Пређи на везу

Добродошли на Живе Речи Утехе, највећу православну интернет-заједницу!
Региструјте се сада да бисте добили приступ свим нашим функцијама. Када се региструјете и пријавите, моћи ћете да креирате теме, постављатe одговоре на постојеће теме, направитe своју страницу и групу, додајете слике и албуме, имате свој блог, дајете репутацију другим члановима, добијете лични поштански курир са приватним порукама, мењати свој профил и коментарисати друге профиле И ЈОШ МНОГО, МНОГО ТОГА!. Уколико већ имате налог, пријавите се овде -у супротном направите налог бесплатно још данас!




КАКО ДА СЕ РЕГИСТРУЈЕМ, ПИШЕМ, ПОСТАВЉАМ СЛИКЕ НА ЖРУ? (ОБЈАШЊЕЊЕ У ПАР КОРАКА)


ПРОМЕНИТЕ СКИН, ПРЕУЗМИТЕ ANDROID И Ios МОБИЛНУ АПЛИКАЦИЈУ , КАО И ЧЕТ ФОРУМА ЖРУ!








Цвећара III

Posted by antics, December 04 2011 · 110 Views

Цвећара

у пет цртица и три годишња доба


IV


„Морам да престанем да размишљам о ветру. Увек кад осетим ветар, ја слутим да ће се нешто лоше догодити. А уствари овде стално дува... Не знам, можда због узвишења, можда због низбрдице. Уосталом, ово је гробље. Шта лепо ту и може да се догоди?“
Девојка је уздахнула. Стајала је за пултом, пуним жутих свећâ и црвених и белих лампиона, што је био залепљен уз цвећару која се налазила на улазу у грoбље, и био је наткриљен широким тамно–плавим сунцобраном. Зима је била десетинама целзијуса далеко, али девојка није примећивала како је дан леп, а ваздух прозрачан, лак и сладак за дубоко дисање – што се у великом граду ретко догађало. Иако је, дакле, лето кокетно намигивало, девојка крај свећâ једнако је стајала крај цвећаре и гледала бујицу најразличитијих људи који су се тога дана окупили на гробљу. Умрла је нека млада цура. Имала је 23 године. Умрла је од неке брзе, тајанствене болести, тако је девојка чула. Није чула како се цура звала. И због ње, због тога што више није жива, та бујица људи из свих делова града уставила се на том гробљу. Племенито.

Девојка која продаје свеће знала је да најчешће није у потпуности тако. А смрт је била последњи непријатељ људи. Можда, ипак, после људи самих. Вероватно се испред гробља види боље, више него на гробљу самом, да свет у злу лежи. Ти људи који су дефиловали крај тезги са цвећем, који су улазили у цвећару, који су носили велике цветне аранжмане и који су застајали поред девојке са свећама за последњу опскрбу пред сам улазак на гробље, били су међусобно најразличитији. Мушкарци су били пословично незаинтересовани, као и увек када са пратњом уђу у цвећару. Госпође средњих година одабрале су прикладне одевне комбинације тамних тонова за овај тужан догађај. Али, ипак, биле су то жене у најбољим годинама, па су кројеви панталона – особито око кукова – а и деколтеи јасно показивали по чему су те године најбоље. Старије госпође углавном су биле кивне на смрт (неке од њих биле су удовице), па из својих разлога нису придавале превише важности смрти једне двадесеттрогодишњакиње. Оне нису хтеле да смрт удостоје пажње, да јој тако – макар и посредно – признају природну чињеницу да су јој све ближе и ближе. Међутим, ни удове, а ни оне које то нису, нису заборављале да се нашминкају. Пратиоци дамâ које су биле у друштву заузимали су став античких филозофâ: мирно су и без страха посматали гробље. Ипак би, и поред свег мира, брижљиво и полако пребројавали ситни кусур од купљених свећица.
Млади нису били тако сталожени. Но, далеко од тога да су жалили. Бар већина. Били су заправо нервозни. Момци у уским мајцама и са влажним фризурама нису пропуштали да се ритуално три пута пољубе при сусрету. Безглаво су лутали од цвета до цвета, од аранжмана до аранжмана, покушавајући да изаберу шта би било одговарајуће купити за ову прилику. Паузирајући активни позив на мобилном телефону тражили су највеће свеће. Њихове другарице нису могле да се појаве под отвореним летњим небом без „гучи“ тамних наочара. Била је то парада најновије гардеробе, модерних фризура, сјацкаве обуће... Оне су знале шта желе и знале су колико желе да потроше.

И жамор, повремено смејање те чудне групе, гушио је ионако једва чујни плач некога ко је на гробљу већ био.
„Човече!“, помисли девојка иза стола са свећама, „Да ли је могуће да ја овде највише жалим за једним отишлим животом? Ја жалим, а ту девојку нисам ни познавала...“ Продавачица је тужно посматрала калеидоскоп људи који су растерећено, позерски, лажно улазили на гробље. Размишљала је – шта је потребно да људи схвате да је та млада цура, та двадесеттрогодишњакиња умрла. Да ју је смрт однела у сан до краја времена... Зар људи не размишљају о смрти? „Мора да сам полудела, мора да сам се издеформисала на овом несрећном месту“, пролетела јој је мисао. Заиста, ко о томе размишља, ко се тога уопште сећа, кад је и само гробље претворено у модну писту, кад људи жале под шминком, кад људи жале бројећи кусур, кад људи жале разгаженим, конфекцијским фразама на лентама цветних аранжмана...? Да ли људи жале?
Руке продавачице свећâ радиле су механички: примала је новац, предавала свеће; руке су ослободиле њено срце које је жалило људско биће, особу која је затворила очи за овај свет.

V


Лето је постало немилосрдно. Чинило се да ће цвећара што је стајала крај капије гробља утонути у растопљени асфалт испод ње. Крај великог стола од зелене иверице, чија је радна површина била облепљена таблама плекси–стакла и са ког се сливала вода, стајала је девојка. Тог дана била је сама у радњи. Бацила је поглед напоље, кроз стакло претрпано венцима и другим разноврсним цветним аранжманима предвиђеним за гробље. Нигде никог.
Жућкасте свеће, поређане по величини и цени и обавијене зеленим тракама, кривиле су се под температуром ваздуха. Велики четвртасти тегет сунцобран што је наткриљавао сто на којем су стајале није им пуно помагао. Јалова мешавина парафина и боје враћала се у безоблично стање. Девојка је сецкала гране јелке, четинара који је служио као оно што цвећари називају „зеленило“ у аранжманима. Шмрцала је иако је радио јављао да је температура у граду, према последњим мерењима, 39 степени целзијуса. Она је знала да лажу. Знала је да би власти морале да прогласе ванредно стање ако температура нарасте изнад 40 степени. А то би државу скупо стајало: требало би да паралишу све системе, раднике да пошаљу кућама, а они који остану на послу треба да добију веће дневнице. И сви су зато знали да су мерења лажна. Било је свакако 42 степена.
Девојчин нос је цурео. Њен послодавац био је исувише шкрт да бар једном годишње плати чишћење филтера клима–уређаја, који је на тако високим температурама чувао цвеће од брзе смрти увенућем. Можда и није био баш шкрт, само се водио чињеницом да цвеће нема нос, и да му мало бактерија неће сметати. „Ко зна чега све нема у овом уређају“, мислила је девојка. Само се у Бога надала да је заобиђе шта год да се налази унутра. Завршила је са једним паковањем гранâ јеле. Отпад је бацила у велику картонску кутију крај њених ногу. И та кутија је већ била пуна. Девојка је одложила маказе које је држала и покушала да обрише нос, не додирујући лице прстима улепљеним у смолу и иглице четинара.
Требало је да избаци отпад из кутије, али то није могла сама. Погледала је поново напоље, сада према самој капији гробља. Тамо, у хладу, испод трема од ужареног бетона седео је Миле Клатно.

Миле је био болестан. Он је био оно што народ назива невољан. Девојка није знала где он живи, али сигурно је то било негде близу гробља. Стално је долазио не гробље. Гробари на њега нису обраћали пуно пажње, он је био нешто као инвентар на капији. Надимак „Клатно“ дали су му таксисти који су у близини гробља имали своје стајалиште. Тако су га звали, јер кад би ходао онако незграпно и неспретно, клатио би се са ноге на ногу. Тај надимак био је једна од оних грубих шалâ које груби људи иначе збијају са туђим несрећама. Миле се на то није бунио, само је несигурно ходао у похабаној одећи и изношеним патикама. Ипак, неко је о њему код куће бринуо: иако сиромашна, одећа на њему била је чиста.
Девојци су рекли да кад јој затреба помоћ позове њега. Тако су радили сви цвећари око гробља. Натоварили би га нечим што би он однео до контејнера и за то би му давали двадесетицу. Девојка би му у таквим ситуацијама, чувајући се да је не види шефица, увек давала бар педесетицу.

Она је отворила врата радње и дочекао ју је непробојни зид желатинастог, врелог ваздуха.
– Миле! – позвала га је.
Он је спремно устао и потрчао ка цвећари. Изгледало је као да ће сви удови отпасти с његовог трупа.
– Молим те – рече му девојка – однеси ово и баци – и показа му кутију коју је довукла до врата.
Миле се насмешио када је видео девојку. Она се с њиме никада није шалила. Преко зиме му је кувала чај. Лети му је давала сок. Увек је са њим причала као са себи равним, тако га је доживљавала.
Он се брзо вратио са празном кутијом. Девојка га је посматрала. Имао је чудно лице: таман тен, орловски нос, изражене обрве, оштре црте, јака брада... Било је нешто јудејско у том његовом лицу. Као да је Миле био неки посетилац из Свете земље, као да је био на задатку да пази на то гробље.
– Баш је вруће данас. Сав си се ознојио – рече девојка пружајући Милету папирну марамицу и шољу хладне воде.
– Ех... – испустио је Миле из грла. То је све што се могло од њега очекивати.
Тешко је било одредити Милетове године. Можда га је брада чинила старијим, можда му је лице било изборано од измена студени и жегâ које су га биле... Тек, све је указивало да је прешао четрдесету. Али, било је нешто што је одскакало, нешто због чега је девојка осећала блискост према њему. Његове очи нису биле очи средовечног човека. Биле су тако миле, чисте... невине, као очи десетогодишњака. И девојка је у тим очима јасно могла да препозна љубав. Миле је волео све и сваког, све што га је окруживало и сваког кога је познавао.
Кад је испио воду девојка му је пружила љубичасту педесетицу.
– Хвала ти пуно – рекла је док је он узимао новчаницу.

Миле се насмешио, погледао ју је очима пуним чисте, незлобиве љубави. Изгледало је као да ће нешто изустити. Али, он се окренуо и трапаво одходао назад под велики бетонски трем. Девојка је стајала на улазу у цвећару и гледала га. „Како је велик његов крст; толико велик, да се он сâм испод њега и не види“, мислила је она. А он га, ето, ипак носи, и у очима носи љубав. „Уместо што се шале са њим, требало би да му завиде“, помисли девојка и уђе у радњу. Било је већ време да и она крене своме стану.




OКтобар 2014

Н П У С Ч П С
   1234
567891011
12131415161718
1920212223 24 25
262728293031 

Скорашњи коментари