Писмо о опасностима евхаристијског утопизмa

…Шта ти данас могу писати о Евхаристији, поред гомиле књига, чланака и предавања на ту тему? Евхаристија је постала лајт-мотив целокупне савремене православне теологије. То је похвално и ослобађајуће. Ова централна тајна Цркве полако заузима своје право место у животу црквених парохија-заједница, као и наших појединачних живота. Ипак, допусти да укратко укажем на још неке чињенице, за које ми се чини да измичу савременим хришћанима, а које могу у будућности створити доста проблема. Света тајна Евхаристије је, пре свега, наш (лични и црквени) однос са Светом Тројицом. Уопште, појам свете тајне бих тумачио (никако не и крајње дефинисао, јер не постоје крајње дефиниције када су у питању необухватни животни сусрети) као догађај дара/даривања другости другог. Дакле, света тајна (мислећи притом и на целокупну светотајинскост Цркве) је незавршено догађање дара/даривања другости Свете Тројице свету/човеку, као и даривање другости човека Светој Тројици. У том смислу, Евхаристија је обострано самопредавање између нествореног и створеног, тј. непрекидни догађај самоприношења своје апсолутне сасвим-другости. За мене, на крају, Евхаристија је изненађење доласка сасвим-другости Свете Тројице међу нас као никада-заслужени дар. Уосталом, мора се признати, све напред написано је један својеврсни евхаристијски максимализам. Истину Евхаристије можемо исказати на много начина, што данас савремени теолози и чине. Надолази питање: шта са свим овим има наше историјско (па самим тим земаљско и биолошко) човечије биће? Теолози као да заборављају да поред оног евхаристијског, есхатолошког, онтолошког и доксолошког у нашој смртној егзистенцији постоји и оно патолошко. Оно неизбежно контигентно, нецеловито, нужно, смртно, тј. сасвим људско. Из дана у дан стичем утисак да у целокупној причи о „есхатолошком динамизму“, „онтолошким есхатонима“, „личносним љубавним заједницама“, и др. по страни остаје конкретан човек наших свакодневних парохијских живота! Човек који је, мада позван на љубав, слободу, заједницу, евхаристију и есхатон, заглибљен у оно патолошко. У оно што нас ослепљује за конкретно овде-и-сада труда и подвига. Понекад ми се чини да таква једна патологија своје оправдање проналази бежањем у евхаристијски утопизам, који са своје стране може постати изговор за неодговорност према себи патолошком. Тако често чујем своје са-парохијане (а теби признајем да и сам нисам лишен таквих искустава): „Идем сваке недеље на Литургију и непрекидно се причешћујем; Учествујем у есхатолошкој заједници љубави и слободе; Заједничаримо; Битна је онтологија, а не етика“, итд. Но, оно-патолошко у њима (мени и нама) се не зацељује, штавише, од евхаристијског утопизма понекад и не видимо себе болеснима, не потребујемо труда за очувањем и унапређењем сусрета-односа који смо примили од Свете Тројице у Евхаристији. Сети се мојих речи напред изнесених: Евхаристија је обострано даривање своје сасвим другости! Данас, чини ми се да само примамо дарове (а и то је питање како?!), а ништа не дарујемо назад. Евхаристијски утопизам расте и почиње да баца своје прве тамне сенке на парохије. Труд и напор су две заборављене речи у црквеним заједницама. Етика је, пак, готово јерес постала! Не знам шта да мислим?...

Л.

...На самом почетку, ускачем у твоје питање јер видим и примећујем нешто ново! До сада, кад смо разговарали о "другом", ми смо тумачили другог у смислу односа ЈА - ТИ, тј. : други је различит у односу на мене, али је и моје огледало, а ја сам наспрам њега статичан - то је залеђена позиција две фигуре (чак и када се говори о динамизму односа личности, слика је статична). Међутим, по први пут читам код тебе следеће: другост јешанса, промена, покрет и сваки сусрет и долазак другог и другачијег (па и на нивоу свакодневних промена у животу) јесте прилика НАМА дата да СЕБЕ обликујемо! Други је могућ једино као сусрет промене, зато га зовемо „другим“ – другачијим у односу на тренутак пре, оним који је себе изменио. Онај наспрам нас у слици, разговору, молитви, није ту да станемо наспрам и задивимо се нашим "личносним" различитостима и потенцијалима, већ да први и апсолутни сусрет буде Промена, Искорак и Наткорак - а то се мери прозирним секундама. Замка утопизма почела је онда када се у односу Други-Други, под привидом призивања заједнице љубави Божије, остало на старом и познатом „соло“ путу од Ја до Ти и натраг! Све што је у односу на нас различито, вредновано је једино ако нас мења. У теолошком дискурсу, усуђујем се рећи: примљени Бог је Бог који нас је променио чим смо Га примили. Зато је наш сусрет изненађујућ, јер је прекретница нама непозната, а трзавица неопходна. Верујем да си ми хтео поручити: самоприношење апсолутне сасвим-другости није паковање себе у шизофрени пакет, који треба отварати и чачакати по његовим лавиринтима, јер је он, тобоже, различит у односу на сва друга паковања, већ је то, пре свега, крик, немушти најчешће, поглед који тражи, а не види "Ја", који каже: "Уђи, у мени је намерно испретуран свет, али су врата отворена"! Читава модерна књижевност пати од једне тескобе. Где је она? То су непроветрене собе и таванице,уска, прљава степеништа и улепљене крчме -у свему томе Човек. Он равномерно и самосигурно хода Кафкиним лавиринтима и заобилази Сусрете. Данас читамо појачано и са јачом зебњом: хиперболисана фантастична стварност (сети се чудесне преспективе савременог филма), заснована на фантазијској заблуди о људској безграничној потенцији и, изнова, лет и пад у време. Гребање по несвесном завршава повратком у просторно-временску не-идилу са једнаким упитником: како сада и овде? Тренутак за "евхаристијску фантазију'' је погодан: цркве су отворене (за сада), песме су испеване (да ли су све и "друге и другачије"?), књиге су срицане, светитељи (често) протумачени томовима парафраза... Остао сам са својим поголемим нарамком знања и очињег вида, у друштву младих и пријатних хришћана, који се множише и умножише, расправљам угодно о горућој теми братског уједињења народа, грејем се на централно и сурфам нетићем... Свакако, мене таквог занима само "будуће", апстрактно, а утопијски обећавајуће. Такав, ја не видим Брата и не видим(прљаво искривљено) Лице: тренутка, историје, човека. И најстрашније, ја немам на основу чега да се загледам у своје патолошко - све што боли и сеца, одстранио сам и дружим се са подвигом фантазије, а не подвигом зноја...
...Евхаристија је обострано даривање своје сасвим другости! То су и моје последње речи. Обострано искључује солипсизам индивидуе (да ли ћемо убудуће проговорити о псеудо заједници ван две понуђене свете тајне брака и монашења?). Даривање одбацује шкртост самостицања знања, а не умења. Другост увек избегава некретање и време, другост је распета на земљи, као и сами Васкрсли Христос... Запечаћен камен на вратима наших парохијских заједница, које су себи довољне и инспиративне, исто је што и онај древни камен над којим је закликтао анђео. Наш задатак је да оставимо довољно простора Ономе Који ће га отпечатити...

В.