosa GMO hrane u svoj ili organizam svoje dece jeste da znamo koja ga hrana sadrži, a koja ne. Nažalost, i tu je legislativa tanka, pa kompanije nisu dužne da napišu da li je poreklo sastojaka u hrani prirodno ili GMO.
Zato je Greenpeace sastavio listu proizvoda koji sadrže GMO a na njemu se nalazi Coca-Cola, Sprite, Fanta, Nestle, Pepsi, čokoladice Mars, Milky Way, Twix, Bounty, Ferrero.

Kompletan spisak možete videti OVDE:

"Један човек, идући из вароши кући, јахао је на магарцу, а његов син, момчић од десетак-петнаест година, ишао поред њега пешице. Сусретне их један човек, па рече: То није право, брате, да ти јашеш, а дете да иде пешице; твоје су ноге јаче од његових. Онда отац сјаше с магарца и посади сина на њ. Мало даље сретне их други човек па рече: То није лепо, момче, да ти јашеш, а отац да ти иде пешице, твоје су ноге млађе. Онда узјашу обојица и пођу тако мало, али их сретне трећи човјек, па рече: Каква је то будалаштина ? Два матора магарца на једној слабој животињи! Право би било да човек узме батину, па да вас обојицу шћера. Онда сјашу обојица и пођу пешице, отац с једне стране, син с друге, а магарац у средини.

Сретне их четврти човек, па рече: Ала сте ви чудна три друга! Зар није доста да двојица иду пешице ? Не би ли лакше било да један од вас јаше? Онда отац рече сину: Ми смо обојица свакојако јахали на магарцу, сад ваља да магарац јаше на нама. Па оборе магарца на земљу, те му један свеже предње ноге, а други стражње, па га онда узму на колац међу се, и тако га понесу. А кад се људи који су их сретали и стизали стану сад још већма смејати и чудити, онда отац, уједанпут бацивши магарца на земљу и почевши га дрешити, повиче: Та онај је сваки човек луђи од овога магарца који хоће свему свету да угоди. Ја ћу с мојим магарцем да чиним како сам и најпре по мојој вољи чинио; и тако отиду кући."

Majka bebe Berine Edina Hamidović

Ovako za “Blic” počinje ispovest Edina Hamidović iz BiH, majka dvomesečne Berine koja je 13. juna preminula na Institutu za majku i dete u Beogradu. Ona je posle brojnih infekcija obolela od sepse, zbog čega je i preminula. Nakon što operacija u Sarajevu nije bila uspešna, Berina je kao hitan slučaj upućena u Srbiju, ali dugo nije mogla da pređe granicu jer nema matični broj, a samim tim ni pasoš.

• Sarajevska beba bez JMBG preminula u bolnici u Beogradu
• Tišina i suze u Sarajevu: Hiljade građana odalo počast preminuloj bebi Berini

- Sve što je država trebalo da uradi jeste da našoj Berini, kao teško bolesnom detetu koje umire, omogući da pređe na lečenje u Srbiju. Bio je dovoljan samo jedan poziv graničnoj policiji ili jedna obična potvrda iz Ministarstva civilnih poslova. Međutim, službenike ni na našoj, ni na srpskoj granici niko nije hteo da obavesti o slučaju. U Ministarstvu kao da nisu ni čuli naše vapaje. Dok smo mi govorili da Berina umire, oni su pričali o nekakvim procedurama - kroz suze se priseća Edina Hamidović.

Malenoj Berini bio je važan svaki minut jer zbog teške deformacije jednjaka nije mogla da jede. Agonija na prelazu je trajala sve dok policajci nisu videli bebu kako se očajnički bori za život.
 

Još bez zakona o JMBG
Matični broj beba Berina nije mogla da dobije pošto se u Parlamentu BiH nije postigla saglasnost o novom zakonu o JMBG, nakon što je stari stavljen van snage odlukom Ustavnog suda. Više hiljada nezadovoljnih građana iz cele BiH već danima protestuje zahtevajući donošenje zakona o JMBG, dajući poslanicima rok do 30. juna. Nijedno dete rođeno nakon 12. februara u BiH nema matični broj JMBG.

- Čim su je ugledali, rekli su “ma prolazite”. Mislila sam da mi srce neće izdržati toliku bol. Ne znam ni kako sada podnosim što je više nema - priča Edina za „Blic“.

Kako je izjavila u prilogu za TV Al Jazeera Balkans, oni su praktično prošvercovali svoje dete na samrti.

Kad su konačno uspeli da dođu do Beograda, u bolnici su se pojavili novi problemi.

- Iz Kantona nisu uplatili 100.000 dinara, što je bila njihova obaveza. U zakonu lepo piše da ukoliko operaciju nije moguće obaviti u BiH, a dete ima zdravstveno osiguranje, operacija se obavlja u nekoj drugoj državi. Međutim, nama su rekli kako nisu u mogućnosti da plate lečenje. Lekari iz Beograda su i pored toga dali sve od sebe da spasu našu ćerkicu. Hvala im od srca - priča otac Emir za naš list.

U naknadnom prikupljanju novca pomogli su im prijatelji i rodbina, a država ponovo ništa nije učinila.

- Samo su izgovarali da nisu nadležni, kao da ih nije zanimalo što se jedan život polako gasi - kažu Hamidovići.

Mala Berina biće sahranjena danas u 14 sati na groblju Vlakovo.

VIDEO > Prilog televizije "Al Džazira Balkans" o maloj Berini:

Blic

Zbog izlivanja Dunava, mnogi su priobalni sportski tereni poplavljeni, a dovitljivi novosađani su se dosetili, pa su izmislili novi sport, koji je kombinacija kajaka, rukometa i vaterpola. 

http://www.dodaj.rs/f/14/NV/1z11tcjG/688851103612556936601000.jpg

Kako to da je u Srbiji tesko naci posao, a svi zive nekako ?

Beta / AP Photo/Kirsty Wigglesworth

Međunarodni kongres Budućnost sveta 2045 čiji je idejni tvorac multimilioner Dmitrij Ickov, leži između nauke i naučne fantastike.

Na njemu su ove godine učestvovali naučnici poput Reja Kurcvajla, Pitera Dijamandisa i Marvina Minskija, ali i brojni spiritualni lideri.

Kurcvajl – pronalazač, futurista i sada direktor inženjeringa kompanije Google – predviđa da će do 2045. tehnologija prevazići moć ljudskog mozga i stvoriti vrstu superinteligencije, što se u naučnim krugovima zove “singularitet”.

Drugi naučnici tvrde da će roboti prevazići ljude do 2100.

Prema Murovom zakonu, moć računara se udvostručuje, u proseku na svake dve godine. Brojne tehnologije napreduju istim eksponencijalnim rastom – od sekvenciranja DNK do 3D štampanja, rekao je Kurcvajl.

“Prema konzervativnim procenama o tome koliko je kompjuterizacije potrebno da bi se funkcionalno simulirao ljudski mozak, bićemo u stanju da proširimo obim naše inteligencije i do milijardu puta”, kaže Kurcvajl.

Ickov i drugi takozvani “transhumanisti” ovaj predstojeći singularitet tumače kao “digitalnu besmrtnost”.

Naime, oni veruju da će za nekoliko decenija ljudi biti u stanju da premeštaju svoje umove na računare i prevaziđu potrebu za biološkim telom.

Zanimljivo je da neurološki inženjering već napreduje ka modeliranju mozga i razvijanju tehnologija za čuvanje i zamenu nekih bioloških funkcija.

Najvažniji poduhvati napravljeni su na polju interfejsa između mozga i kompjutera, ili BCI. Recimo, kohlearni implanti koji stimulišu rad moždanog kohlearnog nerva i vraća sluh nagluvima, prvi je pravi BCI.

Mnogi sada razvijaju takve interfejse za vraćanje motorike nakon oštećenja nervnog sistema usled šloga ili povrede kičmene moždine.

Hose Karmena i Majkl Maharbiz, elektroinženjeri Kalifornijskog univerziteta u Berkliju rade na razvijanju najmodernijih motora BCI.

Ovi uređaji sadrže brojne elektrode koje snimaju nervne signale iz delova mozga zaduženih za retoriku, a zatim se isti dekodiraju u računaru i koriste za kontrolu kompjuterskog kursora ili prostetičkog uda.

Karmena i Maharbiz rekli su da su takvi uređaji veoma stabilni i da ne moraju biti povezani kablovima.

Teodor Berger, neuro inženjer Univerziteta u južnoj Kaliforniji u Los Anđelesu razvija takozvanu memorijsku protezu.

Berger ima za cilj da zameni deo hipokampusa, regije mozga koja konvertuje kratkoročna sećanja u dugoročna BCI uređajem.

On bi snimao električnu aktivnost koja nastaje stvaranjem kratkoročnog sećanja i konvertovao je u digitalni signal.

On bi zatim bio prebacivan na računar gde se matematički transformiše, a onda vraća ponovo u mozak gde se pohranjuje kao dugoročno sećanje.

Uspešno je testirao uređaj na pacovima i majmunima, a sada radi i sa ljudima.

Dmitrij Ickov (Foto: Beta / AP Photo/Mary Altaffer)

Konferencija je zašla u područje nadrealnog kada je Martina Rotblat, advokat, pisac, preduzetnik i izvršni direktor biotehnološke kompanije United Therapeutics Corp. izašla na scenu.

Čak je naziv njenog predavanja bio provokativan “Svrha biotehnologije je kraj smrtnosti”.

Rotblat je predstavila koncept “koniranja uma” – stvaranje digitalnih verzija ljudi koji mogu da žive večno.

Ona je opisala kako se stvaraju klonovi uma od takozvanog “mindfile” – onlajn skladište naših ličnosti – koje, smatra ona, ljudi već imaju (u vidu Facebooka, na primer).

Njega bi pokretala neka vrsta softvera za svesnost.

“Prva kompanija koja razvije takav softver biće hiljadu puta uspešnija od Googlea”, rekla je ona.

Međutim, da li će takav klonirani um biti živ? Rotblat misli da je odgovor potvrdan.

Ona je citirala definiciju života kao samoreplikujućeg koda. Neki kritičari su primetili da um mora biti usađen u biološku osnovu.

Međutim, ona smatra da su softver i hardver podjednako dobri kao biološki materijali.

Fizičar Rodžer Penrouz Univerziteta u Oksfordu nije se složio sa interpretacijom da je mozak samo komjuter. On je izložio tezu o tome da je svest kvantni mehanički fenomen koji se izdigao iz tkanja svemira.

On smatra da bi upload mozga morao da uključi kvantne računare, što znači da se tako nešto ne može desiti do 2045.

http://www.b92.net/zivot/novodoba.php?yyyy=2013&mm=06&dd=18&nav_id=724081

...данас доста људи иде на разне врсте плеса....нарочито млади....

...да ли и ви идете....?....волите ли да играте....?

...или волите да посматрате друге како играју....?

...коју врсту плеса највише волите?

IZVOR: BETA, TANJUG

Beograd -- Testiranje iz matematike odloženo pošto su "provaljeni". Nema dokaza da se isto desilo i sa testovima iz srpskog. Policija nadgleda štampanje testova za sutra.

Ministar prosvete Žarko Obradović izjavio je da će danas biti štampani novi testovi za polaganje ispita iz matematike i da će tokom štampe u Službenog glasniku dežurati policija.

Obradović je novinarima u parlamentu rekao da će učenici sutra polagati tekst iz matematike jer je "provaljen" onaj koji je trebalo da polažu i najavio policijsku istragu koja bi, kako je naglasio, trebalo da otkrije kako se to dogodilo. 

"U večernjim satima novi testovi će biti distribuirani školama, a čitav proces distribucije do školskih uprava nadziraće i policija", rekao je Obradović.

Ministar prosvete izjavio je da ne postoje dokazi da je "provaljen" i juče polagani test iz srpskog jezika. međutim, Sindikat radnika u prosveti Srbije tvrdi da su se tetsovi iz srpskog juče prodavali po ceni od 4.000 dinara u pojedinim školmaa zbog čega traže od Ministarstva prosvete najoštrije sankcije protiv direktora, supervizora i svih odgovornih osoba u tim školama. 

Sindikat navodi da su se takve pojave dešavale i u prethodnim periodima, ali da se nisu sprovodile sankcije, niti su odgovorna lica snosila odgovornost za te i takve nezakonite radnje. Slićne tvrdnje izneo je i Forum beogradskih osnovnih škola, navodeći da su se prošle godine testovi za ispite prodavali na Zelenom vencu, da je ozbiljna istraga obećana, a da nikakvo saopštenje o rezultatima te istrage nije izdato do danas. 

"Nemamo nikakvih prijava da su se bilo kakve malverzacije dogodile u vezi sa testovima iz srpskog" rekao je ministar. Upravi kriminalističke policije predati su svi dokazi i dokumentacija kako bi se utvrdilo ko je ukrao i prosledio testove iz matematike. 

Polaganje testa iz matematike je odloženo za sutra. 

Ovo je treća školska godina da učenici koji su završili osmi razred polažu završni ispit kao uslov za upis u srednje škole. Test iz srpskog jezika, odnosno maternjeg imali su juče. 

Osmi razred je završilo 70.385 učenika, a u srednjim školama ima mest za 80.859. 

Đaci za rešavanje tih testgova imaju 120 minuta. Na testovima je 75 odsto potpuno nepoznatih pitanja, dok će 25 odsto zadataka biti delimično poznato.

 

 

Forum beogradskih osnovnih škola zatražio je danas smenu ministra prosvete Žarka Obradovića. "U svakoj drugoj zemlji, ovo što se danas desilo bila bi velika sramota i skandal, a ministar bi bio odmah razrešen, poslanički mandat bi mu bio oduzet po hitnom postupku i bio bi pozvan na 
odgovornost", navodi se u saopštenju.

Izvor

Za ovo izdanje Festivala organizator Kulturni centar Beograda pripremio je bogat i raznolik program orguljskih resitala i kamerne muzike. Beogradskoj publici predstaviće se mladi orguljaši iz naše zemlje koji su stasavali i u okviru Letnje škole orgulja, kao i gosti iz inostranstva.

Prvi put publika će imati priliku da čuje tradicionalni švedski instrument nikelharp i pozitiv – male pokretne orgulje.

Specijalno za decu biće organizovano predstavljanje orgulja i sviranje na ovom instrumentu.

http://www.blic.rs/Kultura/Vesti/388440/Dani-orgulja-od-30-juna-do-6-jula-na-Crvenom-krstu

Program:

http://www.kcb.org.rs/OProgramima/Muzi%C4%8Dkiprogram/Daniorgulja/tabid/83/language/sr-Latn-CS/Default.aspx

П.С.

Моса(д) наравно...

Тамо, где се окупљају добри људи, усељава се мир, братољубље и осећајност, а тамо где је раздор, и разврат, настају убиства и ратови. Ако волиш Бога - потврди то својим делима; ако волиш људе - потврди то својом целомудреношћу.
Волети Бога и људе, значи служити онима које волиш. Ако не служиш, значи не волиш. Другог пута нема. Онај, који се смирује пред другим, дан за даном прераста своје мало "ја" и сусреће се са Христом; непослушни штити своје "ја" уз помоћ демона самоугађања и самољубља.

Људи, који воле једни друге - не сматрају већ знају да се таква Љубав веома ретко среће.

Старац Симеон Атонски

Manastir Glogovac

  
    Sva stvorenja zevaju. Mi to počinjemo da činimo već kojih pet minuta posle rođenja, i nastavljamo kroz ceo život, sve do samog smrtnog  časa. Zevanje je toliko obično i toliko opšte da su ga istraživači svi odreda zanemarili. Niko, naime, nije hteo da rizikuje da ispadne smešan zbog toga što svoje vreme i novac troši da bi izbliza izučavao tako nevažnu stvar.

    Dvojica naučnika, međutim, mislili su drugačije nego ostali - Robert Provajn sa Merilendskog univerziteta i Ronald Beinindžer. Ova dvojica psihologa počeli su 1979. godine, nezavisno jedan od drugog, da menjaju mišljenje o zevanju. Robert Provajn kaže tom prilikom: 'Upravo zato što ljudi ovu pojavu smatraju trivijalnom, pomislio sam da mi je proučavanje zevanja možda prilika da učinim nešto važno.'

izvor: http://www.biljeizdravlje.rs/code/navigate.php?Id=331&editionId=139&articleId=694

Nevjerovatna novost: osnovni uzrok raka bio je službeno otkriven već decenijama (1923), a pronalazač je 1931. za to dobio Nobelovu nagradu iz medicine.
Od tada ništa nije bilo napravljeno od tog dostignuća, već se samo nastavilo, po cijelome svijetu sakupljati novac za dalja istraživanja preko raznoraznih institucija, kao na primjer italijanski airco.
Kada je glavni uzrok raka već bio poznat.

Veoma mali broj ljudi u čitavom svijetu zna za to, jer je ta istina sakrivena sa strane farmaceutske i prehrambene industrije.

Godine 1931. Nemački naučnik Oto Hajnrih Varburg primio je Nobelovu nagradu za pronalazak osnovnog uzroka raka.

Upravo tako. Otkrio je osnovni uzrok nastanka raka, i zato primio Nobelovu nagradu.

Otto je otkrio, da je rak rezultat anti-fiziološke snage i anti-fiziološkog načina života.

Zašto? Zato što jednim anti-fiziološkim načinom ishrane (dijeta na osnovi hrane koja zakiseljuje) i fizičkom neaktivnošću, tijelo stvara kiselu sredinu, (u slučaju fizičke neaktivnosti stanice nisu dovoljno snabdijeveno kiseonikom).

Ćelijska zakiseljenost uzrokuje izbacivanje kiseonika. Pomanjkanje kiseonika u ćelijama stvara kiselu sredinu.

Rekao je: “Pomanjkanje kiseonika i kiselost su dvije strane iste medalje: ako neko ima jedno ima i drugo”.

To znači, ako neko ima pretjeranu kiselost, dakle automatski će imati pomankanje kiseonika u svom sistemu. Ako nedostaje kiseonik imati ćete zakiseljen organizam.

Takođe je rekao: “Kisele supstance odbijaju kiseonik, s obzirom na bazične, koje privlače kiseonik.”

Dakle, kisela sredina je sredina bez kiseonika

Izjavio je: “Lišiti stanicu za 35% njenog kiseonika za 48 sati možete je pretvoriti u rakastu stanicu.

“Sve normalne ćelije imaju apsolutnu potrebu za kiseonikom, međutim tumoralne stanice mogu živjeti bez njega”. (Pravilo bez mogućnosti izuzeci).

“Tumorska su tkiva kisela, dok su zdrava tkiva alkalna.”

U svom djelu “Metabolizam tumora”, Otto je pokazao, da su svi kancerogeni oblici okarakterisani sa dva fundamentalna uslova: krvnom kiselosti i hipoksijom (pomankanje kiseonika).

Otkrio je, da su tumoralne stanice anaerobne (ne udišu kiseonik) i ne mogu preživjeti u prisustvu visokih koncentracija kiseonika.

Tumoralne stanice mogu preživeti samo glukozom i u sredini bez kiseonika.

Stoga, karcinom nije ništa drugo nego odbrambeni mehanizam, koji imaju neke telesne ćelije, kako bi preživjele u kiseloj sredini bez prisustva kiseonika.

Da zaključimo: Zdrave ćelije žive u alkalnoj sredini punoj kiseonika, koja omogućava normalno funkcionisanje. Tumoralne stanice žive u kiseloj sredini siromašnoj kiseonikom.

VAŽNO: Nakon što je završen probavni process, hrana, u zavisnosti od kvaliteta proteina, ugljenih hidrata, masti, vitamina i minerala, osigurava i stvara uvjete kiselosti ili alkalnosti u telu. Drugim riječima … sve zavisi od toga šta se jede.

Kiselo ili alkalno stanje mjeri se PH skalom čije vrednosti idu od 0-14, gde je 7 neutralna zona. Od 0-7 je kiselo 7-14 je alkalno.
Važno je znati kako kisela ili alkalna hrana utiče na zdravlje, pošto stanice, da bi mogle uspješno funkcionisati trebale bi se nalaziti u ph lagano alkalnom (nešto malo iznad 7).

U zdravoj osobi pH krvi nalazi se između 7,4 i 7,45.

Ako je pH krvi u neke osobe ispod 7, završava u komi.

HRANA KOJA zakiseljuju TIJELO:
* Rafinisani šećer i svi njegovi derivati. (Od svih je najgori, jer nema bjelančevina, bez masti je, nema vitamina niti minerala, samo rafinirani ugljeni hidrati, koji drobe gušteraču). Njegov pH je 2,1 (veoma kiseo). * Meso, (sve vrste) * Proizvodi životinjskog porijekla (miljeko i sirevi, skuta jogurt itd) * Rafinisana sol
* Rafinisano brašno i svi njegovi derivati. (Tjestenina, torte, keksi itd)
* Hljeb. (Najveći dio sadrži oksidirane masti, margarin, so, šećer i konzervanse)
* Margarin.
* Kofein. (Kafa, crni čaj, čokolada)
* Alkohol.
* Duhan. (Cigarette)
* Antibiotici i generalno svi lijekovi.
* Bilo koja kuhana hrana. (Kuhanje uništava kiseonik povećavajući kiselost hrane)
* Sva industrijski prerađena hrana, u konzervama, koja sadrži konzervanse, vještačke boje, arome, stabilizatore itd.

Krv se neprestano sama reguliše kako ne bi upala u metaboličku kiselost, kako bi garantovala dobru funkcionalnost i optimizovala ćelijski metabolizam. Tijelo mora imati temelje prehrambenih minerala za neutralizaciju krvne kiselosti u metabolizmu, ali sva spomenuta hrana (pogotovo rafinirana-prerađena) zakiseljuje krv i zaražuju tijelo.

Moramo voditi brigu, da s modernim stilom života, ovu hranu jedemo barem tri puta dnevno, 365 dana u godini i sva je ta hrana anti-fiziološka.

HRANA KOJA alkalizira. * Sve sirovo povrće. (Neko je kiselo po okusu, ali u tijelu reaguje pa postaje alkalno. Neko je pomalo kiselkasto, ali uza sve to stvaraju osnovu za pravinu ravnotežu) Sirovo povrće proizvodi kiseonik, kuhano NE.
* Voće, isto tako. Na primjer, limun ima pH factor približno 2,2, uza sve to unutar tijela ima veoma visok stepen alkalnosti. (Možda najjači od svih – nemojte, da vas zavara njegov veoma kiseli ukus). * Voće proizvodi dosta kiseonika. * Neko sjemenje, kao na primer bademi (mendule) jako su alkalni.
* Integralne žitarice: jedina alkalizirajuća žitarica je proso. Sve su ostale žitarice lagano kisele, uza sve to, kako idealna ishrana treba i određeni procenat kiselosti, treba neke i trošiti. Sve žitarice moraju se jesti kuhane. * Med ima veoma visoku alkalnost. * Hlorofil: bilje je veoma alkalno. (Pogotovo aloa vera)
* Voda je važna za proivodnju kiseonika. “Cronična dehidracija je najvažnija tjelesna napetost i korijen najvećeg dijela svih degenerativnih bolesti.” Potvrđuje dr.Feidoon Batmanghelidj.
* Vježbanje daje kiseonik cijelom tijelu. “Sjedeći način života uništava život”.

Idealno je imati 60% alkalnu ishranu, nego kiselu, i prirodno je izbjegavati proizvode koji su u većini kiseli, kao što su gazirana industrijski proizvedena pića, rafinisani šećeri, kao i svi zaslađivači.

Ne zloupotrebljavajte sol, koristite je što je manje moguće.

Za bolesne osobe, idealno je da ishrana bude 80% alkalna, izbegavajući sve štetne proizvode.

Ako imate karcinom savet je, da alkalizira tijelo što je više moguće.

Dr.George V.Crile iz Klivlenda, jedan od najpriznatijih hirurga na svijetu otvoreno izjavljuje: “Sve smrti takozvane” prirodne “nisu ništa drugo nego terminalna tačka kisele zasićenosti tijela.”

Kao što je ranije naglašeno, potpuno je nemouće, da se rak pojavi u nekoj osobi, koja oslobađa tijelo svih kiselosti 01:00 alkalnom ishranom, koja povećava pijenje čiste vode i koja izbjegava hranu koja proizvodi kiselost.

Uopšteno, rak se ne ugovara, niti se naslijeđuje. Ono što se nasleđuje su prehrambene i ambientalne navike te način života (stil života). To može proizvesti rak.

Menchen je napisao: “Borba života je protiv zadržavanja kiselosti”.
“Starenje, pomanjkanje energije, stress, glavobolja, srčane bolesti, alergije, eksceme, koprivnjača, astma, bubrežni kamenci, arterioskleroza, između drugih nisu ništa drugo nego akumuliranje kiselosti.”

Dr Theodore A. Baroodi napisao je u svojoj knjizi “Alkalizirati ili umrijeti” (alcaline o Die):

“U stvari, nisu važna bezbrojna imena bolesti, ono što je važno, da one sve proizlaze iz osnovnog uzroka: previše kiselih otpadaka u tijelu.”

Dr Robert O. Ioung je rekao:
Povećana zakiseljenost organizma uzrok je svih degenerativnih bolesti. Ako dođe do poremećaja ravnoteže i organizam započne skladištiti kiselost i njegove otpadke u većoj mjeri nego što ih može izlučiti onda se manifestuju bolesti. “

A HEMOTERAPIJA?
Hemoterapija zakiseljuje tijelo do te mjere, da tijelo mora posegnuti za alkalnim rezervama organizma, kako bi neutralisalo kiselost, žrtvujući mineralne osnove (kalcijum, magnezijum, kalijum) ugrađene u kosti, zube, udove, nokte i kosu. Iz tog razloga primjećujemo promjene na licima, koje primaju taj tretman, između ostalog i opadanje kose. Za tijelo ne znači ništa biti bez kose, ali je jedan kiseli pH značio bi smrt.

Ništa od svega ovoga nije ispričano ili opisano. Sve naznake, industrija raka (čitaj: farmaceutska industrija) i hemoterapija su najunosnije aktivnosti koje postoje, to ne dozvoljavaju … Govori se o multi miliunskom bogastvu, pa vlasnici ne žele, da se to obznani.

Sve ukazuje, da farmaceutska industrija zajedno sa prehrambenom industrijom su jedno te ​​isto tijelo i da je zavjera da 1 pomaže drugom u zaradi.

Što je više ljudi bolesno, tim više raste zarada farmaceutske industrije. Da bi bilo što više pacijenata potrebno je tim više hrane smeće, toliko koliko je proizvodi prahrambena industrija.

Koliko nas je več čulo novost, da neko ima rak i da drugi pri tome kaže: .. “Moglo se to desiti svakome …”

NE, NIJE MOGLO!!!

Izvor: http://www.magazin.ba/featured/osnovni-uzrok-raka-otkriven-jos-prije-jednoga-stoleca-ali-je-sve-do-sada-skrivan-od-javnosti-16336.html

http://petruvoda.ro/2013/06/16/parintele-arhimandrit-justin-parvu-a-trecut-la-domnul-si-mintuitorul-nostru/

Оче Јустине, моли Бога за нас!

http://www.orthphoto.net/photo.php?id=33768&id_jezyk=1

http://www.orthphoto.net/photo.php?id=34447&id_jezyk=1

http://www.orthphoto.net/photo.php?id=77876&id_jezyk=1

http://www.youtube.com/watch?v=qDBeDe8voNs&feature=player_embedded

Ово је православно-хришћански форум.

Имамо овде попове, теологе, калуђере, црквене христијане и други неки народ.

Форум је превасходно намењен мисонарењу и упућивању у "тајне вере и живота" у Цркви. Затим за разне друге дијалоге.

Које су међутим код нас најчешће и најпосећеније теме?

Морам да приметим то су теме које говоре о национализму, економији и тржишту, затим медијима и таблоидним вестима, потом једна од најомиљенијих је о хомосексуализму, често имам утисак да сам дошао на форум квирију, затим политичке теме, сад их нешто и нема јер су прошли избори али чим се нешто занимљиво збуде бити ће и њијех.

Ово су најпосећеније теме и теме на којима форумаши најактивније учествују.

Дајте бре људи манте се белаја. Ако ми је до политике ићи ћу на политички форум, до педера на квирију, до таблидних вести ићи ћу директно на таблоиде.

И сад оно што претекне ту и тамо се пискара више невољно него икако о црквеним темама.

Протојереј-ставрофор Велибор Џомић, координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске, упозорава у интервјуу Срни да се у Црној Гори у посљедње три године врши прогон свештеника Српске православне цркве /СПЦ/ и оцјењује да то није државни пројекат него одлука једног броја министара “које је опила власт”.

“Не видим ниједан разлог због кога се у Црној Гори прогони мања група православних свештеника. Ријеч је о озбиљним, одговорним, образованим породичним људима или монасима и монахињама који годинама и деценијама живе у Црној Гори, али немају црногорско држављанство”, каже Џомић у интервјуу Срни.

Он појашњава да су се сви ти људи годинама уредно пријављивали надлежним органима и од њих добијали дозволе за боравак.

“У једном политичком тренутку, тачније када је на чело МУП-а Црне Горе дошао Иван Брајовић, без икаквог разлога захтјеви тих свештених и монашких лица су – или одбијани или МУП није одговарао на жалбе”, појашњава Џомић.

Према његовим ријечима, министар Брајовић и слични приказивали су те људе као некакву, наводну, илегалну групу која незаконито борави у Црној Гори.

Он прецизира да је кулминација те драме била у фебруару 2012. године, када је за вријеме ванредног стања седморици пљеваљских свештеника наложено да напусте Црну Гору, иако је због сњежне мећаве на снази била забрана кретања.

Управни суд је поништавао та рјешења МУП-а и ниједно није издржало судску провјеру.

“Водили су каубојске, а не управне поступке. Ти људи, а и лично сам свједок, третирани су као грађани ко зна ког реда иако имају више година факултетског образовања него, рецимо, сви запослени у подручној јединици МУП-а у Подгорици”, истиче Џомић, који још не жели да вјерује да је у овом случају ријеч о државном пројекту Црне Горе.

Он сматра да су у питању “острашћени партијски појединци који се, иако критикују фамозне деведесете, понашају као да је сада ступила на снагу резолуција Информбироа”.

Џомић сматра да је неке људе, које је први пут запала министарска функција, занијела и обезнанила власт, тако да су помислили да могу да раде шта год хоће, али да се види да, ипак, не може тако.

“За сад знам да само нас тројица, иако је мој случај медијски највише испраћен, наводно угрожавамо националну безбједност Црне Горе. Како, када, с ким, с чим, гђе и зашто – још не знамо и, судећи по свему, нећемо ни знати”, наводи Џомић.

Џомић пита од када су то свештеници Цркве која је “родила и утврдила Црну Гору” опасни по њену безбједност!?

“Да су написали да смо опасни за будућност коју виде неки типови из неких странака на свој начин, онда бих и разумио јер нам се погледи не морају нужно поклапати… Да су нас питали како видимо Црну Гору у будућности – добили би одговор. Видимо је као демократску државу и као друштво једнаких шанси. Али, написати да смо опасни за националну безбједност много је па да је и покојни Тито жив. Ако ја и још два свештеника угрожавамо националну безбједност Црне Горе онда мирне душе и савјести могу да тврдим да ту безбједност још више угрожавају они који то без доказа тврде”, истакао је Џомић.

Уосталом, каже прота подгорички, амерички Стејт департмент већ другу годину заредом у свој извјештај о кршењу људских права у 179 држава свијета уврштава и његов случај.

“Вријеме је да се са тим прекине и да МУП свим свештеницима свих вјера дозволи боравак, а да се против свакога ко крши законске прописе покрену поступци у складу са законом”, закључио је Џомић у интервјуу Срни.

Извор: Светигора прес

линк

https://www.facebook.com/events/180730605425962/183872841778405/?notif_t=plan_mall_activity

Скуп у Јабланици, а поводом Битке на Неретви или "битке за рањенике" (тзв. Четврта непријатељска офанзива) одржан је 11. маја у организацији САБНОР-а БиХ, док је комеморација на Тјентишту (Пета непријатељска офанзива) одржана пре два дана у организацији Владе Републике Српске. Тако кажу штури агенцијски извештаји...

На оба скупа били су присутни и представници нашег СУБНОР-а, тј. одавде из Србије.

Уколико имамо у виду да су велику већину бораца НОВ у обе битке чинили представници нашег, српског народа, интересује ме ваше мишљење, да ли је поред представника борачких организација из Србије, на тим скуповима (ако не већ у Јабланици, а онда на Тјентишту где је обележавање обављено на "званичном" нивоу), дакле, да ли је и држава Србија требала да пошаље на ова места своје званичне представнике?

Искуство, духовно и свакодневно подједнако, говори нам о томе да је лакше добити него задржати. Ако се ради о великом дару умеће његовог коришћења је најтеже што очекује онога ко га је добио. Благослов може да се претвори у проклетство сразмерно с неуким коришћењем или занемаривањем дарова. Историја Израела је пример за ово. Мноштво чуда, Божије вођство, односи између народа и Бога попут супружничких! Шта се више може очекивати? Ипак, као наличје ових односа неумољиво се појављују погубљења и тешки ударци који падају на главе људе који се понашају недостојно избрања. Што се тиче причешћивања реалност Христовог присуства у Евхаристији је још у апостолска времена наводила на то да се говори о болестима и смрти недостојних причесника. Дакле, одавно је време да се говори не само о припреми за причешће, већ и о правилном животу после добијеног причешћа.

Ево прве мисли која почива на површини: зар није умесно да се на дан причешћа уместо вечерњих молитава, покајничких и скрушених, уочи спавања још једном прочитају благодарствене молитве после причешћа? У њима су молбе не просто за опроштај и помиловање, већ „да уђеш у удове и у утробу, учврстиш зглобове и кости, опалиш трње свих сагрешења“ и др. Ове кратке молитве су веома снажне, пуне смисла, радосне и енергичне. Њихово вишеструко или макар поновно читање на дан причешћа појачава у хришћанској души осећај захвалности према Богу, рађа трезвеност (сећање на Господа), распламсава у човеку жељу да се чешће причешћује.

Светитељ Јован (Максимович) је након служења литургије често дуго остајао у олтару. Читао је Јеванђеље, „пребирао“ је бројанице, изговарао је друге молитве и затим је с напором одлазио на свакодневни посао пошто није желео да напусти олтар. И то је лекција. Очигледно да је човек у свету оптерећен бригама и да је ужурбани животни темпо непријатељ усредсређености. Али, човек треба да се труди да после причешћивања не зарони одмах у послове, треба да се потруди да потражи макар кап тишине коју ће посветити читању и размишљању.

Плашим се да тврдим који је тачно од оптинских стараца (чини ми се Варсануфије) саветовао да се на дан причешћа чита Апокалипса Јована Богослова. Очигледно се имало у виду то да је облагодаћени ум хришћанина у то време способнији за примање Божјих тајни него у обичне дане. Није толико у питању конкретан савет колико обриси општег правила: на дан причешћа све могуће време и снаге треба посвећивати проучавању речи Божије и других духовним делима.

Поставши дом Божји посредством причешћа хришћанин постаје страшан за невидљиве непријатеље добра. Од њега као од ватре „бежи сваки злочинац и свака страст“. Стога је за непријатеља битан задатак да се потруди да разоноди хришћанина, да га увуче у ковитлац разноразних брига, да га окружи „незнањем, заборавом, малодушношћу и каменом безосећајношћу“. И непријатељу то полази за руком сразмерно с нашом непажњом. Треба ли се чудити распојасаности греха и хаосу који влада у главама ако не учимо да како треба користимо своје најпобедоносније оружје – битно сједињење с Богочовеком и Спаситељем?

***

Питање без сумње, није потпуно сагледано, већ смо га се само дотакли. Оно захтева црквену пажњу и самом изговарању питања може претходити позив: „Вонмем!“ („Пазимо!“) И умеће опраштања грешака и способност супротстављања деловању страсти и храброст у незгодама и предукус вечних добара, и још много-много другог се причесницима даје у изобиљу. Ево шта је Јован Кронштатски говорио после причешћивања: „Господ је у мени лично, Бог и човек, ипостасно, суштаствено, истинито, очишћујуће, освећујуће, победоносно, обнављајуће, обожавајуће, чудотворно, што и осећам у себи.“

Богатство дарова које је осећао кронштатски пастир исто је богатство дарова које се даје свима, али нажалост, причесници га не осећају тако дубоко.

Управо у овом смислу ће свеци судити свету. Имајући тачно исто онолико колико и ми, они су умели да свој живот претворе у јарко горење кандила док ми само испуштамо гареж и ризикујемо да у страшном часу суда останемо без уља.

Осим онога што већ имамо можда нам више ништа није ни потребно за чудотворну пуноту и свакодневно хришћанско сведочење. Није нам потребно ништа преко тога, али треба да научимо да користимо оно што имамо. И пре свега треба да научимо да се правилно опходимо према пречистим тајнама Христовог Тела и Крви: да их са свештеним страхом примамо и достојно чувамо у себи.

http://www.pravoslavie.ru/srpska/61856.htm

ПРАВОСЛАВНА ЕПАРХИЈА ТИМОЧКА

Црква Свете Тројице у Неготину

У недељу, 23. јуна 2013. године, наша црква прославља своју славу.

Поводом црквене славе Свете Тројице,

Његово Преосвештенство Епископ тимочки г.г. Јустин

служиће Свету Архијерејску Литургију.

Дочек Епископа испред цркве у 8:30 часова.

ПОЧЕТАК ЛИТУРГИЈЕ У 9 ЧАСОВА.

Ово славље ће увеличати и прелепо појање Црквеног Хора наше цркве.

После Литургије свечани ручак за све госте,

ДОБРО НАМ ДОШЛИ !

Значи, уместо:

 

...Речено је око за око, зуб за зуб. А ја вам кажем: ко те удари по једном образу, обрни му и други; и ко хоће да ти узме кошуљу, подај му и хаљину; и ко те потера један сахат, иди с њим два (Мат. 5, 38-42). Бог ће видети и накнадиће ти стоструко. Тако чине синови Божји, свесни да је њихов Отац небесни богат, и да неће оскудевати. Само ћете тако победити злу вољу злобних и помоћи да се излече од злобе и постану морално здрава браћа. Другог лека њима нема, нити веће насладе вама. Нити другог пута ка миру у селу и у свету.

Речено је: љуби ближњега својега, и мрзи непријатеља својега. А ја вам кажем: љубите непријатеље своје (Мат. 5, 43-47). Прво моли се Богу за непријатеља свога. Својом молитвом ти га мучиш, колебаш га и двојиш све док ти не постане пријатељ. Само тако ћете од непријатеља учинити пријатеље себи, и обрадоваћете Бога, и задивити ангеле и постидети ђавола, који разгорева непријатељство мећу људима. Ако ли љубите само оне који вас љубе чините оно што чине и незнабошци, па и животиње, али ништа што је достојно синова Оца небесног који обасјавајући својим сунцем и зле и добре, даје вам пример савршенства. Чините дакле и ви тако, и царство Божје ући ће у вас и ви у царство Божје.

Љубав не потребује никакав писани закон. Зато Исус није ни написао никакав закон, слично земаљским мудрацима. Све што је Он својом руком написао, написао je једном по прашини пред храмом јерусалимским, и одмах избрисао. Љубав је, сама по себи, врховни закон на небу и на земљи. Ангели немају другог закона изван љубави. Што ће љубави закони кад љубав не греши него ратује против греха, а закони се по нужди пишу за оне који греше. И шта ће љубави заповести, кад их она извршује и пре него што их чује? Љубави се додаје мудрост, и њој се отварају све двери тајне. Љубави се додаје и сила, те она покорава себи све и грешнике и зверове и демоне и сву природу. Синови Божји синови су љубави, и царство небесно царство је љубави.

Ово су две нечувене новости, о којима Исус говораше народу дуго и дуго: љубав као свеобухватни и самодовољни закон над законима, и царство небесно као вечна отаџбина живота и славе свих праведника. Љубав и царство небесно. 

А народ нетремице гледаше у лице Исусово и у мртвој тишини слушаше животворне речи Његове. Блажени сте ви, слушаоци Исусови,. и онда и сада! Заиста "многи пророци и цареви жељели су видјети што ви видите, и не видјеше; и чути што ви чујете, и не чуше" (Лука 10, 14). (Св Николај Велимировић)

 

 

....лепше је овако:

[1]

 

       ... Речено је око за око, зуб за зуб. А ја вам кажем: ко те удари по једном образу, обрни му и други; и ко хоће да ти узме кошуљу, подај му и хаљину; и ко те потера један сахат, иди с њим два (Мат. 5, 38-42). Бог ће видети и накнадиће ти стоструко. Тако чине синови Божји, свесни да је њихов Отац небесни богат, и да неће оскудевати. Само ћете тако победити злу вољу злобних и помоћи да се излече од злобе и постану морално здрава браћа. Другог лека њима нема, нити веће насладе вама. Нити другог пута ка миру у селу и у свету.

         Речено је: љуби ближњега својега, и мрзи непријатеља својега. А ја вам кажем: љубите непријатеље своје (Мат. 5, 43-47). Прво моли се Богу за непријатеља свога. Својом молитвом ти га мучиш, колебаш га и двојиш све док ти не постане пријатељ. Само тако ћете од непријатеља учинити пријатеље себи, и обрадоваћете Бога, и задивити ангеле и постидети ђавола, који разгорева непријатељство мећу људима. Ако ли љубите само оне који вас љубе чините оно што чине и незнабошци, па и животиње, али ништа што је достојно синова Оца небесног који обасјавајући својим сунцем и зле и добре, даје вам пример савршенства. Чините дакле и ви тако, и царство Божје ући ће у вас и ви у царство Божје.

         Љубав не потребује никакав писани закон. Зато Исус није ни написао никакав закон, слично земаљским мудрацима. Све што је Он својом руком написао, написао je једном по прашини пред храмом јерусалимским, и одмах избрисао. Љубав је, сама по себи, врховни закон на небу и на земљи. Ангели немају другог закона изван љубави. Што ће љубави закони кад љубав не греши него ратује против греха, а закони се по нужди пишу за оне који греше. И шта ће љубави заповести, кад их она извршује и пре него што их чује? Љубави се додаје мудрост, и њој се отварају све двери тајне. Љубави се додаје и сила, те она покорава себи све и грешнике и зверове и демоне и сву природу. Синови Божји синови су љубави, и царство небесно царство је љубави.

         Ово су две нечувене новости, о којима Исус говораше народу дуго и дуго: љубав као свеобухватни и самодовољни закон над законима, и царство небесно као вечна отаџбина живота и славе свих праведника. Љубав и царство небесно.

         А народ нетремице гледаше у лице Исусово и у мртвој тишини слушаше животворне речи Његове. Блажени сте ви, слушаоци Исусови,. и онда и сада! Заиста "многи пророци и цареви жељели су видјети што ви видите, и не видјеше; и чути што ви чујете, и не чуше" (Лука 10, 14).(Св Николај Велимировић)

 

...или овако:

[2]

... Речено је око за око, зуб за зуб. А ја вам кажем: ко те удари по једном образу, обрни му и други; и ко хоће да ти узме кошуљу, подај му и хаљину; и ко те потера један сахат, иди с њим два (Мат. 5, 38-42). Бог ће видети и накнадиће ти стоструко. Тако чине синови Божји, свесни да је њихов Отац небесни богат, и да неће оскудевати. Само ћете тако победити злу вољу злобних и помоћи да се излече од злобе и постану морално здрава браћа. Другог лека њима нема, нити веће насладе вама. Нити другог пута ка миру у селу и у свету.

 

Речено је: љуби ближњега својега, и мрзи непријатеља својега. А ја вам кажем: љубите непријатеље своје (Мат. 5, 43-47). Прво моли се Богу за непријатеља свога. Својом молитвом ти га мучиш, колебаш га и двојиш све док ти не постане пријатељ. Само тако ћете од непријатеља учинити пријатеље себи, и обрадоваћете Бога, и задивити ангеле и постидети ђавола, који разгорева непријатељство мећу људима. Ако ли љубите само оне који вас љубе чините оно што чине и незнабошци, па и животиње, али ништа што је достојно синова Оца небесног који обасјавајући својим сунцем и зле и добре, даје вам пример савршенства. Чините дакле и ви тако, и царство Божје ући ће у вас и ви у царство Божје.

 

Љубав не потребује никакав писани закон. Зато Исус није ни написао никакав закон, слично земаљским мудрацима. Све што је Он својом руком написао, написао je једном по прашини пред храмом јерусалимским, и одмах избрисао. Љубав је, сама по себи, врховни закон на небу и на земљи. Ангели немају другог закона изван љубави. Што ће љубави закони кад љубав не греши него ратује против греха, а закони се по нужди пишу за оне који греше. И шта ће љубави заповести, кад их она извршује и пре него што их чује? Љубави се додаје мудрост, и њој се отварају све двери тајне. Љубави се додаје и сила, те она покорава себи све и грешнике и зверове и демоне и сву природу. Синови Божји синови су љубави, и царство небесно царство је љубави.

 

Ово су две нечувене новости, о којима Исус говораше народу дуго и дуго: љубав као свеобухватни и самодовољни закон над законима, и царство небесно као вечна отаџбина живота и славе свих праведника. Љубав и царство небесно.

 

А народ нетремице гледаше у лице Исусово и у мртвој тишини слушаше животворне речи Његове. Блажени сте ви, слушаоци Исусови,. и онда и сада! Заиста "многи пророци и цареви жељели су видјети што ви видите, и не видјеше; и чути што ви чујете, и не чуше" (Лука 10, 14).(Св Николај Велимировић)

 

Може и :

[3]

 

      ... Речено је око за око, зуб за зуб. А ја вам кажем: ко те удари по једном образу, обрни му и други; и ко хоће да ти узме кошуљу, подај му и хаљину; и ко те потера један сахат, иди с њим два (Мат. 5, 38-42). Бог ће видети и накнадиће ти стоструко. Тако чине синови Божји, свесни да је њихов Отац небесни богат, и да неће оскудевати. Само ћете тако победити злу вољу злобних и помоћи да се излече од злобе и постану морално здрава браћа. Другог лека њима нема, нити веће насладе вама. Нити другог пута ка миру у селу и у свету.

 

         Речено је: љуби ближњега својега, и мрзи непријатеља својега. А ја вам кажем: љубите непријатеље своје (Мат. 5, 43-47). Прво моли се Богу за непријатеља свога. Својом молитвом ти га мучиш, колебаш га и двојиш све док ти не постане пријатељ. Само тако ћете од непријатеља учинити пријатеље себи, и обрадоваћете Бога, и задивити ангеле и постидети ђавола, који разгорева непријатељство мећу људима. Ако ли љубите само оне који вас љубе чините оно што чине и незнабошци, па и животиње, али ништа што је достојно синова Оца небесног који обасјавајући својим сунцем и зле и добре, даје вам пример савршенства. Чините дакле и ви тако, и царство Божје ући ће у вас и ви у царство Божје.

 

         Љубав не потребује никакав писани закон. Зато Исус није ни написао никакав закон, слично земаљским мудрацима. Све што је Он својом руком написао, написао je једном по прашини пред храмом јерусалимским, и одмах избрисао. Љубав је, сама по себи, врховни закон на небу и на земљи. Ангели немају другог закона изван љубави. Што ће љубави закони кад љубав не греши него ратује против греха, а закони се по нужди пишу за оне који греше. И шта ће љубави заповести, кад их она извршује и пре него што их чује? Љубави се додаје мудрост, и њој се отварају све двери тајне. Љубави се додаје и сила, те она покорава себи све и грешнике и зверове и демоне и сву природу. Синови Божји синови су љубави, и царство небесно царство је љубави.

 

         Ово су две нечувене новости, о којима Исус говораше народу дуго и дуго: љубав као свеобухватни и самодовољни закон над законима, и царство небесно као вечна отаџбина живота и славе свих праведника. Љубав и царство небесно.

 

         А народ нетремице гледаше у лице Исусово и у мртвој тишини слушаше животворне речи Његове. Блажени сте ви, слушаоци Исусови,. и онда и сада! Заиста "многи пророци и цареви жељели су видјети што ви видите, и не видјеше; и чути што ви чујете, и не чуше" (Лука 10, 14).(Св Николај Велимировић)

 

Мени се лично највише свиђа опција 3.

- Даница је 100% инвалид. Не може да прича, и како јој је лева страна подигнута, јако тешко хода... Стога јој је 15. априла извршена операција обе ноге на Универзитетској дечјој клиници у Београду, одакле је и изашла седам дана касније. Препоручен је опоравак у бањи Ковиљачи. Међутим, када сам 4.јуна, након што су јој скинули гипс, отишла у РФЗО у Медвеђи, одбијена сам уз образложење да сам са отпусном листом из болнице требала да дођем у року од месец дана, односно неколико дана раније - прича Соња Чемеркић, мајка мале Данице, која се након одбијања филијале у Медвеђи обратила другостепеној комисији у Лесковцу.

Но и ту је наишла на неразумевање службеника, који су је писменим путем, кратко, обавестили да њено дете нема право на наставак лечења! Соња истиче да се нико пре тога није потрудио да јој објасни да је у обавези дда достави документацију у  року од месец дана.

- Све и да сам знала, питање је да ли бих нашла некога да ми причува дете, које и без гипса захтева сталну пажњу, доксе ја шетам од шалтера до шалтера -  додаје Соња која је већ претрпела губитак детета.

Даничин брат близанац је умро када је имао 4 месеца, и ја не могу да поднесем да се због једног парчета папира које ником не значи ништа овако игра са животом и мог другог детета - поручује Соња. Председник удружења Мирослав Петровић "Право на здравље" поручује да у свим нормалним земљама "да здравствени систем постоји због пацијената, а код нас постоји због бирократије".

- U našim vodama živi više vrsta insekata iz porodice vodenih cvetova, ali obrisi i svadbeni let nijednog od njih nije tako atraktivan i dramatičan kao u tiskog cveta. Najveća evropska vrsta vodenih cvetova, u neizmenjenom obliku 200 miliona godina postojeći tiski cvet, nakon trogodišnjeg bitisanja u životnom obliku larve i nakon 15-20 presvlačenja ukazuje se sredinom juna svake godine u reproduktivno sposobnom obliku. Zlatnožutog tela, velikih crnih očiju, lepršajući svilenkastim krilima za svega par sati završavaju svoju zemaljsku misiju. Na kraju svadbenog plesa umiru ponajpre mužjaci, a potom, nakon polaganja jaja, i ženke. - nadahnuto o fenomenu cvetanja Tise govori biolog Jožef Gergelj iz Sente.

• Sedam srpskih čuda prirode

On kaže da je krupnoliki, 8-10 cm dugački tiski cvet nadživeo dinosauruse koji su gospodarili zemljom, ali čovek ih je doveo u smrtnu opasnost.

Cvetanja reke Tise započelo je u utorak kod Kanjiže.
U narednom periodu od desetak dana očekuju se sve intenzivnija rojenja tiskog cveta, tako da će posetioci obale Tise moći da uživaju u jedinstvenom prirodnom fenomenu, koji od svih evropskih i svetskih reka može da se doživi samo na Tisi i Žutoj reci (Huangho) u Aziji - objašnjava Jožef Palinkaš, osvedočeni ljubitelj reke i nekadašnji direktor Vojvođanskog klastera banjskog turizma.

Jedinke tiskog cveta su najkrupnije jednodnevice i pre više decenija bile su rasprostranjene po većim rekama Evrope, a Tisa je danas jedno od retkih utočište prelepog insekta, koji se u donjem toku masovno roji svake godine, obično sredinom juna, kada u predvečernjim satima dočarava prirodni fenomen popularno nazvan cvetanje Tise.

Posle velikog vodostaja i poplave pre nešto više od četiri decenije, jedno vreme insekt i fenomen cvetanja bili su iščezli, ali kada se tiski cvet vratio na obale reke, pobornici očuvanja i zaštite reke Tise prepoznali su njegov dragocen ekološki značaj kao bitan pokazatelj biodiverziteta važnog panonskog vodotoka,

- Cvetanje Tise prethodnih godina afirmisano je ne samo kod nas, nego i u inostranstvu, pa je Festival cvetanja Tise brzo prokrčio put među turističke manifestacije i destinacije - upućuje Jožef Palinkaš.

VIDEO > Kad Tisa procveta:

Блиц

PRVA GLAVA

1. Pavle

Ni Mojsej, ni mnogi posle njega, pa cak ni evandjelisti, nisu stavljali svoja imena ispred svojih spisa. Apostol Pavle, medjutim, postavlja svoje ime ispred svake od svojih poslanica. To je ucinio zato, sto su oni (proroci i evandjelisti) pisali za one koji su ziveli zajedno s njima, dok je on slao svoje spise izdaleka i prema obicaju ispunjavao pravilo kakvim se odlikuju poslanice. On tako nije postupio samo u Poslanici Jevrejima, jer su ga oni mrzeli. Da se ne bi dogodilo da, cim zacuju njegovo ime, prestanu da ga slusaju, on je na pocetku zatajio svoje ime. A zasto je on umesto imena Savle dobio ime Pavle? Zato da i u tom pogledu ne bi bio manji od vrhovnog medju apostolima, koji je nazvan Kifa, sto znaci kamen (Petar, Jn. 1; 42) ili sinova Zevedejevih nazvanih Voanerges, odnosno sinovi groma (Mk. 3; 17).

Sluga.

Sluzenje ima mnogo vidova. Postoji sluzenje po stvaranju u kojem se govori u Ps, 118; 91. Posgoji i sluzenje kroz veru, o kojem je receno: Poslusaste od srca pravilo nauke kojoj se predadoste (Rim. 16; 17). Najzad, postoji sluzenje prema nacinu zivota, i u tom smislu je Mojsej nazvan slugom Bozijim (v. Is. Nav. 1; 12). Pavle je "sluga" u svim tim vidovima.

Isusa Hrista.

Iznosi imena Gospodnja od vaplocenja, ushodeci od nizeg ka visem, jer su imena Isus i Hristos, tj. Pomazanik imena nakon vaplocenja. On nije pomazan jelejem nego Duhom Svetim, Koji je, naravno, neuporedivo prevashodniji od jeleja. O tome, da se pomazanje moze savrsiti i bez jele-ja, poslusaj sledece: Ne doticite se pomazanika Mojih (Ps. 104; 15), jer pre zakona nije postojao niti pojam niti ime za pomazanje jelejem. Pozvani. Ova rec oznacava smirenoumlje, jer pokazuje da nije on sam (apostol) trazio i nasao, nego da je bio pozvan.

Apostol.

Tu rec je upotrebio zbog razlikovanja od ostalih zvanja. Svi veruju-ci su pozvani. Medjutim, oni su pozvani samo zbog toga da bi poverovali, a meni je, kaze, povereno i apostolstvo, koje je bilo povereno i Hristu, kada Ga je Otac poslao.

Izabran za evandjelje Bozije.

Drugacije receno, izabran za sluzenje Evandjelju. Izabran je receno umesto: predodredjen za to, kao sto je Bog rekao i Jeremiji: Pre nego sto si izasao iz utrobe, Ja sam te posvetio (Jer. 1; 5). I sam Pavle na jednom mestu kaze: A kada blagovoli Bog, koji me izabra od utrobe ma-tere moje (Gal. 1; 15). Pavle nije uzaludno rekao: izabran za evandjelje Bozije. Buduci da je njegova rec bila upucena slavoljubivima, on nagovestava da je, kao poslati od nebesa, on dostojan vere. Samo "evandjelje" tj. "blagovestenje", naziva se tako ne samo po dobijenim nego i po budu-cim dobrima. Nazivom "evandjelje" tj. "blagovestenje" istog trenutka tesi slusaoca, jer "blagovestenje" ne sadrzi nesto zalosno, kao pred-skazanja proroka, nego riznicu neizmernih dobara. To blagovestenje je blagovestenje Boga, tj. Oca. Zato, sto je od Njega darovano i zato, sto Njega otkriva. On se otkrio i u Starom Zavetu, premda samo Judejcima, ali je i njima bio nepoznat kao Otac. Tek se kasnije kroz Evandjelje (blagovestenje) otkrio celoj vaseljeni, zajedno sa Sinom.

Када се животна збивања посматрају површно, човек лако поверује да су она, као и његове сопствене акције, или дело чистог случаја или плод његове слободне одлуке. Међутим, када се појаве бројне препреке, па се оне још и понављају, често монотоном једноликошћу, настане пометња у главама људи и ускрсавају прва питања. Да ли ми се ове незгоде дешавају зато што је неки непријатељ, кога још не могу да препознам, умешао своје прсте, да ли је то воља неке мени непознате судбине или су то можда само природне последице неке мени до сада непознате унутрашње законитости? Нас ће овде занимати само ова последња претпоставка.

И до Фројдовог открића детерминисаности психичких збивања у човековом животу, психологија је познавала извесне законе до којих је могла доћи експерименталним путем. Открића психоанализе нису могла да се докажу на исти начин, али људи који су их проучавали и проверавали одмах су интуитивно осетили да је она открила неке опште законе који важе за све људе и за сва времена. У читавој науци, међутим, почело је да се дешава нешто парадоксално.

Када су на почетку нашег века новија истраживања атомских збивања све више откривала да њихови закони нису строго каузални и када се писало да се славна Лапласова тврдња о постојању једног потпуно детерминисаног универзума не може одржати, Фројд је рушио заблуде о слободној човековој вољи, и то са стране са које се напад најмање очекивао – психолошке. Човеково Ја у своме деловању најчешће није слободно, оно је зависно од несвесног живота који носи неке друге, у односу на свесни живот, старије, мењању слабо или никако подложне законитости. Тако је настала занимљива, конфликтна ситуација у мишљењу филозофа и психолога. Док се у детерминизам физичких збивања у природи, све више, открићима атомске физике, мешао и моменат индетерминизма, у психоаналитичкој концепцији о човеку све је више преовлађивало детерминистичко схватање о тзв. слободи човекове воље. Само је Карл Густав Јунг, од класичних аналитичара, покушао да се приближи неким индетерминистичким концепцијама савремене физике, претпоставком, до које је дошао пред крај свога живота, једног новог акаузалног принципа, принципа синхроности. Можда ће се филозофска мисао савремене психологије и психопатологије у будућности кретати баш овим путем, који је утро Јунг. Можда.

За сада, међутим, истраживања једног другог, значајног аналитичара, Леополда Сондија (L. Szondi) још су окренута открићима управо запрепашћујуће каузалности у готово свим одлучујућим актима у току човековог живота. Сонди је, наиме, тврдио, ослањајући се чак на генетику, да је све у човековом животу, од његовог избора позива, избора партнера до избора болести и чак смрти, више или мање детерминисано борбом наследних гена. Овде ћемо се задржати само на врло интересантном питању избора сексуалног партнера, брачног друга, у човековом животу, овога пута не осврћући се више на Сондија.

Већ су и лаици уочили да постоје изразито срећни и изразито несрећни избори партнера супротног пола. У првом случају људи употребљавају израз: они су се идеално нашли, претпостављајући интуитивно да је ту реч о неким допунама које нису само психичке већ су и физичке природе. Не можемо се задржавати на теоријама о међусобној допуни полова, које се заснивају првенствено на неким урођеним, конституционалним, дакле биолошким одликама. Подсећамо само на познату Вајнингерову теорију, по којој жена која у себи носи, на пример, три четвртине мушкости, тј. мушких особина, и то најпре у своме физичком бићу а онда и у психолошким манифестацијама, налази најидеалнију и сексуалну и психолошку допуну у неком мушкарцу који ће у себи носити три четвртине женствености, дакле женских особина, и обратно. Нас ће овде више интересовати проблем психолошких сличности и разлика међу половима, које производе међусобно привлачење, односно одбијање партнера.

Народне изреке (по којима се сличности траже, али и супротности привлаче) не пружају нам никакву значајну нити убедљиву полазну тачку, јер казују, површно и уопштено, нешто што свакодневно искуство пружа. И овде је Фројд отишао много дубље у истраживање комплексне проблематике избора партнера. По њему, свака особа тражи свога партнера по угледу на један од оних двају објеката из првог периода свога еротичног живота. Та два објекта за једну особу јесу она сама, а затим њен родитељ. Стога постоје два типа: тип наслањања, коме су више склони мушкарци и који траже у своме партнеру свога родитеља, и нарцистички тип, који своје љубавнике бирају према себи и у коју групу долазе они који су по својој конституцији перверзни, они који су хомосексуални и лепе жене. Такве жене воле саме себе и то оним истим интензитетом којима их воле мушкарци.

Осим Фројдовог мишљења, навешћемо још само теорију Винча (R. F. Winch). То је теорија комплементарне потребе у избору партнера, која се углавном односи само на здраве особе. По овој теорији, сваки човек у избору партнера тражи ону особу која му обећава највеће могуће задовољење његових потреба за допуњавањем сопствене личности. Ове особе, дакле, много су више комплементарне него сличне особи која их тражи.

У случајевима неуротичног развоја личности, у току формирања њене коначне структуре, како под утицајем негативних конституционалних фактора тако и под утицајем реметилачких фактора средине, у првом реду утицаја родитеља, долази до свих могућих погрешних комбинација у избору партнера Кад нека особа, на пример, промени неколико партнера, од којих је сваки окарактерисан изразито негативним и деструктивним цртама, онда многима постаје јасно да мазохистичка структура ове особе тражи управо онаквог партнера који ће да јој прибави задовољство мучећи је. Готово увек у питању су не савладани унутрашњи конфликти из раног дечјег доба, који су онда само пројицирани у псеудообјектним односима. Спољни свет служи тада само као арена на којој се инсценирају несвесни конфликти. Таквих и сличних комбинација има врло много.

Помоћ оваквим особама, уколико не дође до релативно ретког, спонтаног преображаја лоше распоређених делова мозаика личности под утицајем отрежњавајућег искуства реалности, могућа је само стрпљивим и дугим психотерапеутским лечењем. А тада је заиста могуће, суптилном анализом односа детета према родитељима, чак сасвим запостављајући конституцију и Сондијеву претпостављену борбу наследних гена, успешно реконструисати несвесну „идеју водиљу“ која је неког неуротичара одвела управо једном и одређеном избору партнера.

Не желимо ипак да запостављамо и активну улогу међусобног утицања и мењања и то како у позитивном тако и у негативном смеру, у току заједничког живота партнера (позитивног или негативног, већ према томе да ли код личности преовладавају претежно конструктивне, проспективне тенденције са свешћу о дефекту, или претежно деструктивне и самодеструктивне тенденције). Шансе за позитивним мењањем постоје готово увек тамо где су здраве снаге љубави и предавања јаче од снага које везују два човека због њихових дефеката.

Управо се у процени оваквих тенденција састоји она спасоносна, одлучујућа реч лекара у брачним саветовалиштима. Не проценити на време преовладавање садистичких и деструктивних тенденција код једног од партнера, упорним покушајем одржавања оваквог брака, значи ићи наруку овим тенденцијама и сигурном физичком и психичком уништењу другог партнера. Истој опасности подлеже лекар када одобри пребрзу једног одлуку једног партнера да брак треба што пре раскинути и онда када код обоје постоји још довољно простора за међусобно позитивно мењање.

Ето, и лекари и лаици још стоје пред једном загонетком човековог психичког живота. Ова загонетка је тек почела да се решава. Она је сложена и комплексна и зависи од много чинилаца, пре свега од психичког здравља или психичке неуравнотежености партнера. У првом случају загонетка постаје још тежа, у другом детерминизам у избору партнера свакако је јачи од слободе у избору.

Б.Јеротић

Homoseksualni lobi u svijetu, Europi, a u novije vrijeme i u našoj domovini uspješno vodi propagandni rat ne bi li što veći broj ljudi pridobio za svoju ideologiju. Pri tome se više-manje uvijek koriste istim argumentima, tj. premisama kojima navode na pogrešne zaključke. U ovom kratkom uratku pokušat ću navesti najčešće premise koje ovih dana možemo čuti, te ukazati na njihovu neistinitost.

1. Homoseksualnost je urođena i nepromjenjiva.

Iz ove premise slijedilo bi to da nema smisla protiviti se homoseksualnom načinu života, jer su se oni takvi rodili, ne mogu to promijeniti pa ih treba pustiti da budu sretni na način da im maksimalno olakšamo prakticiranje te njihove sklonosti. Međutim, ova premisa je laž, jer postoje stotine i tisuće bivših homoseksualaca koji svjedoče promjenu spolne orijentacije. Osim toga, ne postoji ni jedno znanstveno istraživanje koje bi pokazalo da se čovjek rađa kao gay. Upravo suprotno, sve studije pokazuju da je homoseksualnost stečeno stanje, te dolazi kao posljedica rana nastalih u djetinjstvu. O tome su pisali mnogi autori, a hrvatskoj publici već su neko vrijeme dostupne knjige bivšeg homoseksualca i psihoterapeuta Richarda Cohena (prijevodi u izdanju nakladne kuće „Benedikta“).

2. Homoseksualne osobe nemaju ista zakonska prava kao i heteroseksualne osobe.

Ova laž je toliko puta izgovorena da je mnogi ljudi naprosto uzimaju kao neospornu činjenicu. Istina je upravo suprotna: homoseksualna osoba ima identična prava kao i heteroseksualna osoba. Ne postoji niti jedan zakon koji bi na bilo koji način diskriminirao homoseksualnu osobu, ili koji bi heteroseksualnoj osobi davao veća prava ili privilegije. Često se spominje pravo na brak, a previđa se da svaki homoseksualac ima pravo sklopiti brak, ako to želi. Ne postoji u Obiteljskom zakonu ni jedna riječ o tome da homoseksualac ne smije sklopiti brak. Problem je u tome što homoseksualci to ne žele, oni žele živjeti u zajednicama koje nisu brak, a htjeli bi da se to zove „brak“. I tu se dolazi do brkanja ravnopravnosti institucija s ravnopravnošću osoba. Možda će biti lakše to objasniti na jednom primjeru.

Uzmimo neke dvije institucije, recimo knjižnicu i gostionicu. Knjižnica se financira od Ministarstva kulture i kao institucija ima mnoge privilegije koje gostionice nemaju. Međutim, to ne znači da su osobe koje ne žele ići u knjižnicu i više vole gostionice diskriminirane! A homoseksualna propaganda nam upravo to želi reći. Koristeći se slikom iz primjera, mogli bismo reći da gay aktivisti žele da gostionica dobije isti status kao i knjižnica (prvi korak) i da se onda gostionica također prozove „knjižnica“ (drugi korak). I to bi kao trebao biti način da osobe koje više vole piti nego čitati ne budu diskriminirane.

3. Davanje jednakih prava drugima ne ugrožava one koji ta prava već imaju.

Iako može zvučati logično i razborito, ovo je potpuna besmislica. Uzmimo opet jedan banalan primjer. Recimo da imamo skupinu branitelja iz Domovinskog rata koji imaju određena prava. I onda se sutra netko dosjeti da ta prava treba dati svim građanima koja ih zatraže. Branitelji se, naravno, pobune. I onda im netko poput gđice Holy dođe i objasni da to što će drugi građani dobiti ista prava koja oni već imaju ne umanjuje njihova prava. Besmisleno, zar ne? A upravo tu situaciju imamo sa zahtjevom gay zajednica da im se priznaju ista prava koja ima i naravni brak. Stvar je u tome da tim „proširenjem prava“ jedna skupina koja je do tada bila privilegirana gubi svoje privilegije i posebnosti koje je imala. Zbog toga nije svejedno ako prava koja imaju branitelji dademo nekome tko nije branitelj, ili prava koja ima brak dademo zajednicama koje nisu brak.

4. Homoseksualci bi trebali moći usvajati djecu, jer je za dijete bolje da ga odgaja homoseksualni par nego da odrasta u sirotištu.

Iako je ova tvrdnja već u sebi upitne istinitosti, ona u sebi implicitno iznosi tvrdnju da je jedini izbor za dijete ili sirotište ili posvojenje od gay para. Međutim, zaboravlja se napomenuti da postoji i treći izbor: posvojenje od bračnog para. Činjenica je da danas postoji puno više bračnih parova koji žele posvojiti dijete nego što ima djece u sirotištima. Prema tome, izbor nije između sirotišta i gay para, već između sirotišta, gay para i bračnog para. U konačnici, izbor je između toga hoće li dijete imati mamu i tatu, dvije tate ili dvije mame. Sva istraživanja (i zdrav razum) kažu da je za dijete najbolje da ima mamu i tatu koji žive u stabilnoj bračnoj zajednici. Prema tome, gledano iz perspektive djeteta ne postoji niti jedan razlog zašto bi homoseksualni parovi trebali moći posvajati djecu. Problem je u tome što oni to ne gledaju iz perspektive djeteta, već iz perspektive odraslih koji imaju „pravo na dijete“, kao da je riječ o nekoj igrački ili kućnom ljubimcu koji nema svoja vlastita prava.

5. Javno tvrditi da je homoseksualnost nemoralna znači implicitno dati podršku nasilju nad homoseksualcima.

Ovo je jedan od omiljenih „spinova“ gay aktivista. Svatko tko se ne slaže s njihovim zahtjevima i ne podržava njihov stil života najprije biva etiketiran kao „homofob“, a zatim mu se podmeće da on svojim stavovima implicitno podržava nasilje prema homoseksualcima kakvo smo mogli vidjeti npr. na prvoj gay paradi u Splitu prije dvije godine. Oni uporno ne dozvoljavaju da mogu postojati osobe koje istovremeno ne podržavaju ni homoseksualizam niti nasilje prema homoseksualcima. To je od prilike kao kada čujemo da je kontrolor premlatio mladića koji se vozio bez karte u tramvaju. Takvo nasilje je za svaku osudu. Ali znači li to da nakon toga nitko ne smije reći da nije moralno voziti se bez kupljene karte? Da li konstatacija da je vožnja bez karte nemoralna implicitno daje podršku nasilnom kontroloru? Naravno da ne, a gay aktivisti tvrde upravo to.

6. Kršćani su licemjeri. Isus kaže „ljubi bližnjeg svog“, a oni mrze homoseksualce.

Niti jedan kršćanin ne mrzi homoseksualce. Homoseksualci su ljubljena Božja djeca, i za svakog od njih Krist je prolio svoju krv kako bi ga spasio i otkupio. Zbog toga kršćani vole sve ljude, što naravno uključuje i homoseksualce. Ali kršćanin također zna da je istina drugo ime za ljubav, i da ne možemo ljubiti bližnjega na način da mu lažemo i da mu ne kažemo istinu. A istina jest da homoseksualni čini predstavljaju težak grijeh, da se protive naravnom zakonu, da su u sebi moralno neuredni. Također je istina i da postoji izlaz iz tog pakla – homoseksualnost se može liječiti s velikom uspješnošću (vidi gore spomenute knjige Richarda Cohena). S druge strane, postoje i oni koji namjerno lažu i zavode homoseksualce netočnim tvrdnjama da je homoseksualnost normalna, moralna, urođena i neizlječiva. Tko ih onda tu više ljubi – oni koji im lažu ili oni koji im govore istinu?

http://dnevno.hr/vjera/vjera-i-kultura/89263-homoseksualni-propagandni-rat-koristi-svugdje-u-svijetu-iste-argumente.html

Простаци су познали и признали Спаситеља света, глупаци су га одбацили.

Да ли си ти вешт, Теодуле, правити разлику између простака и глупака? Заиста, разлика је велика, иако то многи не виде, па не видећи мешају и изједначују једно с другим. Простак и глупак, веле, то је једно исто. Тако говоре они који су привикли, по лености ума свога, да се хране заблудама.

Ако је здравље исто што и болест, то је и прост човек исто што и глуп човек. Знао је то боље и од мене и од тебе Онај који је изабрао простаке за своје апостоле и благовеснике.

Хајте за мном, рече Исус рибарима, и они оставише мреже рибарске и пођоше за њим. Како ли је чаробан морао бити глас из уста Његових, кад је покренуо толике људе да оставе своја занимања и крену за њим! У простим душама Петра и Андреја и Јакова и Јована тај глас је одјекнуо не као глас човечји него као Божји.

За доказ тога нека нам послуже Филип и Натанаил. Најпре Филип: када чу глас хајде за мном, он познаде да је то глас Господњи, па одмах нађе свога друга Натанаила и саопшти му да му се јавио у свету проречени и очекивани Месија, говорећи: За кога Мојсије у закону писа и пророци - њега нађосмо (управо Он њих нађе, а они Њега познаше) Исуса из Назарета.

Чувши то Натанаил мало с иронијом одврати: Из Назарета ли може бити што добро? Филип не хтеде до казивати, него му само рече: Дођи и види. Дођи, Натанаиле, па сам види Његово лице и чуј Његов глас, и бићеш уверен као и ја, као и Петар и Андреја и сви остали.

Послуша Натанаил свога друга, па дође Исусу, и виде и чу. Па кад виде лице Његово и чу глас Његов, и увери се у прозорљивост Његову он надмаши Филипа у признању Исуса као Господа, јер узвикну: Рави, Ти си син Божји, ти си цар Израиљев!

Ово су прве две просте душе које су, после Јована Крститеља, дале израза своме убеђењу, да је Исус заиста Месија, Цар над царевима и Спаситељ. света. Јован га је први познао и назвао Јагњетом Божјим: Ево, Јагње Божије које узе на себе гријехе свијета. А и овај Јован, лав пустињски, уствари био је једна проста душа проста и као кристал чиста.

Тек доцније Петар је исказао шта он мисли о Исусу. И то онда кад је Исус поставио питање свима ученицима, шта они мисле ко је Он: А ви шта мислите ко сам ја? Тада Симон Петар објави оно што је од почетка скривао у души својој, и одговори: Ти си Христос, Син Бога живога.

Просте је душе био и сав онај народ, који је хрлио у масама, у хиљадама и хиљадама, за Исусом, да га само чу је, да га види и да се задиви; да се нахрани Њиме, да се напоји Њиме и да горке животе своје заслади Њиме.

Једном када Он говораше народу, подиже глас једна жена из народа па му рече: Благо утроби која те је носила, и грудима које су те дојиле (Лк. 11, 27).Тако је узвикнула жена из народа, не Иродијада и не Саломија из Иродових салона, него жена из народа, то јест проста душа, али не глупа душа.

Па и сами пандури јеврејски, који беху послани од својих старешина да ухвате Исуса, вратише се и рекоше: Ни кад човјек није говорио као овај човјек. Засикташе на њих, на те просте душе из народа, учени глупаци јерусалимски: Зар се и ви преваристе? Вјерова ли ко од кнезова и фарисеја? Него oвaj народ који не зна закона - проклет да је! О великог сведочанства против са мих оних који су га изрекли! Народ који није знао закон познао је Законодавца, а зналци закона нису могли позна ти Законодавца! Заиста, оно су простаци а ово глупаци. Јер је важније познати Творца него творевину, и корисни је чути Законодавца него законе.

Просте душе, просто око, без наочара предрасуда. У ноћном мраку многи цветови у природи затварају се, а кад сунце обасја отварају се, да се огреју и нахране светлошћу сунца небескога. То се исто догодило и са безбројним простим душама људским, које су пре Христа биле затворене због мрака око себе и које су се отвориле онда кад се јавило Сунце правде. Међутим баш та божанска светлост Христова била је сувише јака за многе извештачене душе, те су се оне пред њом затвориле као спарушени цветови. Догодило се оно што је Исус сам рекао: Ја дођох на oвaj свијет, да виде који не виде, а који виде да постану слијепи (Јов. 9, 39.) Реч је овде о простаци ма здравим и способним за велику светлост и о глупацима са шкиљавим духовним видом.

Ове последње Исус, истина, није назвао глупацима, као што их ми називамо. Назвао их је слепцима, што је једва блажи израз. Он их је назвао још "премудрим и разумним", Каква отмена иронија! То су они сами себе сматрали премудрим и разумним, уствари били су слепи и глупи. Ово су речи Исусове: Хвалим те Оче, Господе неба и земље, што си oвo сакрио од премудрих и разумних а казао си простима (Мат. 11, 25.)

Ту исту мисао исказује апостол Павле пишући Коринћанима, како је Бог изабрао оно што је у очима света лудо, и што је слабо, и што је неплеменито, да постиди оно што је - опет у очима света - премудро, јако и племенито (I Кор. 1, 27.). Најбољу карактеристику даје опет Павле како о себи тако и о другим апостолима говорећи: Ако сам и простак у ријечи али у разуму нијесам (II Кор. 11, 6.).

Глупаци су били они који кад се грађаху мудри полудјеше, по речи истога славнога Павла. У такве глупаке спадали су фарисеји, књижевници, садукеји и првосвештеници, па онда уз њих и незнабошци Пилат и Ирод. Иако су они међу собом били крвни душмани, друг другу со у очима, ипак су се због Христа поступно приближавали је дан другом, док се најзад нису сви сагласили - свега је дном у свом животу и свега у једној ствари - да убију Онога кога је Бог послао и кога је прости народ примио као Месију.

Док народ обожава Христа, слади се Његовим речима и диви се Његовим делима, дотле старешине јеврејске, обузети огњеном завишћу и зверском јарошћу, труде се да га ухвате на речи, па му стављају оваква преглупа питања:

Зашто твоји ученици трзају класје у суботу?

Зашто твоји ученици једу неумивених руку?

Треба ли или не давати порез ћесару?

Зашто ученици Исусови не посте као што чине ученици Јованови?

Зашто Он исцељује људе у суботу?

Зашто са грешницима једе за трпезом?

Која је заповест највећа у закону?

Кад су седморица браће имали у овоме свету једну исту жену, чија ће она бити у ономе свету?

Ми смо деца Аврамова, а Он чији је и одакле је?

Глупи Пилат пак налази да Он није ништа крив, али пере руке и изриче Му смртну пресуду! Има ли глупости веће под небом?

Глупи Ирод, који је за љубав играчице посекао праведног Јована, очекује од Исуса да као неки индијски факир изведе пред њим чудо, неки хокус-бокус, ради увесељења. А кад му Месија не учини то задовољство, он га обуче у белу лудачку кошуљу.

Узмимо само један пример, један од многих, који јар ким бојама представља слику и простака и глупака. Једног дана кад се чу да је Исус дошао у Капернаум, нагрну свет да Га види и чује, а многи донесоше своје болеснике да их Он исцели. Па му њих четворица донесоше и једног човека узетог (паралисаног целим телом), и кроз кров од куће с муком спустише преда Њ. Рече Господ узетоме: Не бој се, синко, опраштају ти се гријеси твоји. И човек устаде здрав. Пази сад, Теодуле, како се простаци и глупаци подвојише као вода и уље. Прво простаци: А народ видјевши задиви се и прослави Бога који је такову моћ дао људима. Онда глупаци на то: Овај (тј. Исус Исцелитељ) хули на Бога. Ко може опраштати гријехе осим једнога Бога?

Видиш ли, слуго Божји, Теодуле, у чему је разлика међу њима? Прости људи гледају главно, а глупи споредно. Простаци виде славно дело Христово, па усхићени славе Га речима и сузама радосницама, и усклицима: Никад се ово није видело у Израиљу! Глупаци пак гледају на то дело кроз наочари зависти, личне сујете и параграфских предрасуда, па помућеним умом умујући и мутним видом гледајући стављају једно глупаво питање: Ко може опраштати грехе осим јединог Бога?

Пригни ухо, Теодуле, да ти нешто шапнем на ухо. Сва историја Хришћанства од оних дана до данас јесте једна огромна позорница на којој се виде само две врсте играча: простаци и глупаци. Ја то мислим у односу људи према Христу. Јер Христос се јавио као осо вина точка свеколике драме светске од Адама па до краја времена. Тај точак се као пијан вртео тамо и амо, и људи су баснословили о њему према својој фантазији. Али кад се јавила осовина, видело се и сазнало кретање точка. Према тој осовини све се равња, све се мери и све се це ни. Нема другог мерила.

Просте душе су оне које не може да раздвоји од највећих стварности ни ситна незнања, ни многа ситна знања, ни богатство, ни сиромаштина, ни ма каква земаљска претрпаност било духовна или материјална. Просте је душе био и богати Јосиф из Ариматеје, и учени Никодим, и лекар Лука, и угледни Јаир кнез јеврејски, и онај капетан римске посаде у Капернауму, чак и веома учени законик Гамалил, па и његов ученик Савле. Зашто су они били прости а не глупи? Због сачуване способности да разлику ју главно од споредног, и духовно од бирократског, и божанско од човечанског.

Ај, Теодуле мили, признајем ти, да и у наше дане, у овоме двадесетом столећу, ја не могу да видим трећу врсту људи. Видим само простаке, богомољни сељачки свет, који су за Христа и глупаке - антихристе. Оно је огромни народ Божји, а ово су ситничари и - у одлучним тренуцима издајници Бога и своје душе. Једномишљеници Јудини!

Св. Николај Велимировић

Руски дом у Београду

1) Ploče Zakona (Reč Božiju) - praobraz ovaploćenog Logosa Božijeg,
2) Procvetali suvi štap (žezal) Aronov - praobraz nadsuščastvenog začeća i roždestva Hristovog,
3) Mana (hleb ,,nebeski") - praobraz istinskog hleba sa neba: Hrista - Sv. Pričešća.
Kovčeg Zaveta, presto Božiji - praobraz Presvete Bogorodice.

Oko 950. godine pre rodj. Hristovog, Kovčeg Zaveta, zaštićen krilima dva andjela: Mihajla i Gavrila, prenesen je u Solomonov hram i unet u "Svetinju nad svetinjama" (tj. treći deo hrama, uzdignut na nekoliko stepenika, skriven iza carskih dveri tj. zavese) - gde boravi Sam Svevišnji. Dakle, ovo svetilište bilo je simvolom najvišeg neba tj. raja. Pošto je ljudska priroda izopštena iz raja po Adamu i Evi (biblijska imena za najstarije čovečanstvo - naši Praroditelji), nikome nije bilo dozvoljeno da udje u "Svetinju nad svetinjama", na čijem ulazu su bile carske dveri prekrivene zavesom sa izvezenim (ikonopisanim) heruvimima (andjeli  koji čuvaju pristup "Drvetu života" i okružuju slavu Božiju).

Jedino je prvosvešteniku bilo dopušteno da pristupi u ,,Svetinju nad svetinjama" da bi je okadio i to samo jednom godišnje, na praznik Pomirenja! Pristupao bi uz posebne molitve, obučen u toržestvene zlatne odežde (simvol haljina nekadašnje rajske slave), prethodno se na ovaj veliki dan svi simvolično očistivši od greha žrtvom prinetog jarca (praslika čišćenja i opraštanja grehova Spasiteljem sveta), i ušavši krvlju bi poprskao po poklopcu i ispred poklopca Zavetnog kovčega.
Medjutim, nekoliko vekova kasnije, bogonadahnuti starozavetni prorok Jezekilj u viziji ne vidi Kovčeg Zaveta i vidi "Svetinju nad svetinjama" praznom! To se ubrzo i ispunilo, i Kovčeg Zaveta nakon povratka iz vavilonskog ropstva više nije nadjen. U Kovčegu je bio pohranjen Božiji dar ljudskom rodu: Zakon i mana (hleb ,,nebeski").
No, Živi Kovčeg sada sadrži više od Božijeg dara - u njemu je sam Božanstveni Logos Božiji koji je postao Telo, Hleb Nebeski.
Blažena Djevica Marija, Presveti presto Božiji, kao nanovo pronadjeni Kovčeg Zaveta,

ulazi u Hram i nalazi svoje mesto u ,,Svetinji nad svetnjama".

...да ли код лекара идете само ако сте баш болесни?   ....и да ли и тада идете?

...идете ли и када сте здрави ради контрола и евентуалне превенције болести....?

ЈЕВАНЂЕЉЕ О МОЛИТВИ ГОСПОДА СПАСИТЕЉА ЗА НАС

Јован, 17, 1-13. Зач. 56.

Замислите, да видите ученике некога учитеља, о коме ви никад ништа нисте чули; видите их смерне, трезвене, мудре, вредне, послушне и испуњене сваком врлином под сунцем. Шта ћете ви мислити о њиховом учитељу? Несумњиво, мислићете најбоље што се о једном учитељу може мислити.

Или замислите, да видите војнике некога војсковође, чије име једва да је допрло да ваших ушију; видите их окретне, храбре, дисциплиноване, пуне дружељубља и самопожртвовања. Како ћете ви судити о њиховом војсковођи? Свакако, судићете с највећом похвалом и дивљењем.

Или замислите, да се пред вас изнесе неко воће, какво ви никад у животу нисте ни видели ни кушали; воће прекрасно на вид, особитог укуса и заносног мириса. Ви би питали, с каквог су дрвета такви дивни плодови? Па и ако то дрво никад пре није долазило до сазнања вашег, ви ћете га сматрати најбољим дрветом на свету и одаћете му сваку славу и хвалу.

Видећи, дакле, добре ученике, ви ћете и учитеља сматрати добрим. Видећи добре војнике, ви ћете и њиховог војсковођу сматрати добрим. И видећи добре плодове, ви ћете и дрво сматрати добрим.

Свако се дрво по плоду свом познаје (Лк. 6, 44). Добро дрво не даје зле плодове, нити зло дрво добре плодове. Е да ли се бере с трња грожђе, или с чичка смокве (Мат. 7, 16)? Не; као што се ни с винове лозе не беру трњине, нити са смокве чичак. Добро дрво добар плод доноси, а зло дрво зао плод. То је тако очигледно свакоме, да не треба доказивати. Таквим очигледним примерима из природе Господ Исус служио се, да учини људима очигледним духовне и моралне истине. Јер природа уопште служи као најбоља слика душевног живота људског.

Претпоставите за час, да ви не познајете Господа Исуса Христа; да никaд о Њему ни чули нисте; да никад Његово Јеванђеље читали нисте. Али у исто време претпоставите, да се нађете у једној земљи, у којој живе само, Његови апостоли, светитељи, мученици, Његови угодници и угоднице, речју: сви они који су следовали Њему и живели по Његовом закону и примеру. Ви би се нашли, дакле, међу ученицима једног непознатог вам учитеља; и међу војницима једног непознатог вам војсковође; и видели би плодове једног непознатог вам дрвета. И не знајући ништа о Христу ви би Га познали по Његовима. По Његовим ученицима ви би сте познали најбољег Учитеља под сунцем; по Његовим војницима и следбеницима ви би сте познали најмоћнијег и најпобедоноснијег Војсковођу, који је икад ходио по земљи; по плодовима Његовим ви би сте познали најслађе и најкорисније Дрво, Дрво Живота, чија сласт превазилази сласт свих осталих дрвета у створеном свету.

Данас црква празнује спомен само једне малене групе Његових ученика и следбеника. Данас она износи пред лице ваше само триста и осамнаест Његових слатких, мирисних и нетрулежних плодова. Само три стотине и осамнаест! Ваистину: чета мала али одабрана! То су триста и осамнаест светих отаца са Првог Васељенског Сабора, који се у време цара Константина Великог састаше у Никеји 325. године, да веру православну одбране, разјасне и утврде. Јер у то време беху се појавили љути вуци (Дела Ап. 20, 29) под видом пастира црквених, који због свог развратног живота нису могли сместити у себе истину Христову, него су заводили верне учећи их развратно као што су развратно и живели. Зато је Дух Божји и скупио био светитеље Божје на Сабор, да се покажу прави ученици Христови насупрот лажним; и да се огледа снага оних, који војују за Христа против оних, који су војевали против Христа; и да се виде истински и слатки плодови доброг Дрвета, Христа, насупрот трулим и горким плодовима са дрвета злога. Као што звезде светле на небу примајући светлост од сунца, тако су светлили свети оци у Никеји примајући светлост од Христа Господа а кроз Духа Светога. То су били христоносни људи, јер је у сваком од њих Христос живео и светлио. То су били више грађани неба него грађани земље, сличнији ангелима него људима. То су у истини билихрамови Бога живога, као што рече Бог: уселићу се у њих, и живећу у њима (II Кор. 6, 16). Није ли довољно да поменемо само тројицу од њих, вама најпознатијих, да би знали ценити какви су били и остали 315: светог оца Николаја, светог Спиридона и светог Атанасија Великог? Многи су од њих дошли на Сабор са ранама за Христа на своме телу. Свети Пафнутије имао је једно око избијено од мучитеља. Сви су они сијали унутрашњом светлошћу, која је од Бога, и у којој се види и зна истина. Као следбеници пак Онога, који је на Крсту распет, они су сва мучења сматрали за ништа, због чега је и њихова неустрашивост у одбрани истине била безгранична и неисказана. Тим својим богоданим знањем истине и својом неустрашивошћу у одбрани истине ови свети оци оповргли су и сузбили јерес злочестивог Арија, и установили су Симбол Вере, који ми и данас као Божју и спасоносну истину држимо и исповедамо.

Но данашње јеванђеље не говори о овоме Сабору него о последњој молитви Господа нашег Исуса Христа, упућеној Оцу небесном. Зашто се баш та молитва чита у јеванђељу на данашњи дан? Зато што је она показала своје дејство и на овом Првом Васељенском Сабору. Силом те молитве Бог је учинио свете оце на том Сабору просвећеним и неустрашивим поборницима истине и победиоцима над заблудом и злобом људском и демонском. Та силна молитва гласи овако: у оно време подиже Исус очи своје на небо и рече: оче! дође час, прослави сина твојега, да и син твој прослави тебе. Све оно, што је Господ Исус људе учио да чине, сам је чинио. Он је учио људе да се моле Богу овако:Оче наш, који си на небесима! И Он, дакле, узводи очи Своје к небесима, тамо где Отац живи, и говори:Оче: Не говори Он, као ми што говоримо: Оче наш, него само Оче! Само Он једини могао је рећи: Отац Мој, и нико други ни на небу ни на земљи. Јер Он је Син Јединородни Оца Небеснога, Једини раван Оцу по јестеству и суштини по милости и благодати Божјој. Подиже очи своје - не само телесне него и умне, и на првом месту умне. Цариник не шћаше ни очију подигнути на небо, јер осећаше грешност своју. Безгрешни Господ пак слободно подиже очи своје на небо, јер је безгрешан. Час његов био је на помолу, час врховног страдања. Тај најстрашнији час на целој дужини времена од почетка до краја само је Он јасно видео, видео га од самог почетка, и од самог почетка Он га је прорицао и о Њему говорио ученицима Својим. Но ученици то нису схватили нити срцем то усвајали све док се раздаљина тога часа није више мерила данима но минутима.

Прослава Сина Твојега! То јест: прослави Га у овом страшном часу као што си Га и до сад прослављао. Прослави Га у смрти, као што си Га прослављао и у животу: Прослави Га у понижењу и мукама, као што си Га прославио у моћним делима и речима: Прослави Га међу људима, као што је Он од почетка прослављен међу ангелима. Прослави Сина Твога, да и син твој прослави тебе. Ако би из прве реченице изгледало, као да је Син мањи од Оца, из ове друге реченице види се њихово равенство и узајамно равносилно дејство. Отац прославља Сина, и Син прославља Оца, неподељеном моћи и неподељеном љубављу. Као што је тајновидац то видео и изрекао: који се год одриче сина ни оца нема; а који признаје сина, и оца има (I Јов. 2, 23). Отац је послао у свет Сина, Син је објавио свету Оца. Нити би се знало за Сина без Оца, нити за Оца без Сина. Као што се не би знало за светлост, да не долази од сунца, нити за сунце, да га светлост не објављује. И апостол узима ово упоређење називајући Христа сијањем славе Његове (Јевр. 1, 3), тј. Очеве. Но ово прослављање Себе Господ Исус не тражи од Оца ради Себе самог но ради људи, као што се види из даљих речи - као што си му дао власт над сваким телом, да свему што си му дао да живот вечни. Ето у чему човекољубиви Господ гледа славу Своју! Наиме, у томе, да може људима дати живот вечни. То се Он моли у Оца Свога. То прослављање Он тражи од Оца. Док људи спремају Њему горки час муке, зноја и крви, дотле се Он моли, да може људима дати живот вечни. На најтежи камен Он одговара најслађим хлебом. Да је Отац Њему дао власт над сваким телом, то је Господ у више махова изразио. Све је мени предао отац мој, рекао је Он (Мат. 11, 27); и још: све што има отац, моје је (Јов. 16, 15). А по васкрсу Своме Он је објавио ученицима Својим: даде ми се свака власт на небу и на земљи (Мат. 28, 18). Тако, дакле, као што је имао власт над сваким живим створом, тако Господ жели од Оца, да може располагати и животом вечним у погледу оних душа, које су Му дате, то јест, да овима Он може дати живот вечни. Јер једна је ствар имати власт над смртним светом, а друга располагати животом вечним. Кад је Бог хтео у почетку створити жива и бесмртна човека, онда је у томе стварању узела учешћа Света Тројица, јер се вели: да створимо човека по своме обличју (Пост. 1, 26). И сада, када Обновитељ и Спаситељ света, хоће да смртним људима дарује живот вечни, Он се молитвено саветује са Својим Оцем, при чему се подразумева и присуство Духа Светога. И у овом као и у оном случају Света Тројица се истиче као једини власник вечнога живота. И у овом као и у оном случају вечни живот наглашује се као највеће добро, којим Бог располаже. Овај тренутак враћања човека у вечни живот исто је тако величанствен и јединствен као и тренутак стварања човека из прашине. Јер учинити смртна човека бесмртним исто је тако узвишено и божанско дело као и створити га из прашине.

А ово је живот вечни да познају тебе јединога истинога Бога, и кога си послао Исуса Христа. Познање Бога у овом животу на земљи чини почетак и предукус живота вечнога. Познање Бога - то је живот вечни за нас док смо на земљи. А какав је живот вечни у ономе свету то око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође (I Кор. 2, 9). То је Бог открио Духом својим још у овоме свету само Својим највећим угодницима. Но највиша наслада и у вечном животу, у царству небесном, изгледа да се састоји у највишем познању Бога, то јест у гледању лица Божјега, јер и сам Господ говорећи о деци вели: ангели њихови на небесима једнако гледају лице оца мојега небеснога (Мат. 18, 10). Ненасито гледање Бога и живљење непрестано у присуству Божјем, у неисказаном дивљењу и радости, у беспрекидном славопоју и умилењу - није ли у томе живот ангела и праведника у ономе свету? Није ли то живот у познавању Бога? Но док смо овде на земљи, како апостол вели, ми сад видимо као кроз стакло у загонетки, а онда ћемо лицем к лицу (I Кор. 13, 12). Наше познање Бога сада је делимично, а онда ће бити потпуно. Не треба, међутим, сматрати да онај човек познаје Бога, који само својим умозакључком дође до тога, да Бог постоји некако и негде. Онај познаје Бога, ко осећа животни дах Божји у себи и свуда око себе; ко и умом и срцем и душом чувствује величанствено и страшно присуство јединога истинога Бога како у природи, тако и у животу људском и у животу свом сопственом.

Зашто Господ наглашава: јединога, истинога Бога? Зато да би одбио од Својих верних свако многобоштво и свако идолопоклонство, и да би још једном потврдио речи, које је изрекао кроз Мојсеја: Ја сам Господ Бог твој, и немој имати других богова осим мене. А зашто наглашава, да је живот вечни и у познању Њега, Исуса Христа? Зато што се кроз Њега открио Бог у највећој мери, у којој се могао открити смртним људима, и што само кроз Њега људи долазе до највишег богопознања, до кога у опште могу доћи у овоме животу. Као што је сам Господ рекао Јеврејима: кад бисте знали мене, знали бисте и оца мојега (Јов. 8, 19), из чега је јасно, да се Отац може познати само кроз Сина, Господа Исуса Христа.

Ја тебе прославих на земљи: дело сврших које си ми дао да урадим. Шта значе речи на земљи? Значе: у телу, и међу људима. Дело, које је Господ свршио у телу међу људима, јесте дело људскога спасења. До Његове смрти на Крсту то дело се састојало у животворним речима, никад дотле нечувеним на земљи, и у безбројним чудесима никад дотле невиђеним међу људима. Но и речи и чудеса Своја Господ је приписивао Оцу Свом небесном. Да поред послушности научи људе и смирености.

И сад прослави ти мене, оче, у тебе самога славом коју имадох у тебе пре него све постаде. Шта би на ово могли рећи они, који говоре, да је Христос обичан човек и створење Божје као и остала створења? Гле, Господ говори о слави, коју је имао у Оца пре створења света! Једном приликом Господ је рекао за Себе Јеврејима прежде даже Аврам не бист, аз јесам (Јов. 8, 58), а другом приликом, на питање: ти кто јеси? Он је одговорио: начаток (8, 25). Да је Он пре Аврама, и да је Он - почетак, толико је Он изволео рећи неразумним Јеврејима, но да је Он постојао и био у слави и пре створења света, то им није хтео објавити. Сада, кроз ову молитву, Он то објављује целоме свету. Зашто тек сада? Зато што Он зна унапред, да ће ова молитва доћи до слуха људи тек после Његовог славног васкрсења, после кога ће људима лакше бити веровати и у предвечну славу Његову. Слава Његова равна је слави Очевој, јер то је слава Јединороднога од Оца (Јов. 1, 14). Није ли сам Господ посведочио: све што има отац моје је (Јов. 16, 15)? И слава Очева, дакле, слава је Његова. И у слави, као и у моћи, Он је раван Оцу. Па зашто онда моли Оца да Га прослави? Он се не моли за прослављање Своје Божанске природе него човечанске. Његова човечанска природа новост је за створени свет а не Његова божанска природа. Ону треба обожити и увести у славу божанску, да би се и ми људи могли приближити тој слави. То је крунисање целога дела Спаситеља света. То је велика тајна измирења људи с Богом и њиховог благодатног усиновљења кроз славу Богочовека. Запазите још врло важну околност, да Господ моли Оца, да Га прослави, пошто је најпре рекао, да је свршио дело, које Му је дато да сврши. Ово је јасна поука свима нама, да тек онда кад испунимо вољу Божју можемо се надати награди од Бога. Сетите се пророчанства Христовог, да на крају времена, када дође син човечји у слави оца својега, тада ће платити свакоме по делима његовим (Мат. 16, 27). Благо праведницима у те дане, јер ће стоструко бити награђени за добра дела своја, и засијаће као сунце од светлости славе Христове пред престолом Свевишњега.

Ја јавих име твоје људима које си ми дао; твоји бијаху па си их мени дао, и твоју реч одржаше. Какво је то име Божје Господ Исус јавио људима? Име Отац. То име било је подједнако непознато и незнабошцима и Јеврејима. То име је сасвим ново откровење људима. Старозаветни пророци и праведници знали су Бога под именом Бога, или Творца, или Господа, или Цара, или Судије, но никако под именом Оца. Ово име Божје била је вековна тајна за људе. Нико од смртних људи није могао ни објавити ово интимно име Божје, јер под бременом греховнога мрака и страха нико од смртних није могао ни осетити очинство свога Створитеља. А оно што се не може осетити, ако случајно и дође на језик, нема велике цене. Само рођени од Бога може назвати Бога Оцем; само Га он може као Оца јавити без лажи ни на срцу ни на језику. Јединородни син који је у наручју очином, он га јави (Јов. 1, 18).

Коме је јавио Господ то преслатко име Отац? Људима, вели, које си ми дао од света. Неки тумачи мисле, да је Господ нарочито рекао људима од света да се не би мислило на ангеле, небесне људе, него на обичне земаљске. Но несумњиво је правилније узети, да је Господ овде мислио на ученике Своје, у ужем и у ширем смислу. А ово је јасно из доцнијих речи ове молитве, где се вели: не молим пак само за њих, него и за оне који ме узверују њихове речи ради (ст. 20). Сасвим је неосновано, међутим, мишљење учитеља предистинације, који у оним речима виде Божје предодређење једних људи за спасење а других за пропаст.

Твоји бијаху па си их мени дао. То јест: бијаху Твоји као створења и слуге, који су Тебе познавали само као Творца и Судију, а сада су од Мене научили Твоје слађе и драже име, и кроз Мене су усиновљени. Дао си их Мени као робове, да би их ја Теби привео као синове. Они су се показали и достојни ове части, јер твоју реч одржаше. Човекољубиви Господ овим одаје велику хвалу ученицима Својим пред Оцем небесним. Па наставља ту хвалу: сад разумеше да је све што си ми дао од тебе. Јер злобни Јевреји нису хтели то разумети, него су клеветали на Господа, као да је ђаво у Њему и као да је Његова чудотворна моћ од Велзевула, књаза ђаволског. Треба се сетити, како је међу старешинама јеврејским била стална недоумица и препирка око Христа: је ли Он од Бога или није? па ће се онда разумети, зашто Господ одаје хвалу ученицима, што они разумеше, да је Он од Бога. Све што си ми дао; то јест: све речи и сва дела.

Јер речи које си дао мени дадох њима; и они примише и познадоше истинито да од тебе изиђох, и вероваше да си ме ти послао. Под речима треба разумети мудрост и силу, коју је Господ предао Својима, а не само речи. Дејство те мудрости и силе ученици су већ опробали за живота Спаситељева, и уверили се, да је то у истини божанска мудрост и божанска сила.

Ја се за њих молим; не молим се за свет, него за оне које си ми дао, јер су твоји. Шта ово значи, да се Господ не моли за сав свет него само за ученике Своје? Ученици су добра земља, на коју је небесни Сејач посејао Своје спасоносно семе. За ону њиву, дакле, што је Сејач сам обделао и посејао, Он се и моли на првом месту. То Господ чини прво зато, да научи нас, да се молимо Богу са скромношћу и то само за оно што је најпотребније; а друго зато, што Његово дело носи карактер више органски него механички. Усред дивљег поља овога света Он је оградио једну малену њиву, и на њу посејао племенито семе. Кад то семе порасте и плод донесе, онда ће се њива ширити, и семе ће се даље сејати. Није ли природно, дакле, да се Трудбеник моли Богу само за ограђену, обделану и посејану њиву а не за цело дивље поље? Многи сујетни реформатори кроз историју света покушавали су, да применом својих теорија одједанпут усреће цео човечји род, апелујући одмах на цело човечанство. Но њихови покушаји брзо су се разбијали у ништа као мехури на.води, остављајући разочарани свет још у већој жалости. Дело Господа Исуса има невидљив и незнатан почетак, као зрно горушично под земљом, које лагано расте, но кад узрасте, никакви га ветрови не могу поколебати. И кад земљотрес дође, он поруши и највеће куле, механички постројене, али ништа не нашкоди дрвету. - Уосталом, Господ се није молио Оцу само за ученике, него - као што се доцније види - и за оне који ме узверују њихове речи ради. Ипак, не за цело дивље поље света, него само за проширену њиву, на којој ће ученици сејати племенито семе јеванђеља.

И моје све је твоје, и твоје моје; и ја се прославих у њима. Сем личних својстава Син је потпуно раван Оцу и Духу Светоме; раван у безвремености и бесмртности, раван у сили и власти, раван у мудрости и праведности. По личним својствима пак Отац је нерођен, Син је рођен, а Дух је исходан од Оца. Као Родитељ односи се Отац према Сину, а као Источник према Духу Светоме. Господарство и власт над свим створеним, видљивим и невидљивим светом, подједнако и неразделно припада Оцу као и Сину, и Сину као и Духу Светоме. По јестеству и битности ово троје је јединство неразделно, а по ипостасима тројство несливено. Отуда, све што има Отац, има и Син и Дух Свети - и моје све је твоје, и твоје моје. То важи и у погледу следбеника Христових. Они припадају Оцу као и Сину, као и Духу Светоме. Зашто Господ малочас говори: твоји бијаху па си их мени дао, а сада пак: и моје све је твоје, и твоје моје? Зато што их је Он, Посланик Очев, примио од Оца као сиров материјал, облагородио их и искупио од греха, па их сада, као облагорођене и искупљене, из љубави поново даје у својину Оцу. Очева својина, дакле, Његова је својина, а Његова својина Очева. Као што је тешко поделити љубав два лица, која се љубе, тако је тешко поделити и својину њихову. Још говори Господ; и ја се прославих у њима. Као Бог прослави се Он пред људима а као Човек пред Светом Тројицом и ангелима. Чиме се прославља једно дрво ако не плодовима својим? И Господ не тражи празну славу, но гледа славу Своју у плодовима Својим, то јест у следбеницима Својим, који следоваше Њему с вером, с добрим делима, с љубављу и ревношћу. Тражи ли један родитељ неку већу славу него да буде прослављен у деци својој? И Господу је највећа радост, што се прославио у деци Својој, у верним Својим.

И више нисам на свету, а они су на свету, а ја идем к теби. Оче свети! сачувај их у име своје, оне које си ми дао, да буду једно као и ми. Зашто Господ каже, да није више на свету? Зато што је Његово дело било свршено, и сада је Он очекивао само да претрпи последње и највеће страдање, и да крвљу Својом невином запечати свршено дело. Погледајте, с каквом нежношћу моли се Он за ученике Своје! Ни мајка се не моли тако за своју рођену децу. Оче свети! сачувај их! Он их оставља као јагањце међу вуковима. Кад не би родитељско око с неба стражило над њима, заиста би их вуци све поклали. Сачувај их у име своје, тј. као Родитељ, као Отац. Буди и њима Отац, као што си и Мени, и очинском љубављу чувај их и штити од злих вукова, и руководи их, да буду једно као и ми. У томе савршеном јединству показаће се не само свепобедна сила верних него и слава Божја, да - и суштина Божја. Као што су Отац и Син суштином једно а лицима разно, тако нека буде и међу вернима: разна и многа лица а битно јединство љубави, воље и ума.

Даље Господ говори: док бијах с њима на свету, ја их чувах у име твоје, то јест: чувах их као децу у име Оца. Оне које си ми дао сачувах, и, нико од њих не погибе осим сина погибли, да се збуде писмо. Нико од избраних Господом не погибе осим Јуде издајника, како је и писано у Светом писму. Но ни Јуда не погибе зато што је то писано него зато што је био неверан Богу и идолопоклоник сребру. У писму пак стоји проречено за Јуду: који са мном хлеб једе, подиже пету своју на ме (Пс. 41, 9; Јов. 13. 18). И још стоји написано: власт његову нека прими други (Пс. 108, 8; Дела Ап. 1, 20). Оба ова пророчанства збила су се на Јуди. Он је јео хлеб са Господом Исусом, и подигао је пету своју на Њега. После издајства Јуда се обесио, а његову апостолску власт примио је Матија. А сад к теби идем, завршује Господ, и ово говорим на свету, да имају радост моју испуњену у себи. При растанку са Својим ученицима и са светом, Господ управља ову молитву Оцу небесном. Господ зна, да пред њим стоји смрт и гроб, но Он то не спомиње бесмртноме Оцу, јер су смрт и гроб као ништа у очима Божјим. Он говори о повратку Своме Оцу - а сад к теби идем, у вечну славу, коју имадох у теби пре него свет постаде. Још се Он моли, да ученици Његови имају радост Његову. Каква је то радост? То је радост, коју има послушан син, кад изврши вољу оца свога. То је радост миротворца, чији унутрашњи божански мир не може поколебати све беснило овога света. То је радост домаћина, који је једну њиву искрчио, узорао и посејао, и који види како усев расте и напредује, па се весели. То је радост победиоца, који је оборио све противнике своје и даровао победоносну силу пријатељима Својим, да до краја времена побеђују. То је, најзад, радост чистога и незлобнога срца - радост, која значи живот, љубав и моћ. Ту и такву радост, и то у пуноћ и желео је Господ Исус ученицима Својим при растанку са светом.

Ова предсмртна молитва Господа Исуса Христа потпуно је услишана од Оца, и њени резултати убрзо су се показали. Први мученик за веру Христову, свети архиђакон Стефан, при мучеништву свом видео је славу Божију и Исуса где стоји с десне стране Богу (Дела Ап. 7, 55). А видовити апостол Павле пише, да Бог посади Христа себи с десне стране на небесима, над свима поглаварствима, и властима, и силама, и господствима, и над сваким именом што се може назвати не само на овоме свету него и на ономе који иде, и све покори под ноге његове (Ефес. 1, 20-21). То је што се тиче прослављења Господа Исуса. А што се тиче духовног јединства следбеника Његових, и то се остварило онако како је Он молио Оца. Јер се вели у Делима Апостолским, да сви једнодушни бијаху (1, 14). и да у народа који верова беше једно срце и душа (4, 32).

Но, као што напоменусмо, молитва Христова не односи се само на апостоле - премда на њих на првом месту - него и на све оне, који су узверовали и узверују у Господа њихове речи ради! Та молитва односила се, дакле, и на свете Оце Првог Васељенског Сабора, које данас прослављамо. Сачувај их! молио се Господ Оцу Своме. И Отац их је сачувао од заблуде Аријевске и Духом Светим надахнуо, просветио и оснажио, те су веру православну одбранили и утврдили. Но та молитва односи се и на све нас, који смо се крстили у цркви апостолској, и који смо од апостола и њихових следбеника узнали за спасоносно име Христа Спаситеља. О, браћо моја, помислите, да је Господ Исус пре две хиљаде година пред саму смрт Своју мислио на вас, и молио се Богу за вас! О, нека би вас ова свемоћна молитва сачувала и очистила од сваког греха, испунила вас радошћу и ујединила срца и душе ваше! Да сви будете једно у прослављању Оца и Сина и Духа Светога - Тројице једнобитне и неразделне, којој нека је слава сада и навек, кроза све време и сву вечност.

Амин.

Извор: СПЦ

Posle Sisea, i Tiote zatražio sastanak sa čelnicima kluba. Igrači islamske veroispovesti ne žele da reklamiraju kompaniju koja se bavi pozajmicama, tj. "zelenašenjem".

Posle Papisa Sisea i Šeik Tiote razgovaraće sa vlasnicima Njukasla o mogućnosti da na njegovim grudima naredne sezone ne bude reklama firme "Wonga", koja se bavi novčanim pozajmicama.

Ova dva fudbalera muslimanske veroispovesti ne žele da se dovode u kontakt sa kompanijom čija je osnovna delatnost nešto što je zabranjeno Kuranom. Pored Sisea i Tiotea, u Njukaslu od muslimana igraju još Masaido Haidara, Hatem Ben Arfa i Musa Sisoko, koji za sada nisu tražili slične razgovore.

Muslimanima je prema šerijatskom zakonu zabranjeno da ostvaruju dobit od pozajmljivanja novca, a to se i kod nas u neformalnom razgovoru zove "zelenašenje", samo što je pojedinim kompanijama i bankama dozvoljeno da se time bave.

Njukasl je prošlog oktobra potpisao četvorogodišnji ugovor sa kompanijom "Wonga" vredan 24 miliona funti.

Engleski "Daily Mail" navodi da su Sise i Tiote blizu odlaska sa "Sent Džejms Parka", jer je to jedino realno rešenje ukoliko ne pristanu da nose, za njih, spornu reklamu.

"Wonga" je poznata po kratkoročnim pozajmicama uz kamatu od 4,2 procenata na godišnjem nivou. Kada je klub postigao dogovor sa ovom kopanijom, pojedini čelnici Grada Njukasla opisali su "Wongu" kao "legalizovanu ajkulu za pozajmice".

(MONDO, foto: Beta/AP/Scott Heppell)

Ђорђе је рођен 6. фебруара 1911. године у Пакрацу. Нижу гимназију завршио је у Новој Градишки, а богословију у Сарајеву. Рукоположен је 25. маја 1934.године у Пакрацу. Службовао је у парохојама у Мајару и Болмачима одакле је 1940. године премештен у Нашице где га је затекао Други светски рат. Његово страдање забележено је у делу Виктора Новака Магнум цримен:

   Ноћу 17. јуна 1941. године упао је у стан свештеника Богића Феликс Лахнер, млекар из Нашица, са још двојицом усташа и позвао га да одмах пође са њима на саслушање.Богић се покорио тој наредби и ушао у кола која су чекала пред његовим станом и одмах кренула у правцу поља. Тако је довезен до једног пашњака изван Нашица, код капеле светог Мартина, где је и убијен, пошто је претходно стављен на велике муке. Усташе су га везале за једно дрво и резале му и секле уши, нос, језик и браду са кожом. После овога ископали су му очи, псујући га најпогрднијим изразима. Напокон му је један усташа распорио трбух и изваивши црева замотао их око врата. Тада је тек свештеник Богић потпуно клонуо, те су усташе пресекле конопац којим је био везан за дрво и он је пао на земљу,где су га најзад дотукли из пушака. За мученичко страдање главни кривац је римокатолички свештеник из Нашица Сидоније Шолц. Један од сведока је изјавио: "Он (фра Шолц) је на најзверскији начин дао убити нашег мјесног пароха Ђорђа Богића...." Тело свештеника Ђорђа остало је на том месту целу ноћ и сутра до поподне.Око 16 часова наређено је Циганима да га одвезу у колонију Брезник и сахране на гробљу.

На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора СПЦ 1998. године, протојереј Георгије Ђорђе Богић, парох из Нашица, проглашен је за свештеномученика и унет као свети у Именослов Српске цркве.

- Какав став треба да заузме на политичком нивоу?

- Какав став треба да заузме на теолошком нивоу?

- Какав став треба да заузме на мисионарском нивоу?

- Какав став треба да заузме на финансијском нивоу?

- Какав став треба да заузме на.... (допунити по жељи)....

На данашњи дан пре 50 година, Рускиња Валентина Терешкова полетела у орбиту око Земље у космичком броду „Васток 6”

Често проглашавана женом 20. века: Валентина Терешкова

15 субота јун 2013

У уторак 11. јуна, Његова светост Патријарх константинопољски Вартоломеј прославио је свој имендан, светог апостола Вартоломеја. Празнично јутрење и света Литургија служени су у патријаршијском храму светог великомученика Георгија на Фанару. Овом приликом, на поклоњење изнијет је дио моштију светог апостола Вартоломеја.

Његовој светости саслуживало је тридесет митрополита Константинопољске патријаршије, као и представници Јерусалимске патријаршије, Московске патријаршије, Српске патријаршије и Атинске архиепископије. Прослави су присуствовали високи званичници Грчке, професори и студенти Центра за постдипломске студије Константинопољске патријаршије у Шамбезију и монаси руског светогорског Манастира светог Пантелејмона, који врше послушања у истанбулском подворју.

Након свете службе, Митрополит никејски Константин, најстарији архијереј Константинопољске патријаршије по хиротонији, обратио се Патријарху у име јерархије Константинопољске цркве, а поздравно слово у име Патријарха московског Кирила произнио је Митрополит тамбовски Теодосије, а у име Патријарха српског Иринеја Епископ бачки Иринеј.

15 субота јун 2013

У препуној сали „Парнас“ у центру Атине, 22. фебруара 2013.г. представљена је нова књига на грчком језику, умировљеног Епископа ЗХиП Г. Атанасија (Јевтића) „Од слободe до љубави“.  У наставку доносимо текст Митрополита Месогеје и Лавреотике Г. Николаја о Владики Атанасију и објављеној књизи.

„Од слободe до љубави“ – АТАНАСИЈЕ (Јевтић), Херцеговачки

Аутор приказа : митрополит Месогеје и Лавреотике Николај

Огледало, загонетка, личност. Икона, недоумица, истина.

Слика

Исфлекан, али не прљав. Раса пробушена, поцепана, закрпљена, истрошена, кратка, накриво одевена. Раскопчан око врата. Скуфија стара, знојава, изношена, набачена на главу какобило, никада како треба. Чарапе кратке, савијене на доле, виде се ноге, сасвим црвене, отечене. Ципеле у јадном стању; увек одлепљене, упропашћене. Све старо, у ритама, за бацање. Можда све то овде задобија вредност и служи свом циљу скривања ризнице.

Фигура посебна, накрива. Слика лоше урађена.

Лице оштрих црта. Неуобичајено. Дивље. Тамнопуто. Пуно бора. Очи проницљиве, оштре.

Тело дебело, нескладно, тешкопокретљиво. Форма обимна, незграпна. Запуштено.

Ход тежак, несиметричан.

Глас као гавран. Оштар, тврд, нагао, безбојан. Када пева постаје још гори, руши се сваки осећај музикалности. Потпуно одсуство музикалности.

Реч изобилна, али без структуре, скаче са теме на тему.

Начин неорганизован, овлашан, често без дискреције, непредвидив.

Литург који прави неред. Све помера са свог места. Само Свети Путир остаје на свом месту, збринут и непоколебив. Поредак узмиче пред збрком, а типик пред бучним тумачењима, навике се изобличавају. Као што он сам воли да каже: „мирујем… немиран“.

Поред њега, ако си важан, биваш приморан да ћутиш, да заборавиш на свој значај или се изнутра буниш. Ако проговориш, трошиш своје достојанство. Ако си детенце, прво се уплашиш, а затим полудиш од одушевљења. Ако си његов, трпиш и збуњујеш се. Ако си у часу богослужења и пожуриш да учиниш оно што знаш, чујеш оно што никада ниси ни помислио. Ако си организован, сасвим губиш ритам. Ако си како треба, не знаш где да се сакријеш.

Тип несистематичан, несиметричан, хаотичан. За вид и за слух готово одбојан.

Ако судиш и размишљаш, биваш саблажњен. Ако останеш при томе што видиш и не размишљаш, одбацујеш га са манијом.

Речено је статуа, слика, изглед човека. Сигурно мало претеран у негативном нагласку. Надам се да ћу у наставку успоставити равнотежу.

Загонетка

Глас његов непријатан, ритам непостојећи, рима тешка; али реч његова магична, нечувена, аутентична, аутентична, истинита по садржају.

Изглед његов, непривлачан; али поглед магнетичан, проницљив.

Појава чудна, али његов додир егзистенцијално миловање. Из далека – дивља звер; из близа детенце… 76 година. Велико дете!

Када га гледаш, показује се нељубазним, те журиш да га осудиш; када га упознаш, пред собом видиш једног ретког господара. Осим речи, он увек има и нечег материјалног да пружи. Он никада не заборавља доброчинство и искрено озвраћа захвалност, увек изворно, искусно али без претварања. Увек га престиже.

Када га слушаш спонтано, он је тежак, распарчан, неусаглашен; ако га пратиш жедно, он је река мудрости, извор истине, доживљај духовне различитости, слутња јединствене вредности.

Као цвет пун трња, које штите своју ризницу. Дивљи цвет који ипак рађа живот и миомирише. Сасвим је стран цвећу из цвећара за трговину. На њему ничега намештеног. Ничега извештаченог. Сасвим без технике. Недодирнут историјским током, друштвеним схватањем, лажју компромиса, али веома присутан у збивањима.

Он је и епископ. Никаква веза са уобичајеном сликом епископа. Ни стил, ни начин, ни реч, ни израз лица не указују на уобичајено. Његова архијерејска митра, панагија, дикирије и трикирије, одежде, све је чудно. Али све слободно од експлоатације тржишта, од навика многих, од преовладавајућих менталитета. Све следи ритам практичне логике, следи ритам његове слободе. Немогуће га је клонирати, опонашати.

Он ништа не крије. Нема никаквог покушаја да улепша ствари да заокружи реч, шта више, он спонтано погоршава слику о себи. Помаже ти да му нанесеш неправду. Можда чак није ни свестан тога. Непретенциозан. Супротан лицемерју. Заиста истинит.

Ко је он. Шта хоће свим тим? Шта представља? Да ли јесте или се показује? Да ли је неблагородност то што има, или у себи скрива ризницу господства? Да ли је својеглав, чудан или скривени великан?

Личност

Ум блистав и просвећен. У свему гибак и лако покретан. Знања недокучива. Памћење бескрајно. Мисао брза. Хитрина и живост. Суд и синтеза јединствени. Поима дубоко. Још дивније од знања и доживљаја његова креативно понирање у тајну истине и живота.

Ширина схватања. У њему места има за све; у уму, али много више у срцу. Он је васељенски и свесветски и надсветски човек. Присуство пуно сигурности и силе. Савестан и храбар. Неустрашив. Смелост и иницијатива. Младост и свежина. Креативан и разоран. Пун живота.

Предањски и новатор. Шаљив и дубок. Пун истине.

Дубоко његово сродство са веома дубоком прошлошћу, предањем; јака његова веза са оним што је даље од есхатона. Борац са временом и његов победник. Јединствен. Непоновљив. Пун слободе.
Познавање историје задивљујуће, светоотачки осећај убедљив, богословска равнотежа неуобичајена, ретко познавање философије, познавалац детаља истине, и њених тајни.

Уопште није важно где се родио; шта и где је студирао, где је путовао, колико књига је написао. Није налик ни на кога, срећом. Не личи ни на добре ни на велике. Он има своју доброту и своју величину. Он је прави велики човек.

Он увек говори о тајни божанског Оваплоћења. Христос – савршени Бог и савршени човек, Богочовек. На тој основи веома божанствен и веома човечан, и више од тога: оба заједно; и веома смирен.

Срце које се прелива добротом, спремно за највећу жртву. Друштво његово су напаћени, заборављени, наги, онеправдовани. Учен као ретко ко, друштвен као нико. Пријатељи његови – деца. Дете је и он сам. Мудрост старца, једноставност детета. Остареће и остаће дете. Прима Царство Божије као један од те деце. Он постаје свима све и чини све „најмањој браћи Господњој“.
Наизглед диваљ, а у срцу светост. Без благодати у слици, пун благодати у личности. Пун љубави и апсолутно слободан.

Богословље

Пред нама је нова књига владике Атанасија Од слобода до љубави. Једно поглавље говори о хуманизму Светог Николаја Кавасиле, а другоно нествореним енергијама Божијим по Светом Григорију Палами. Читајући те текстове, срећеш се, не са обичним професором који те учи, нити са образованим епископом писцем коме се дивиш, већ са једним рођеним богословом. Дубоко познавање дела ове двојице великих отаца богослова и историјских елемената, који представљају оквир живота њиховог. Види се живи однос са етосом и богословљем њиховим. Углавном се, пак, чује богословски дах једног савременог богослова.

Не задовољава се само понављањем и анализом њихових мишљења и ставова, већ предузима анатомско удубљивање у њихове тајне и динамично интервенише богословски градећи на њиховом темељу. Говори богословски као својим матерњим језиком.

Читајући Григорија Паламу

Један поглед на друго предавање. Онако како он сам пише.

За приступање тајни Божијој постоји само један пут, откривење Божије пре свега у творевини, затим у промислу, избављењу, у домостроју спасења, то јест откривење Божије у историји (стр. 203).

Да би објаснио разликовање између Божије суштине и енергија Његових, тврди да Сушти није постојећи, него да је он сасвим други, Свети, „другачији“. Поред њега постоји другачија стварност, постоји свет (стр. 204). Јављање живога Бога као личности јесу „нестворене енергије“ Његове. Сушти не постоји у древној јелинској философији, као ни божанство, у средњем роду, нигде се не сусреће у Библији. Није Сушти из бића, већ је биће из Суштога. Личност има првенство (стр. 205). Сушти је првоначална реалност (стр. 206).

Дела Божија су Његова слободна дејства. Да ли ће их Он чинити или не, питање је Његове слободе, што претпоставља Њега као личност. Дела Божије: свет, човек, нису производи нужности, нити су производи дејства (=енергије) и воље, већ су дела Делатника и Вољнога (стр. 208). Не можемо да прихватимо Бога без енергије (стр. 209). Не говоримо о својствима Божијим, већ о дејствима (=енергијама) (стр. 215) Дејствујућег, које нам Га објављују.

Претходи да су Отац, Син и Свети Дух у заједништву између себе а затим констатујемо да имају једну заједничку суштину (стр. 210). Богословљем о Енергијама Божијим, Палама нам указује на Живог, библијског Бога, Који ничим није одредив, него је жива личност, битујућа личност (стр. 210).
Још је и слободан, не везан за питање смрти или бесмртности, постојања – непостојања. Речено важи за дела Егова (стр. 211). Он није везан Природом, чак ни својом Суштином. Он њу има, а не она Њега.

И антрополошке последице: нисмо створени да бисмо постојали, већ да непрестано општимо (стр. 216). Вечни живот није неко блажено гледање Бога, већ живо заједничарење живих личности (стр. 218). Зато смрт није наша слепа судбина. Треба да устанемо против ње. Ми смо призвани у живот. Не можемо да не будемо револуционари против смрти (стр. 207).

Кроз Светог Николу Кавасилу

Речено нас води ка другој омилији о хуманизму Светог Николе Кавасиле, у којој срећемо изразе попут: отворено богословље, слобода и живот.

Говорећи о Кавасилином христоцентричном хуманизму, оно што непрестано понавља јесте то да је човек биће отворено, створено за живот, да непрестано учествује у животу, да живи, да се развија, да расте, да је у непрестаном динамичном покрету и богаћењу (стр. 90).

Кавасилу назива отвореним богословом и веома питомим човеком, који, како каже, није ни против Паламе, нити је много за њега. Он човека види, не издвојено, већ у односу са Христом, не само као Богом, већ као Богом Који је постао човек. Ослобођен од монофизитског искушења, изражава христолошку и христоцентричну антропологију. Очи, жеље, тежњу према љубави, све је у човеку створено од Бога да би упућивало Христу, али као Богочовеку (стр. 88).

Обожење је сједињење са Христом, али без ишчезавања, него са испуњењем у Христу, и живљење у пуноћи. Имамо вечну могућност за узрастање и напредовање, за пуноћу живота (стр. 95).

Живот значи разрастање човека и учешће, непрестано општење, тј. могућност учешћа и општења све више и више. Само тако човек превазилази своје оквире (стр. 90). Религија, када није реч о живом Богу и живом човеку и њиховом сусрету, постаје идол (стр. 91). Човек је створен за живот, што значи за општење, то јест за љубав. Није створен да се затвори у себе, већ да непрестано превазилази себе дајући све силе своје (стр. 93).

То је одговор на изазов савременог хуманизма. Ако својим умишљеним достигнућима учинимо човека биолошки другачијим, срозаћемо га у беспомоћно стање (на пример помагалима за срце и дисање са иструлелим мозгом или учинивши га генетски јаким а душевно неспособним), тако измењеног у људскости, да се упиташ: да ли уопште вреди сав тај труд који се зове историја или цивилизација или наука или човеков покушај (стр. 97).

Богослов

У неком тренутку, када говори о Фотију Великом и његовој школи, помиње ширину њиховог знања, говорећи: Колико много су ти људи читали… зато су и могли много да ураде, као Кирило и Методије (стр. 87). Такву ширину знања срећемо и код епископа Атанасија. Али то само по себи нема велики значај.

Са јединственим широкогрудим смирењем он признаје вредност свих савремених богослова. Нека допусти, међутим, и нама да исповедимо: други могу бити значајни, али он нас надахњује сигурношћу истинитог. Не дивимо му се због његових дарова. Имамо поверење за критеријум истине којим одишу његова реч и живот. Богословље његово је отворено, живо и утемељено, отачко, истинито, убедљиво Православно. Његова богословска реч, премда има јак темељ знања, није интелектуална нити мислилачка. Иако се изражава веома срдачно, није сентименталан нити раздражљив. Чује се као свевремен, стабилан, аутентичан. Произноси се веома са срцем кадрим да све потврди, али не и да га понесе.

Плод такве антропологије је отворен човек. Тако бисмо могли сажето да окарактеришемо епископа Атанасија: човек отворен, човек љубави и слободе. ЊЕгово дело и живот не само да одишу слободом и љубављу, већ и откривају њега самог као слободног и љубећег. Будући сам слободан, ослобађа и нас. Да употребимо његове речи, својом великом љубављу, дарује свима нама радост постојања и заједништва у љубави, која је врхунац (стр. 93). Он нам помаже да саздамо себе за вечност (стр. 92).

Благодаримо њему.

Са јелинског превео Д. Ристић

Извор: eparhija-zahumskohercegovacka.com

Анализа медицинске дефиниције појма здравља

Увод

            Питање односа теологије и науке од великог је значаја. Дијалог је пре свега потребан самој теологији и мисији Цркве у савременом свету. Игнорисање таквих изазова водило би нас у својеврсну самоизолацију и потпуно одвајање од света. То би значило да теологија престаје да буде актуелан чинилац у дискусијама проблематике савременог света и човека. Речима митрополита Зизијуласа, игнорисањем савремених изазова ризикује се наше претварање у секту, а самим тим ризикује се и судбина својствена секти – нестанак.[1] Теолози не смеју да остану неми и игнорантски расположени према савременим изазовима, укључујући и изазов науке и научних открића. Такав однос према свету и његовим изазовима не би ни био у духу Отаца Цркве. Мишљења смо да „повратак Оцима“ управо и значи повратак њиховом духу, односно њиховој тежњи да истине вере унесу у егзистнцијални дијалог са човековим светом живота. Да би сачувачала тај отачки дух, који је у историји Цркве донео немерљиве плодове, теологија мора бити спремна на озбиљан дијалог са разним сферама савременог живота, од уметности па све до науке. Теологија не сме да се застиди и не сме себе да лиши места који јој у том живом дијалогу припада.

            Да би испунила овај свој задатак, теологија мора имати јасну концепцију наступа уласка у дијалог. Мора имати прецизно изграђене позиције са којих наступа. Не сме се десити преплитање која би значило искључивост, игнорисање научних чињеница и сл. Другим речима, када је у питању дијалог теологије и медицине, не сме се дозволити покушај да теологија доскаче медицини у самој медицини, или биологији у самој биологији.[2] Теологија треба да настави са трудом давања одговара на питања са своје тачке гледишта на стварност, а не да се ставља у позицију природне науке и да глуми већег биолога од уџбеника билогије.

            У овом раду позабавићемо се једним аспектом дијалога теологије и медицине. Покушаћемо да анализирамо медицинску дефиницију појма здравља/болести, као један, између осталог, социолошки у културолошки консктрукт, односно да га представимо кроз његове саставне чиниоце. У тој анализи желели бисмо да укажемо на нека веома важна питања. Једно од питања гласи: да ли у медицинском појму здравља/болести има још нечег, изузев јасно редуковане природне науке? Ако има, да ли онда и теологија може дати свој допринос том појму, те ширем и потпунијем разумевању здравља и болести? Ово нас питање води и до других, веома важних питања. Та питања се тичу формирања једног исправног односа теологије и науке, у овом случају медицине. Ту бисмо желели да укажемо и на следећа важна питања. Уколико појам здравља/болести не може бити редукован искључиво на природнонаучну раван,  који су то онда додатни чиниоци који утичу на његово формирање? Да ли је човек у потпуности дефинљив само кроз призму природнонаучне методологије? Сме ли се поред епистемолпшког допустити и онтолошки редукционизам? Може ли задатак теологије, раме уз раме, рецимо, са философијом, да буде спречавање једне веома негативне појаве – злоупотребе науке и стварање идеологије сцијентизма и онтолошког редукционизма? Ово су суштинска питања којима желимо да се позабавимо у овом раду.

I Однос теологије и природних наука

            Пре него почнемо са анализом медицинске дефиниције појма здравља, позабавићемо се односом теологије и природних наука. То је неопходно ради саме анализе коју желимо да извршимо.

            Простор овог рада не дозвољава нам да се позбавимо историјатом односа теологије и онога што данас називамо савременом природном науком и научним методом. Оно што свакако треба напоменути да је тај историјат не само комплексан већ и веома буран и болан.[3] Прескачемо историјат и прелазимо на савремени приступ односа теологије и природних наука.

            Питање односа остаје комплексно. Не може се говорити о једном, опште прихваћеном ставу по том питању. Пре би се могло говорити о моделима односа теологије и природних наука.[4] Могла би се навести четири таква модела. Два модела бисмо окаракерисали као супротно поларизоване екстреме. Први од њих је модел који заступа конфликт између науке и теологије (религије, вере). Такав модел својствен је сцијентистичким схватањима која заступа идеолошки атеизам. По том моделу наука и теологија стоје у суштинској опозицији, у непомирљивом конфликту. Најпознатији и можда тренутно водећи заступник таквог модела је Ричард Докинс. Са овим моделом везан је онтолошки редукционизам којим ћемо се даље у раду позабавити.

            Други, екстремни модел, само на супротном полу, јесте модел синтезе. Иако се може говорити о различитим облицима синтезе науке и религије, оно што им је свима својствено јесте брисање дистинкције између ово двоје. Неретко се, кроз разне форме конкордизма, овакав модел користи ради утемељења самих религијских ставова и неосновано извођење религијских импликација из научних тврдњи. Пример за то је креационизам, злопуотреба антропичког принципа[5] и сл. Модел синтезе, иако својствен монистичким религијским системима, присутан је, нажалост, и у хришаћнству. Примена у теологији аристотеловске онтологије, те уградња у њу и неоплатонистичке хијерархије бића, произвело је једну такву синтезу. Таква синтеза, утемељена у западној томистичкој схоластици, готово да је негирала онтолошку другост Бога у односу на свет, створивши, за библијско откривење, недопустиви онтолошки монизам.[6]

            Друга два модела, по нашем мишљењу, представљају далеко коректнији и исправнији приступ односима теологије и природних наука. Ми ћемо их заступати у покушају анализе медицинске дефиниције појма здравља/болести. Та два модела нису међусобно искључива. Напротив, могу се истовремено узети у обзир. Први модел је познат као НОМА концепт, који је популаризовао Стивен Џеј Гоулд. НОМА, као скраћеница од „Non-Overlapping Magisteria“, истиче да теологија (религија) и наука делују унутар одвојених приступа једној стварности. Односно, интересују се за различита питања о истој стварности. Обзиром да нема преклапања у питањима, не може бити ни конфликта међу њима.[7]

            Да бисмо илустровали НОМА концепт послужићемо се једном аналогијом Џона Полкингхорна:

Како и зашто се нешто дешава су питања која се могу питати истовремено, и често је неопходно узети оба у обзир да би се добило адекватно разумевање. Вода ври због тога што је рингла загрева али и зато што неко жели да скува чај. Та два питања су свакако логички дистинктивна, али не постоји нужност која повезује њихове одговоре.[8]

Уз НОМА концепт односа науке и религије (теологије) додајемо и други модел, за који сматрамо да је у многоме исправан. То је модел комплеметарности. Овај модел је близак НОМА концепту, с тим што, поред непреклапања теологије и природних наука, заступа потребу постојања оба приступа ради добијања комплетнијег знања о свету. Наведена аналогија професора Полкингхорна могла би се искористити и за илустрацију овог модела. Комплеметарност природних наука и теологије штити нас од сцијентистичког редукционизма, какав срећемо, на пример, код Докинса, те самим тим и од осиромашења нашег разумевања света.

            Ваљаност НОМА концепта и модела комплеметраности природних наука и теологије, као и погрешност претходно наведена два модела, покушаћемо да прикажемо на самој теми овог рада – анализи дефиниције појма здравља. Кроз обраду тежишног питања наше теме, осврнућемо се и на проблематику методолошког, епистемолошког и онтолошког редукционизма. Коначно, критички ћемо се дотаћи натурализма и сцијентизма. Покушаћемо да покажемо да је за постојање једног медицинског појма здравља потребно изаћи из онтолошког редукционизма и сцијентизма. Дефиниција здравља показује да је итекако исправан модел комплеметарности природних наука и других човекових гледишних тачака. Међу тим „другим“ гледишним тачкама, теологија заслужује своје место и, као што ћемо видети, она може допринети комплетности и јасноћи самог појма здравља/болести.

II Анализа медицинске дефиниције здравља

Дефиниција медицине. Методолошки, епистемолошки и онтолошки редукционизам

            Медицина је „примењена наука и пракса у дијагностици, лечењу и превенцији болести.“[9] Она обухвата „различите здравствене праксе које су се развиле на одржавању и враћању здравља, превенцији и лечењу болести код људи.“[10] Реч медицина изведена је из латинског израза ars Medicina, што значи умеће исцељивања.[11] Савремена медицина подразумева „здравствену науку, биомедицинска истраживања и медицинске технологије за дијагностиковање и лечење повреда и болести, обично кроз лекове и операцију, али и кроз терапије, као што су психотерапије, јонизирајуће зрачење и др.“[12]

Које су то фундаменталне науке које утемељују медицину, односно оне које она у својој пракси примењује? У најширем могућем смислу, фундирајућа наука у медицини била би биологија. Опет, унутар билогије, фундирајуће науке, на које је и сама биологија редукована, јесу хемија и физика. Билогија је наука о животу, или наука о живим бићима, која свој говор редукује на појашњења кроз хемијске и физичке законитости. Изједначавање билогије, у методолошком и епистемолошком смислу, са физиком и хемијом увео је Дарвин.[13] Од тог времена за савремену биологију прихватљива су само натуралистичка објашњења. Овде се ради о методолошком, а не о онтолошком натурализму. Ту дистинкцију је важно нагласити како би се спречила злоупотреба науке, било у теистичке или атеистичке сврхе. Методолошки натурализам захтева да се у научном описивању света можемо позивати само на природне процесе и појаве. Дакле, наука као таква не може дати никакав одговор, било позитивн или негативан, на она „прва“ и „последња“, метафизичка питања. Такође, у научно испитивање и дескрипцију природе, не могу се уплитати метафизички постулати. Сходно овоме, методолошки натурализам и епистемолошки редукционизам у природним наукама, не воде нужно у онтолошки натурализам и редукционизам – став да је природа једино што постоји.[14]

            Констатујемо, дакле, да је медицина, чија је фундирајућа наука у најширем смислу биологија, епистемолошки редукована на физику и хемију, односно на дескрипцију предмета свог интересовања кроз физичке и хемијске законитости. Ово је веома важно за приступ дијалогу између теологије и медицине. На овом месту поново наглашавамо исправност НОМА концепта који смо навели у претходном поглављу. Ипак, пошто методолошки и епистемолошки редукционизам не значи и онтолошки редукционизам, дијалог је могућ. Али, понављамо, без преклапања. Теологија не сме да захтева некакво доскакање медицини у самој медицини, у оном њеном сегменту који се тиче природнонаучне утемељености. Она треба да употпуни опсег сазнања о питању које дели са медицином – питање о човеку. Пред теологијом је, дакле, задатак да се бори против онтолошког редукционизма. Не против научног, епистемолошког редукционизма и тврдње, на пример, да је човек скуп различитих молекула, већ против тврдње да је човек само скуп молекула. Ово друго је онтолошки редукционизам.[15]

            Но, не да се само стварност не може свести на натуралистички редукционизам, већ је питање да ли и сама медицина може опстати у једном таквом редукционизму. Тај редукционизам, парадоксално, управо пуца у дефиницији појма здравља и болести. Као што ћемо даље видети, сама та дефиниција излази далеко изван натуралистичког редукционизма и механицистичког схватања човека. Управо у тој чињеници, да дефиниција здравља/болести излази из домена поменутог редукционизма, теологија треба да заузме своје место.

Дефиниција здравља Светске здрвавствене организације

            Светска здравствена организација (СЗО) здравље дефинише као „стање потпуног физичког, душевног и социјалног благостања а не само одсуство болести и изнемоглости.“[16]  Насупрот здрављу, болест представља промену стања здравља што „подразумева скуп одређених карактеристика: узрок, знаке, односно симптоме, еволуцију и одређена терапијска и прогностичка обележја.“[17]

Пођимо редом. Човек просто подразумева да је нормално бити здрав и да је стање здравља чак нешто онтолошки фундирајуће, а да болест представља промену и декаденцију. Захтев за здрављем, тврдња да  здравље представља добро, наспрам болести која представља зло, јесте један вредносни, етички суд. Као такав, овај суд излази из горе поменутог епистемолошког и методолошког редукционизма природних наука. Наука нам не може дати одговор о добру и злу. Еволуциони биолог, велики критичар религије[18] и још већи сцијентиста и онтолошки редукциониста, Ричард Докинс је у праву када каже да је универзум који испитујемо „слепа, немилосрдна бездушност“.[19] Када је научна дескрипција у питању, ствари заиста стоје тако. Наука нам не може дати одговор да је добро бити здрав или да је лоше бити болестан. Не може нам дати подстрек да се боримо за здравље. И због тога Докинс није у праву када каже да је универзум „само слепа, немилосрдна бездушност“.[20] Као што видимо, један такав онтолошки редукционизам онемогућио би постојање и саме медицине, пошто нам епистемолошки редукционизам природних наука не допушта познање добра и зла, не дозвољава нам вредносни суд. Наука је, по том питању, заиста слепа, те ако останемо при оном онтолошком само, медицина је немогућа.

            Дакле, сама идеја медицине стоји на једном вредносном, етичком суду који гласи: добро је бити здрав а лоше је бити болестан. Одлука да се боримо за добро, а да се одупиремо злу, односно у контексту медицине, да се боримо за здравље а против болести, јесте један вредносни, етички императив. Када су у питању вредности, нужно се поставља питање референтне вредности. Ко или шта одређује добро и зло? Због чега је здравље добро а болест зло? Као што ћемо даље видети и те „референтне вредности“ далеко излазе из опсега научног епистемолошког редукционизма.

У фундаментални појам медицине, појам здравља, уткано је нешто много више од натуралистичке дескрипције човека. Из саме дефиниције здравља видимо да је оно добро јер подразумева благостање. Опет, може ли нам научна метода дати оговор на питање шта је то благостање? Можда само у метафоричном смислу. Узмимо, ипак, за истинито да нам фундирајуће природне науке у медицини могу дати опис физичког благостања, које дефиниција здравља наводи на првом месту. Метафорички, назовимо благостањем беспрекорно функционисање склопа који називамо телом човека. Здравље је ту један механицистички закључак. Поремећај функције орагана у људском телу називамо болешћу. У том аспекту дефиниције здравља, медицина остаје у границама епистемолошког редукционизма, изражавајући се кроз физичке и хемијске законитости. Све физичке функције и аномалије људских органа описиве су на тај начин, као органски и биохемијски процеси.      

Док се здравље и болест на соматском плану могу потпуно посматрати као процеси физичке и хемијске природе, ствари нису тако једноставне када су у питању менталне болести. Овде прелазимо на другу ставку „благостања“ из дефиниције СЗО, на душевно здравље. Чувени психијатар, или боље рећи антипсихијатар, Томас Сас проблематизовао је ово питање до екстрема. Сас тврди да ако се болест дефинише као предикат људског тела, онда ум може бити болестан само у метафоричком смислу.[21]

Болест, као што смо горе истакли, представља одступање од јасно дефинисане норме. Када је болест тела у питању, ту норму представља структурни и функционални интегритет тела. У том случају, на соматском плану, „оно што здравље јесте исказује се помоћу анатомских и физиолошких појмова.“[22] Ментална болест, тврди даље Сас, представља „одступање од понашања у односу на одређене психосоцијалне, етичке или законске норме.“[23] То изискује следећа питања: ко одређује те норме? Можемо заједно са Сасом да се запитамо: чије интересе заступа дефиниција појма болести и здравља?

Има прилично валидних аргумената да се ментална болест и „душевно благостање“, њихови „сиптоми“, повежу не са соматском основом, већ и са социјалним и етичким контекстом одређеног друштва и културе. Као такви и они излазе из поменутог методолошког натурализма и епистемолошког редукционизма фундирајућих природних наука у медицини. Појам здравља СЗО, очигледно, укључује и један владајући светоназор. Да ли Сасова тврдња да ум може бити болестан само у метафоричком смислу сведочи да те болести не постоје, јер немају увек јасно соматско утемељење? Или, пак, то значи да се човек не може свести само на соматско (о чему Сас очигледно и није размишљао)? Не заваравајмо се присуством речи „психи“ (душа) у речнику медицине. Психијатрја и уопште медицина су толико „материјализовани“ и „соматизоавани“, да могу говорити о души а да је опште ни не помену.

Дакле, да ли је човек сводив само на дескрипцију кроз физичке и хемијске законитости? Сас тврди оно прво, да је ментална болест мит, али зашто одбацити ово друго? Само зато што нас на то приморава постулат који смо сами успоставили: методолошки натурализам и епистемолошки редукционизам? Није ли управо проблематика душевног здравља и „благостања“ показатељ да таква редукција у медицини не може опстати, уколико желимо одговоре?

Проблематика се даље усложњава ако пређемо на последње „благостање“ из дефиниције здравља СЗО, наиме на социјално благостање. Ко и како ће дефинисати шта је то „социјално благостање“? То онда и није ништа друго него један светоназор, мере вредности које једно друштво, једна култура, одређеног времена и простора сматра нормалним, односно здравим. На овом месту би се морали сложити са Сасом да је „ментална болест мит који треба да заслади горку пилулу моралног конфликта у људским односима како бисмо је лакше прогутали.“[24] Ове Сасове речи бисмо применили да две компоненте дефиниције здравља СЗО: на „душевно“ и „социјално благостање“. Из разлога што је јасно да такве квалификације далеко излазе изван опсега фундирајућих природних наука у медицини, епистемолошког редукционизма и методолошког натурализма природних наука.

Медицинске дијагнозе могу заиста да буду „социјални конструкти“ и да се мењају кроз време и разликују од културе до културе.[25] Појам здравља и болести тако остаје прилично вишезначан, обзиром да пердставља и један поглед на свет одређене заједнице, а не само мехеницистичку, физичко-хемијску дексрипцију људског тела, те је као такав (појам) неодвојив од социокултурног контекста у коме настаје.[26] У извесној мери, појам здравља/болести представља људско тумачење света и човека. Једна читава мала философија и антропологија се крију иза тог појма. Раме уз раме са фундирајућим природним наукама у медицини.

Пример дијагнозе хомосексуалности

            Ради илустрације нашег става да медицински дефиниција појма здравља/болести излази из природнонаучне редукције, те да у себи садржи и један вредносни, светоназорни суд, наводимо пример „оболења“ и „оздрављења“ хомосексуалаца. Не тако давно, хомосексуалност се налазила на листи менталних оболења. Тек 1973. године „Америчко удружење  психијатара“ (APA) уклонило је хомосексуалност као поремећај из „Дијагностичког и статистичког упутства о менталним поремећајима“ (Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorders, DSM-II), из одељка „Сексуалне девијације“. Генерална скупштуна СЗО је 17. маја 1990. године одобрила „Десету Ревизију Међународне класификације болести и сродних здравствених проблема“ (МКБ-10). У овој Ревизији стоји да сексуално опредељење (хетеросексуално, хомосексуално или бисексуално), само по себи није здравствени поремећај. У претходној Ревизији (МКБ-9) из 1977. године,  хомосексуалност је приказана као ментално оболење и класификована као „сексуални поремећај“.

            Поставља се питање шта је утицало да се хомосексуално понашање класификује као болест, а шта да оно више не буде болест? Да ли је наука открила нешто што јој раније, пре 1990. године, није било познато? Тешко да је то у питању. Пре ће бити да су кориговани „ненаучни“, светоназорни чиниоци појма здравља и болести. Поново ћемо се позвати на Томаса Саса. Можда је у неким стварима мало бруталан и искључив, али изгледа да је у праву када ово каже:

На који начин понашање постаје болест? На тај начин што чланови Америчке психијатријске асоцијације постигну консензус, рецимо, да је коцкање болест, а затим издају проглас у коме се то потврђује.[27]

Да, управо на овакав начин, гласањем и консензусом (може ли се о научним чињеницама гласати!?) „Америчке психијатријске асоцијације“, а касније и Скупштине СЗО, хомосексуалност је престала да буде дијагноза.

Ствар је у томе што ни стављање хомосексуалности на листу болести, нити њено уклањање са те листе немају много везе са нечим што би се у строгом смислу могло назвати научним. Ради се о вредносном суду, о етичком вредновању једног понашања. До 1990. године, у медицинским енциклопедијама нашег кулутурног неба, неба цивилизације западног човека, читали смо о хомосексуалности као неурози,  аномалији и изопачености:

Прелазак од неурозе на изопаченост, која је дакле, стечена (пошто је конституционо изопачена личност реткост) обавља се паралелно са смањењем тог осећаја кривице, а особа своју аномалију сматра „нормалном“... Изопачена личност, која по правилу не жели лечење, изгледа да се не осећа обавезном на то.[28]

Овако је о хомосексуалности говорила медицина пре неких тридесетак година. Шта је званичну медицину могло да наведе да једно понашање назове „изопаченим“? Да ли ишта друго до социокултурни контекст живљења? Хомосексуалност је очигледно одступала од тих психосоцијалних и етичких норми, од кодекса живљења једне шире друштвене заједнице. Нема другог основа да се хомосексуалност прогласи за болест осим ако се не наметне обавеза живљења одређених норми. Односно, ако се за важећу норму не прогласи хетероскесуалност, брак, породица, потомство као основни смисао сексуалности. Одступање од тог смисла представља аномалију, болест.

            Овом логиком је хомосексуалност стављена на листу менталних поремећаја. Но, истом овом логиком је и скинута са те листе. Хомосексуалци су „оздравили“ не зато што су постали хетеросексуалци, већ зато што је измењен светоназорни, вредносни фактор у дефиницији здравља. Сексуалне револуција `60-тих и `70-тих година прошлога века,  јачање либералних погледа на свет и са тим у вези схватање слободе живљења као екстремног индивидуализма, свакако представља „лек“ који је донео „оздрављење“ једном броју дотадашњих, званичних „болесника“.

            Није ли овај пример управо потврдио Сасове опаске у критици психијатрије? Заиста, једним делом је и остварена његова намера да предложи

да се појаве које се данас називају менталним болестима још једном преиспитају, или простије, да се уклоне из категорије болести и да се почну посматрати као израз човекове борбе како живети свој живот.[29]

Томас Сас је делимично „услишен“, обзиром да је ово писао пре одлуке „Америчке психијатријске асоцијације“ да хомосексуаност уклони са листе менталних поремећаја. Ипак, на Сасову жалост, нису сви на тој листи били исте среће као хомосексуалци. Оно против чега је Сас писао ипак је остало на снази – социолошке и вредносне, етичке компоненте у појму болести остале су актуелне. Медицина је задржала право да нека понашања назове болесним.[30] Остало је неодговорено питање: ко, са каквим правом и циљевима одређује норме здравља у том, вредносном аспекту појма? Ко има право да „гласа“ о очигледним вредносним и светоназорним судовима и да резултате тог гласања представи као здравствено-научну, општеважећу, објективну истину? Или је, пак, појам здравља остављен да за свакога може да има посебно значење?[31] Здравље је, заправо, тумачење једне стварности из више углова посматрања. Тако, за појединца оно значи осећати се добро. За лекара здравље представља одсуство клиничких знакова болести. Коначно, за друштво здравље значи испуњавање друштвених улога.[32]

III Изазов теологији

            Као што смо видели, дефиниција појма здравља/болести обухвата много ширу стварност од оне коју је кадра да обухвати једна чисто научна дескрипција. Јасно је да се питања о човеку не могу свести на методолошки натурализам и епистемолошки редукционизам природних наука. Инсистирање на искључивости једног таквог редукционизма одвело би нас у недопустиви онтолошки редукционизам, што би многа питања оставило без одговора и без могућности да се о њима промишља. То би и саму медицину учинило прилично ирационалном. Свакако, медицина не би требала да одступа од своје епистемологије и методологије. Не ради се о томе да сада требају философија или теологија да се упуштају у доскакање медицини у самој медицини, на оном месту које неприкосновено припада фундирајућим природним наукама. И философија и теологија, а нас овде првенствено интересује улога ове друге, морају уважавати научне чињенице и теорије. Ту не сме бити преклапања (НОМА концепт). Научни искази могу бити критиковани и смењивани само другим научним исказима, кроз научни метод. Теологија, дакле, не треба да се претвори у биологију, или у неку од њених грана у медицини, нити у критичара исте. Теологија треба да се бави питањима која наука, у свом редукционизму, сама себи не поставља. На та питања треба указивати, јер она су ту. Живе се као некакви готови одговори, као оно што се „подразумева“. То нам, мишљења смо, недвосмислено показује и сам појам здравља/болести. Управо тим питањима утемељења и смисла, на којима као аксиомима постоји и дела и сама медицина, теологија треба да се бави и да нуди одговоре. Не ради науке већ ради оног ради кога и наука постоји – ради човека, ради његовог света живота. Нека од тих питања смо у раду већ дотакли. Овде ћемо их додатно истаћи и појаснити.

Борба против онтолошког редукционизма

            Борбу против онтолошког редукционизма истакли бисмо као фундаментални задатак теологије у дијалогу са науком. Теологија треба да се бори против злоупотребе науке и стварања идеологије сцијентизма, који је је веома присутан и гласан (Докинс, Хокинг и др.). Дескрипција стварности и њено тумачење није посао само науке. Управо овом редукционистичком само теологија треба да се успротиви. Медицина и појам здравља/болести јесу један од савезника теологији на том пољу.

            Прво питање у том медицинском појму које се не може свести на научну редукцију, као што смо видели, утемељује и саму медицину. Одакле човеку идеја да је здравље добро? Није ли та идеја утемељена на постојању као добру? Одакле, дакле, та природна жеља за постојањем код човека? Сцијнетизам и онтолошки реукционизам остају без одговора на ова питања. За њих су она бесмислена.[33]  Зашто? Зато што на њих не постоји научни одговор. Заправо, немогућ је научни одговор. Али, природна жеља је ипак ту. Човек жели да постоји. И сама медицина ће суицидалност описати као душевни поремећај. Нема оправдања да се ово питање игнорише, а сцијентистичке и редукционистичке констатације да је то „просто тако“ и да је бесмислено о томе дискутовати, прилично су ирационалне. То ће рећи, да сцијентисти и онтолошки редукционисти, попут Докинса, противрече сами себи, будући да се залажу за научни и рационални приступ свим питањима. Њихов онтолошки редукционизам итекако пуца и у самим њиховим констатацијама, а да тога, вероватно, нису ни свесни.[34] Очигледно да ту имамо погрешно поистовећивање рационалног и природнонаучног. Наиме, тачно је да је све што је научно увек и рационално, али није све рационално увек и научно.

Одговор на питање порекла наше жеље за постојањем није само важан у неком теоретском, философском смислу. Од одговора на то питање зависиће бивствовање нашег света живота. Ово је место где православна теологија треба да пружи своје виђење и своје одговоре. За промишљање итекако има једно богато наслеђе, једну праву рузницу предањских драгуља коју треба да искористи. И један, рецимо, Свети Атанасије Велики констатује оно што утемељује постојање савремене медицине, говорећи да „оно што постоји јесу добра, а оно што не постоји јесу зла.“[35] Зашто је постојање поистовећено са добрим, Свети Отац даље одговара: „Све што постоји, називам добрим јер свој праобраз има у Богу Који јесте.“[36]

Учења Отаца Цркве, темељни догмати Цркве, итекако представљају „теолошки кључ за разумевање“[37] много тога у медицини, између осталог и овог темељног питања за саму медицину – порекла воље за постојањем. Овде ћемо само укратко споменути једно од њих, којим се може размотрити и продискутовати наведено питање утемељења људске жеље за постојањем. То је учење Светог Макисма исповедника о „природној вољи“ која је од Творца усађена у човека. Та природна воља је „одговорна“ зашто човек жели да постоји, зашто мисли да је постојање добро. Та воља, суштински припадајућа људској природи, сведочи присуство, како то Свети Максим учи, логоса бића. Логоси бића су својеврсни „есхатолошки „навигатори“ покрета који управља бића ка њиховом крајњем циљу.“[38] Присуство ове природне воље за постојањем, такорећи, можемо и емпиријски да проверимо. Заиста, свака одбрамбена реакција нашег тела сведочи присуство те усађене жеље за постојањем у нашу природу, чак и без контроле наше свесности и слободне воље. Рефлексно, човек ће заузети увек некакав одбрамбени положај тела и пре него буде свестан да је споља нападнут. Рецимо, снажно ће затворити капке на својим очима, приликом сваког наглог атака споља (то може бити и изненадни налет безазленог инсекта), склупчаће се, сагнуће и руком заштити главу и лице приликом изненадног праска и сл. Све ово јасно сведочи да је сама наша природа „опредељена“ за живот и постојање.[39] Требали уопште да се питамо и двоумимо да ли Христологија овде има шта да каже?

Ако ишта може дати утемељење постојању медицине, то је онда теологија. Она може показати зашто је медицина у праву када постојање дефинише као добро а деструкцију бића као болест и зло. Предуслов тога је излазак из свих могућих злоупотреба науке у идеолошке сврхе. Првенствено, излазак из сцијентизма и онтолошког редукционизма, те улазак у један здрав дијалог, заснован на НОМА и концепту комплеметарности природних наука и теологије. Само на такав начин добићемо једну ширу и потпунију слику о свету коме припадамо. Из тих разлога, задатак теологије биће улагање труда у егзистенцијално и плодотворно тумачење догмата вере.[40] Егзистенцијално и плодотворно овде значе управо улазак у дијалог са човековим светом живота и његовим питањима и изазовима.

Митрополит Зизијулас у једном свом предавању, по питању међусобних односа различитих наука, каже:

Оно што се у сваком случају може сматрати сигурним, јесте да се уске преграде између различитих наука руше, и да ниједан од нас не може рећи другоме, казано павловским речником, „не требаш ми“ (1Кор. 12, 21). Човечанство се не креће само ка једној светској заједици међузависних народа, већ и ка једном космолошком јединству, у којем, како то драматично доказује оштрина еколошког проблема, обистињује се отачка идеја о „космичкој литургији“, где се све сједињује у међузависност и симфонију. Све ово важи, и по преимућству, када је реч о вези теологије и медицине, и посебно Цркве и психомедицине (психијатрије).[41]

Сложили бисмо се са овом митрополитовом констатацијом, уз опаску, а уверени да и он сам то свакако подразумева, да однос природних наука и теологије у „космичкој литургији“, треба управо и да буде литургијски и христолошки – несливено и нераздељиво јединство. „Несливено“ би овде био НОМА концепт, а „нераздељиво“ концепт комплеметарности односа теологије и природних наука, које смо горе поменули као, по нашем мишљењу, прихватљиве и пожељне моделе односа.

Питање норматива

            Питање норматива у медицини такође је важно за теологију. Које су то референтне вредности у односу на које разликујемо здравље и болест? И овде нам је јако интересантно поменуто предавање митрополита Зизијуласа, Болест и лечење у православној теологији.

            Да би се говорило о здрављу, односно о болести као о одступању од здравог, морају постојати неки нормативи у односу на које се то одступање уочава. Заједно са митрополитом, упитаћемо: „Који је то идеалан, „нормалан“ организам, коме болест представља „аномалију““?[42] Митрополит наводи два одговора који се обично дају, а које бисмо назвали: натуралистичко-идеалистички и утилитарно-аналгетички одговор. По првом схватању, идеалног, односно нормалног  здравог човека, представља „природни човек“. Неретко, имамо изједначавање „прирордног“ као здравог и нормалног, наспрам „неприродног“, као болесног и ненормалног. Међутим, крајње је бесмислено овакво изједначавање појмова из разлога што је и свака болест потпуно један природан процес. Неприродно би било управо супротно, одсуство и непостојање болести. У вези тога митрополит Зизијулас исправно закључује:

Неприродно или противприродно би било када не би било болести. Зато што, једноставно, ако болест произилази из спољашњих напада (микроба, вируса, зрачења, страха услед социјалних притисака и др.), тада је немогуће схватити природни опстанак у емпиријском значењу природног, без оне борбе за опстанак на штету других бића. Болест се, према томе, не састоји од природног поремећаја (аномалије), него је пре урођена природној „нормалности“.[43]

Објашење ове, како митрополит каже, „природне нормалности“, коју ми тумачимо као аномалију и болест, не слажући се, дакле, са фактима природности, изобилно налазимо у православном, отачком учењу о прародитељком греху. Пад прародитеља, као изопачење људске личности њеним свођењем на индивидуу, даје нам одговор зашто су сада индивидуализована бића у међусобној борби за опстанак и зашто здравље једног значи болест другог, односно смрт једног значи живот другоме. У таквом стању ствари, где се „један Адам“ распао на многе индивидуе[44], немогуће је одредити апсолутни појам здравља. Он остаје релативан, не остављајући могућност да се здравље поистовети са природним стањем.[45]

            Други, утилитарно-аналгетички приступ нормирању здравља и болести, болест дефинише као „свако стање човека које изазива бол или несрећу.“[46] Овакав приступ је типичан за западну цивилизацију, којој и сами ментално припадамо. Екстремни индивидулизам, потрошачки и хедонистички менталитет, сматра за здраво и добро све оно што доноси задовољство и отклања бол. Циљ медицине у овом случају био би „аналгетски“, да ублажи патње човека и да га учини способним за срећу.

Све у свему, нормативи остају индивидулни. Немогуће је здравље одредити као апсолутни појам. Ни сам бол не мора увек да буде тумачен као болест. Шта више, бол, од којег и потиче реч болест, и није аномалија у неком физиолошком смислу. Бол је информација   да аномалија постоји. Заиста, да ли би се сматрао здравим човек који нема болове када му зуб захвати каријес или када му напукне кост? Да ли би се сматрао здравим човек који нема повећану температуру када његово тело нападну бактеријске или вирусне инфекције? Бол је, дакле, упозорење да је здравље угрожено, мада не увек. На пример, бол у стомаку код жена за време менструалног циклуса сматра се нормалном појавом. У неком другом периоду, тај бол може указивати на постојање неке аномалије и оболења.

Сложили бисмо се овде са гледиштем мтрополита Зизијуласа у критици уобичајеном разумевању појма здравља. Ипак, додали бисмо да, коликогод са наше, православне, теолошке тачке гледишта, ова два разумевања појма здравља завређивала критику, у њима се назире нешто што би православна теологија могла да продуби. Наиме, не треба априори одбацивати идеју да је болест противприродна појава. Не треба одбацивати ни оно утилитаристичко схватање здравља. Треба прихватити и даље појаснити да човек и јесте биће одређено за покој и вечно „уживање“, а да здравље итекако има везе са „природним човеком“.

Свети Оци говоре о страстима као противприродним. А страсти јесу патолошко (болесно) стање душе, како то појашњава владика Атанасије Јевтић у својим предавањима о аскетици:

Словенска реч страст, грчли πάθος = патња (потиче од πάσχω = патим), значи болест, патолошко стање душе. Управо зато што страсти толико цепају, уништавају, изопачавају човека, да он у једном таквом стању не може да живи здравим, правим животом за који је створен.[47]

А свака страст је заправо

злоупотреба, тј употреба Богом датих снага и органа душе и тела против природе, тј. покретање разума, душе и срца у неприродном и нелогосном правцу, демонском правцу, из чега произилази преинчење и кварење ових човекових снага и органа.[48]

Као што видимо, постоји терминолошко подударање у довођењу у везу здравља и природе, између оног горњег става који смо, заједно са митрополитом Зизијуласом критиковали и става Светих Отаца. Међутим, отачки израз „по природи“, као мера здравља и истине, има есхатолошку конотацију. То није осамљена и самодовољна људска природа, како је разумева пали човек, већ створена природа која је у заједници са нестореном, са Богом. Христологија је, дакле, кључ разумевања здравља. Са друге стране, болест је последица управо осамљивања створене природе, њеног одбијања заједнице са Богом, индивидуализам и самољубље. Коначно излечење могуће је једино у превазилажењу те смртне осаме, уласком у заједницу са нествореним Богом. Митрополит Зизијулас, на крају, нуди христолошки, евхаристијски кључ разумевања истински здравог човека:

Христос је једини истински здрав човек, не зато што је и Бог, већ зато што Његова људска природа, ослобођена од наслеђене пропадљивости и трајно сједињена добровољно и слободно са Богом, благодарећи ипостасном односно личном седињењу са Богом, превазилази пропадљивост и смрт. Никаква терапија, према томе, као истинско и коренито истребљење болести није појмљива изван Христа. Лечење је могуће само као утеловљење у Христа, једино истински здрвог човека. Није без разлога то што за Цркву тајна Свете Евхаристије има толико централни значај за лечење, и није никада довољан само аксетски подвиг људске слободе да би се неко излечио.[49]

Дакле, Христологија и Евхаристија јесу кључ теолошког разумевања човековог здравља. Оне су показање и могућност учешћа у „референтној вредности“, у здравом „природном човеку“. Оне су и тај коначнии циљ, покој и радост, опет као мера здравог човека.

Није ли та истина остала у човеку, иако он свесно не зна за њу? Није ли савремена прича о „природном човеку“ као мери здравља и о здрављу као „задовољству и одсуству бола“ сведочанство да су у палом човеку помућени, али ипак преостали скривени бисери смисла, природна, од Бога усађена воља, да буде „у складу са природом“ и да се радује и ужива, без присуства бола? Та Богом усађена жеља и воља није угашена. Задатак теологије јесте да тој неугаслој енергији покаже истинити циљ, истиниту тачку задовољства и покоја, истинитог „природног човека“.

Закључак

            Оно што бисмо у закључку истакли као резиме и тежишна питања јесте следеће:

1) Питање да ли теологија треба да улази у дијалог са другим облицима људског мишљења и делатноси, је ван дискусије и двоумљења. Не треба се питати, дакле, да ли то теологија треба, већ треба изналазити начине како то треба да учини.

Када је у питању дијалог са природним наукама и медицином, задатак теологије јесте да у првом плану одреди прави модел тог дијалога. Теологија и теолози морају одлучно одговорити у првом реду на квазитеолошке нападе на науку у научне чињенице. Теологији не сме да буде задатак да замени билогију, астрономију или било коју другу природну науку. У том смислу, некакав „рат“ теологије против науке, догматизовањем и апсолутизовањем отачког мишљења, а које се тиче научне дескрипције света њиховог времена, потпуно је бесмислено и наноси штету самој теологији и њеном угледу. У критици научног мишљења мора се испоштовати методологија и епистемологија саме науке. Из тог разлога, сматрамо да је најбољи модел односа теологије и науке НОМА концепт, истовремено кориштен са комплеметарним моделом, које смо (моделе) у раду анализирали.

2) Уважавајући научне чињенице, теологија треба да промишља о питањима која излазе изван научне методолошке и епистемолошке редукције. У том контексту, она се мора супротставити сваком облику сцијентизма и на њему заснованог онтолошког редукционизма. На примеру анализе медицинске дефиниције појма здравља, покушали смо да укажемо на недопсутивост и бесмисленост постојања једног таквог редукционизма. Сама дефиниција здравља СЗО излази из уске научне дескрипције света, па самим тим искључује могућност онтолошког редукционизма у приласку човеку и његовом здрављу. На том пољу, дакле, медицина је савезник теологији и дијалог је итекако могућ и пожељан.

3) Као што смо видели, дефиниција здравља СЗО у себи садржи најмање две компоненте. Једна је уско научна, тиче се механицистичког описа функционалности људског ораганизма („физичко благостање“ и „одсуство бола и изнемоглости“). Други је више нормативни („душевно и социјално благостање“). Тиче се мера вредности, које се кристалишу у човековом односу са светом, у његовој пројави као бића заједнице. У том аспекту, дефиниција здравља представља својеврсно тумачење света. Ту смо увидели могућност да теологија да свој допринос.

Ипак, треба упозорити, да се суд теологије у тумачењу света не сме претворити у идеологију. Напротив, теологија и теолози морају се свим силама трудити да се дефиниција здравља и болести не употреби у идеолошке сврхе. Не треба заборавити на историјска искуства када су и хришћани, управо у том контексту тумачења здавља и болести, друштвено стигматизовани и сматрани болесницима. То је резултовало великим прогоном и страдањем људи (СССР). Излажући свој светоназор, своје одговоре на питања утемељења и смисла, теологија мора, паралелно са тим, да се бори и за своје схватање антропологије, по којој је човек, у свом фундаменту, слободно, самовласно биће. Нудећи своје терапеутске аксиоме, аскезу и Евхаристију, своје христолошке „референтне вредности“ здравља, православна теологија, дакле, треба и да се залаже да људска слобода остане крајњи тумач смисла здравља и болести. Будући да је слобода неопходни предуслов и за делотворност и њених „медикамената“.

Литература:

-          Свети Атанасије Велики, Против идола; О очовечењу Бога Логоса, Нови Сад: Беседа (2003)

-          Свети Григорије Богослов, Празничне беседе, Требиње – Врњачка Бања: Дела отаца Цркве (2001) (превео А. Јевтић)

-          Свети Григорије Палама, Тријаде, Београд-Шибеник: Истина (2008)

-          Свети Јован Дамаскин, Источник знања, Београд – Никшић: Јасен (2006)

-          Свети Макисим Исповедник,  Одговори Таласију, Луча XXI-XXII/2004-2005

-          Свети Макисим Исповедник, Амбигва 7, Луча XXI-XXII/2004-2005

-          Свети Макисим Исповедник, Гностички стослови, Луча XXI-XXII/2004-2005

-          Свети Макисим Исповедник, Мистагогија, Луча XXI-XXII/2004-2005

-          Свети Макисим Исповедник, Подвижничко слово, Луча XXI-XXII/2004-2005

-          Свети Макисим Исповедник, Тумачење молитве Оче наш, Видослов 38 и 39/2006.

-          Свети Макисим Исповедник, Четиристотине глава о љубави, Луча XXI-XXII/2004-2005

-          Aleksander, Denis, „Modeli odnosa nauke i religije“, Faradey paper No 3.

-          Dunmor and Fleischer's Medical Terminology: Exercises in Etymology, Medicine etymology, 2008.

-          Finlay, Greame, „Human genomics and the Image of God“, Faradey paper No 14.

-          Grupa autora, Religija i epistemologija, Beograd: Dereta, 2007.

-          Hol, Kelvin i Garden, Lindzi, Teorije ličnosti, Beograd: Nolit, 1982.

-          Jevremović, Petar, Psihoanaliza i ontologija, Beograd: ZUNS

-          Judge, J. Stuart, „Nothing but a pack of neurons?“, Faradey paper No 16.

-          Küng, Hans, Postoji li Bog? Odgovor na pitanje o Bogu u novome vijeku, Rijeka: Ex libris, Sarajevo: Synopsis, 2008.

-          McGrath, Alister, „ Has Science killed God?“, Faraday paper No 9.

-          Medicinska enciklopedija, Sarajevo-Beograd: Svjetlost-La Rousse, 1978.

-          Moris, Dejvid, Bolest i kultura u postmodernom dobu, Beograd:Clio, 2000.

-          Peri, Marvin, Intelektualna istorija Evrope, Beograd: Clio, 2000.

-          Polkinghron, Džon, „Uvod u raspravu o odnosu nauke i religije“, Faradey paper No 1.

-          Poole, Michael, „Reductionism: Help or Hidrance in Science and Religion?“, Faradey paper No 6.

-          Sas, Tomas, Mentalna bolest kao mit, Beograd: Clio, 2008.

-          Simpson, John, and Weiner, Edmund, Oxford dictionary, new update 2013.

-          Tarasjev, Aleksej, „Šta je nauka ili problem demarkacije“, у: Biologija i kreacionizam, Beograd: Signature, 1999.

-          Tigg, Roger, „Does Science Need Religiona?“, Faradey paper No 2.

-          Ziyioulas, John, Being as Communion: Studies on Personhood, and the Church, London: Darton, Longman & Todd, 2004.

-          Zizioulas, John, Communion and Otherness: Further studies in Personhood and the Church, London: T & T Clark, 2006.

-          Zizioulas, John, The One and the Many: Studies on God, Man, the Church, and the World Today, Alhambra, Sebastian Press, 2010.

-          Васиљевић, Максим, „Однос истине и историје“, Богословље 1-2/2007, 27-50.

-          Васиљевић, Максим, „Постоји ли биохемија слободе“, Богословље 1/2009, 95-134.

-          Васиљевић, Максим, „Сила у немоћи. Начин постојања и закон природе: допринос Светог Максима теми превазилажења тварности“, Луча XXI-XXII/2004-2005, 423-434.

-          Живот и поуке старца Порфирија Кавсокаливита, Нови Сад: Беседа, 2005.

-          Зизијулас, Јован, „Болест и лечење у православној теологији“, Видослов 6/1994.

-          Зизијулас, Јован, „Личност и генетски захвати“, Индиктос 14/2001.

-          Зизијулас, Јован, „Личност човека и нова научна кретања“, Видослов 21/2000.

-          Зизијулас, Јован, Догматске теме, Нови Сад: Беседа, 2001.

-          Зизијулас, Јован, Еклисиолошке теме, Нови Сад: Беседа, 2001.

-          Јагазоглу, Ставрос, „Еутаназија и људска личност“, Богословље 1-2/2007.

-          Јанарас, Христо, „Створено и нестворено – Логос и личност“, Видослов 53/2011, 56-59.

-          Јанарас, Христо, „Тројичност Бога као узрочни принцип егзистенцијалне слободе“, Видолсов 52/2011, 93-97.

-          Јанарас, Христо, Азбучник вере, Нови Сад: Беседа, 2004.

-          Јанарас, Христо, Личност и ерос, Нови Сад: Беседа, 2009.

-          Јевтић, Атанасије, „Велики Савет Божији код Светог Максима Исповедника“, Видослов 52/2011, 49-72.

-          Јевтић, Атанасије, „О животу Свете Тројице – Јединога Бога, и нашем заједништву у њој“, Видослов 53/2011, 86-102.

-          Јевтић, Атанасије, Аскетика, Београд-Србиње-Ваљево: Хришћанска мисао, 2002.

-          Ларше, Жан-Клод, Теологија тела, Врњци-Требиње; Братство Св. Симеона Мироточивог, 2005.

-          Лудовикос, Никола, „Онтолошке и козмолошке додирне тачке теологије и природних наука“, Видослов 31/2004.

-          Лудовикос, Никола, „Проблем зла: од Августина до савремене генетике“, Синакси 94/2005.

-          Нелас, Панајотис, Обожење у Христу, Београд: Хришћанска мисао, 2001.

-          Николић, Данило, „Једно хришћанско гледиште на биоетичке проблеме“, Богословље 1-2/2007.

-          Павловић, Мирјана, „Појам болести у различитим медицинским системима“, Гласник Етнографског института САНУ, књига XLVIII, Боград, 1999.

-          Папагеоргију, Георгије, „Мождана смрт“, Богословље 1-2/2007.

-          Сахаров, Софроније, Духовне беседе, Манастир Хиландар, 2008.

Наиме, њему је јуче неко у двориште бацио неке мачје длаке замотане у папир, залепљене неком прашином и крвљу од мачке и завезана белим концем који као призива духове шта већ, наводно комшиница нека, која га можда мрзи, шта већ и он сад пронашао Кирлијанову молитву за сузбијање враџбина и сличнога. И још је као упутство читати ту молитву и запалити те умотане длаке у папир. 

Искрено, молитва је баш дугачка и у њој су наведени детаљи у скоро свакој враџбини која постоји (мало претерујем). Е ја њему кажем како то није толико битно да се много каже, него да је могао само да каже: Господе, сачувај ме од сваког зла или сачувај ме од нечастивих сила, наравно ако поверује у то што каже. И сад се он расправља самном како ја грешим, како ту молитву сви препоручују. Кажем му да је Исус рекао да се молимо кратко, са мало речи, он и даље тврди како ја лупам глупости. 

Па сад ја вас питам. Да ли ја стварно лупам глупости? 

Да ли је та молитва баш неопходна за те такве враџбине и слично. Мени је то мало претерано. Више сам за оно да мало речи много кажу. Што се мене тиче, ја молитве које користим су Оче наш, Исусова молитва, понекад Богородице дјево и знао сам да користим Молитву против напада ђавола у неким ситуацијама. Остале не користим, кад се молим, молим се својим речима. За мене је молитва разговор са Богом. 

Хвала.