Пређи на везу

Добродошли на Живе Речи Утехе, највећу православну интернет-заједницу!
Региструјте се сада да бисте добили приступ свим нашим функцијама. Када се региструјете и пријавите, моћи ћете да креирате теме, постављатe одговоре на постојеће теме, направитe своју страницу и групу, додајете слике и албуме, имате свој блог, дајете репутацију другим члановима, добијете лични поштански курир са приватним порукама, мењати свој профил и коментарисати друге профиле И ЈОШ МНОГО, МНОГО ТОГА!. Уколико већ имате налог, пријавите се овде -у супротном направите налог бесплатно још данас!




КАКО ДА СЕ РЕГИСТРУЈЕМ, ПИШЕМ, ПОСТАВЉАМ СЛИКЕ НА ЖРУ? (ОБЈАШЊЕЊЕ У ПАР КОРАКА)


ПРОМЕНИТЕ СКИН, ПРЕУЗМИТЕ ANDROID И Ios МОБИЛНУ АПЛИКАЦИЈУ , КАО И ЧЕТ ФОРУМА ЖРУ!








Несливено и нераздељиво

Posted by Александар Милојков, April 25 2012 · 247 Views

Објављено у Православном мисионару март/април 2012.



Несливено и нераздељиво

Ја сам Пут и Истина и Живот (Јн. 14, 16)

Четврти васељеснки сабор у Халкидону, 451. године, није само био највећи по броју учесника на њему. Он је велики и због величине догмата вере који је појаснио. То је христолошки догмат, одговор на питање: ко је Исус Христос? Важност догмата није у некаквом теоријском исповедању. Догмати нису идеолошке пароле. Догмати се тичу живота и зато су важни.
Зашто је човеку важна Христологија, одговор на питање: ко је Исус Христос? Христологија је важна управо из разлога што представља Истину човека и света. Син Божији је Почетак и Свршетак света, Први и Последњи, Алфа и Омега (Отк. 22, 13). Он је разлог стварања и Он је коначни циљ човека и света. У његовој личности, у тајни Оваплћења, људска природа општи са божанском. Дешава се чудесна тајна обожења човека и света. Једном речју, у њему човек и свет превазилазе границе своје створености и досежу до живота самога Бога, до вечности и бесмртности. Зато је важно разумети халкидонску Христологију, јер се тиме разумева и сами живот човека и света. Шта каже халкидонска Христологија, ко је Исус Христос? Он је Син Божији, друга личност Свете Тројице. Он је Бог који је постао човек. Поставши човек, рођењем од Пресвете Богородице, Он је поред своје божанске природе кроз своју личност пројавио и нашу, људску природу. Он је Богочовек. Једна божанска личност која сједињује и пројављује две природе: божанску и људску. Како су те две природе сједињене у његовој личности? Оци халкидонског сабора су рекли: несливено, неизменљиво, нераздељиво и неразлучно. Ове четири речи могле би се свести на две: несливено и нераздељиво. „Неизменљиво“ и „неразлучно“ ближе објашњавају „несливено“ и „нераздељиво.“ Шта ово значи и зашто је важно за човека? Ове четири речи у Христологији воде нас до тајне живота – до љубави и слободе као суштине живота. Али, ове речи нас воде и до одговора на питање: шта су то љубав и слобода?
Син Божији који је од вечности Син Бога Оца, „Светлост од Светлости“, „Бог истинити од Бога истинитог“, ушао је у време, у историју – „оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човек.“ Не престајући да буде Бог, Син Божији је постао човек. Својој божанској природи присајединио је и људску. Он један јесте и Бог и човек – Богочовек. У његовој личности су сједињене божанска и људска природа. У њему је тајна јединства Бога и човека, у којем се човек и свет кроз човека обожују и обесмрћују. Христологија говори какав је тај однос Бога и човека. Али, говори и какав треба да буде однос човека према другом човеку, будући да јединства са Богом нема без јединства са својим ближњима.
Какво је сједињење две природе у личности Сина Божијег? То сједињење је „несливено“. Шта нам открива то „несливено“? Открива нам да људска природа у Христу не престаје да буде људска. Она се није слила у божанску, није умањена њеним присуством. Јединство две природе није поништило њихове разлике. То даље појашњава други израз, „неизменљиво.“ Христос је, тако, истинити Бог и истинити човек, потпуни Бог и потпуни човек. Једносуштан Оцу као Бог и једносуштан нама као човек – Богочовек. Шта нам говори оно „нераздељиво“? Оно се надовезује на оно прво, „несливено.“ Говори да иако природе нису смешане, иако је свака остала себи својствена, оне су нераздељиве једна од друге. Богочовек чини дела достојна Бога, али и дела достојна човека. Он васкрсава Лазара као Бог, али и плаче за њим као човек. Но, сва та дела су дело једнога Сина Божијег, једног Богочовека. Зато, четврта реч „неразлучно“ допуњује ову трећу, „нераздељиво“. Христос се не може делити на двоје, иако пројављује две природе. Дела људска и дела Божија која чини не могу се разлучивати на двоје, јер их чини један и исти – Син Божији. Тако, док „несливено“ говори о јединству које не укида разлике, ово „нераздељиво“ говори о разликама које не укидају јединство. Шта нам се, коначно, открива у том односу Бога и човека у Христу, кроз „несливено“ и „нераздељиво“? „Несливено“ нам открива слободу, а „нераздељиво“ нам открива љубав.
Кроз Христологију нам се открива живот који значи заједницу слободе и љубави – несливено и нераздељиво. Трагедија и заблуда људског битисања је управо у супротном: у сливању и раздељивању. Идеологија раздељивања је заблуда да је човек некакво самство, разумљиво само по себи. Човек је биће општења, личност. Нема човека без другог човека. „Није добро да је човек сам“, зато му Бог начини да има друга према себи (Пост. 2, 18). Наше време је време када је човек објашњив сам по себи, као нека осовина свести око које се врти његово сопство. Свест о себи самоме постала је идентификација бића. Зато, човеку није потребан ни Бог ни човек, није му потребан други, да би постојао. Отуда је и слобода схваћена као слобода од другога. Слобода је добила границе. Она се протеже само до границе властитог сопства, до границе слободе другога. Човек потврђује себе као постојећег тако што се ограђује, одељује од другога човека. Отуда све гласнији захтеви за парадама сопства, за парадама индивидуалности, парадама сопствених особина којима људи желе да себе покажу као постојеће. Не несливеност, већ раздељеност је постала потврда слободе. Зашто? Зато што је љубав захладнела, а она се, како смо у Христологији видели и огледа у оном „нераздељиво.“ Други ће наставити да буде пакао и угрозитељ слободе све док се слобода не поистовети са љубављу, док се „несливеном“ не придружи и „нераздељиво.“ Када се слобода поистовети са љубављу, онда она престаје да бива слобода од другога и постаје права слобода – слобода за другога.
Следећа идеологија је заблуда сливања. Док у првој заблуди човек нестаје у свом самству, у овој другој он нестаје јер се слива у једну идеолошку масу. Човек постаје само пиксел на идеолошком екрану, само каменчић у огромном мозаику идеолошке фигуре. Сливен и прогутан од униформне идеје, конкретни човек као непоновљива личност нестаје. Када се то дешава? Онда када се љубав раздвоји од слободе, када „нераздељиво“ бива лишено оног „несливено.“ Тада љубав постаје сурогат, фанатични крик према вођи, према идеји у којој је удављен сливени човек и његова слобода.
Свет заиста робује двема заблудама: сурогату слободе и сурогату љубави. Све док буде лишавана љубави, слобода ће бити сурогат. Биће схватана као раздељивање, индивидуализација и егоцентризам. И љубав док буде лишавана слободе, биће сурогат. Биће схватана као сливање, као униформност и нестанак разлика и посебности. Тек када човек прогледа христолошким очима, видеће праву љубав и праву слободу.
Слобода се не остварује раздељењем, већ несливањем. Интегритет личности не чува се осамљивањем, заштитом од слободе другога. Тај интегритет се очувава само у несливеном односу са другом личношћу. Слобода личности да буде посебна, једна и непоновљива бива очувана онда када постоји нераздељиви однос са другом личношћу, када постоји љубав. Личност је слободна, она заиста постоји онда када воли и када је вољена. Да би се афирмисала слобода она се мора поистоветити са љубављу. Слобода поистовећена са љубављу је слобода за другога.
Љубав се не остварује сливањем, већ нераздељивањем. Љубав је давање другом да буде други. „Љубав не тражи своје“ (1Кор. 13, 5), зато она није униформисање другог, сливање свих других под заједничку капу идеја и особина. „Љубав никада не престаје“ (1Кор. 13, 8), управо зато што не тражи своје, што воли увек и без обзира на све. Да би постојала, љубав се мора поистоветити са слободом. Зато је љубав чувар личности – волим и вољен сам, дакле постојим. Љубав је нераздељивост која чува несливеност, посебност, другост. Она твори да сви „буду једно“ (Јн. 17, 11) – нераздељиво. Љубав твори да су то једно многи: конкретни, непоновљиви и посебни – несливено.
Тако, љубав и слобода се показују као живот који је заједничарење многих – несливено и нераздељиво јединство. Син Божији у себи управо оваплоћује један такав живот несливеног и нераздељивог јединства човека и Бога. Његова личност је сусрет две слободе и две љубави, два живота – божанског и људског. Та два живота у њему бивају један, несливено и нераздељиво. Тај један живот је Он сам – Син Божији, Богочовек. Христологија је говор о истинитом Богу и о истинитом човеку – несливено и нераздељиво. То је откривење човеку истинитога живота који је слобода и љубав – несливено и нераздељиво. Тај истинити живот слободу ослобађа самства, показујући је као љубав, а љубав ослобађа сливања и обезличења, показјући је као слободу. Коначно, Христологија показује колико је човеку потребан Бог и други човек, да би себе остварио као постојећег, конкретног и непоновљивог. Поставши љубав, слобода је ослобођена страха од другог. Поставши слобода, љубав је престала да буде психолошка особина, која бива и пролази. Љубав је постала сами живот – живот који никада не пролази.


Александар Милојков




Sjajno objasnjeno Aleksandre!