БОЖИЈЕ СТАРАЊЕ

У дубинама Јудејске пустиње, у Палестини, налази се манастир Аве Теодосија који је он саградио у 5. веку. Како су године пролазиле манастир је постао велики, са много отаца који су се старали о старачком дому, радионицама, дому за сирочад и дому за сиромашне који су постојали у оквиру манастира.

Но, када је први пут основано, ово општежиће је било веома сиромашно. Често су се оци суочавали са проблемима, а не мало пута нису имали ни оно најнужније за своје одржање. Међутим, њихова вера у Бога и молитве њиховог Старца, Светог Теодосија, увек су им помагале и избављале их из тешких тренутака.

Једне Велике Суботе монаси су се сусрели са тужним стањем. У манастиру није било никаквих намирница, чак ни просфоре за Божанску литургију. Тражили су и поново тражили, али нису нашли ништа. Време је пролазило и приближавао се велики тренутак Васкрсења. Одлучили су да те празничне сјајне вечери не једу, јер их је на то обавезивала ситуација. Али оно са чиме нису могли да се помире било је то да ће остати без Светог Причешћа. Узалуд су поново почели да траже неку заборављену флашицу са вином или неко парче хлеба. Било је немогуће да пронађу било шта.

Схвативши да су се нашли у потпуној немаштини, отишли су до свог Старца, Светог Теодосија, и испричали му о тешкој ситуацији и о својој туги. Старац их мирно саслуша. Њихове речи га уопште нису узнемириле.

- Тако стоје ствари, Старче, рече на крају неко од отаца. Блажени Теодосије, који је до тада ћутао, одговори:

- Идите, децо моја, и побрините се да све буде спремно за ноћашњу Свету Литургију. И ви се спремите па ћемо да дочекамо вече.

- Узалудна утеха, прошапта један монах.

- Старац га чу па рече:

- Да није можда, децо моја, наш Бог ослабио у својој сили? Можда Онај који је у пустињи хранио народ израиљски, данас више није у положају да даје? Или можда Онај који је са пет хлебова и две рибе наситио мноштво које га је следило, не може више да чини чуда?

Монахе су задивиле Старчеве речи, али више од свега задивила их је његова вера и његово убеђење да ће све ићи како треба. Пођоше да изађу из Старчеве келије, када га зачуше како говори:

- Да спремите не само Олтар, него и васкршњу трпезу. И да знате, оци моји, да ће се Онај који се стара о птицама небеским, постарати и за нас.

Оци одоше ћутке. Старчеве речи биле су заиста утеха њиховој туги и разочарењу. Али негде у дубини осећали су да им је те речи Старац упутио само зато да би ублажио њихову забринутост. Били су скоро сигурни да неће моћи да прославе Васкрс.

Сунце је већ било зашло када се зачуло куцање на вратима. Оци се збунише. Ко би то могао бити у то доба и у тај дан... Отворише главна врата манастира и суочише се са неким незнанцем. Са собом је имао две натоварене камиле.

- Оци благословите, рече незнанац.

- Бог те благословио, одговорише монаси.

- Опростите ми што вас узнемиравам у ово доба, али дешава се нешто што не могу да објасним, рече незнанац и настави: Заветовао сам се да сваке године у овај дан носим намирнице у један скит, ту ниже. И већ сам уобичајио да ту будем на ноћној васкршњој литургији, а следећег дана да се вратим. Тако пођох и ове године. Но, кад сам стигао овде изван вашег манастира, ове две моје камиле зачудо престадоше да иду, клекнуше доле те их је било немогуће подићи и натерати да наставе. Никако нису слушале. Тада, дакле, помислих, можда је, на крају крајева, воља Божија да ове ствари остану овде. Зато сам вам покуцао, носећи се мишљу да вама оставим ове намирнице, и моје камиле одмах устадоше и приђоше улазу у манастир.

Била је то заиста Божија воља. Његова промисао се побринула за потребе манастира. Храна коју им је донео незнанац била је довољна не само за васкршњу празничну трпезу, него све до Педесетнице, па и дуже. А ни просфора за Божанску Литургију није недостајало свих тих дана.

Монаси су се дивили Старчевој вери у Бога. Од тога дана су Светог Теодосија поштовали још више, док је у њиховом животу нада у Бога заузела посебно место. посебно место.

ГРОЖЂЕ ЉУБАВИ

Око 330. год. по Христу настанио се у скиту Свети Макарије Египатски. Мало по мало око Светог Макарија окупиле су се хиљаде монаха који су прихватали његове савете и његове речи. Али и многи лаици из целог Египта долазили су овом Светитељу Божијем да би примили плодове његове љубави. Његова слава се раширила по целој земљи. Једнога дана су неки поклоници дошли у калуђерско село да виде Аву Макарија. Наравно, донели су му из града једну корпу пуну грожђа. Седели су прилично дуго код Старца, чули његове драгоцене савете и душевно обогаћени кренуше према граду.

- Ово је за тебе, Аво, рекоше му одлазећи. Знамо да много волиш грожђе. Узми га, молимо те.

Ава Макарије захвали поклоницима и испрати их са осмехом. Посред неугледне колибице налазила се једна корпа препуна дивног миришљавог грожђа. Редак дар, будући да у том крају није било ничег сличног. Сигурно ће бити врло слатко, помисли Ава и крену да га проба. Но, како се саже, угледа кроз прозорчић колибице друге подвижнике и осети кривицу.

- Није право да ја задржим грожђе. Остали оци уопште га нису ни пробали. Однећу га до Аве Петра, стар је и много ће му се допасти.

Узе, дакле, грожђе и зачас га однесе до Аве Петра који је заиста био најстарији у скиту.

- Аво. Донели су ми ово грожђе, па помислих да ти се много допада. Хтео бих да ми учиниш љубав и да га задржиш, рече љубазно Ава Макарије.

- Хвала ти Аво, Бог те благословио, одврати старац. И Ава Макарије оде ка својој колибици. Ава Петар узе грожђе и крену да га проба.

- Ма, стани мало, помисли, други Аве уопште нису ни пробали. Знам да Ава Исидор много воли грожђе. И без много размишљања узе корпу и однесе му је.

- Старче, донели су ми ово грожђе. Учини ми љубав и задржи га. Знам да ти се много свиђа, рече Ава Петар нудећи свој дар Ави Исидору.

- Бог те благословио, одврати овај и узе га. Али ни трећи Ава не задржа жељено грожђе.

- Није право да га задржим, рече Ава Исидор, и однесе га следећем. А овај следећем. До смираја дана корпа са грожђем. прошла је кроз све оскудне колибице и нико је не задржа мислећи увек да је потребнија оном другом. Када грожђе стиже и у последњу колибицу, монах који је у њој живео помисли.

- Грех је да ја задржим ово грожђе. Много се свиђа Ави Макарију.

И упути се према његовој колиби.

- Аво, опрости ми, али знам да ти се ово грожђе свиђа. Учини ми љубав па га узми.

Тада Ава Макарије, гледајући корпу пуну грожђа нетакнуту, онакву какву је почетком дана примио, прослави Бога што скит има такве монахс које одликује толика љубав и саоссћање.

У том тренутку неки монаси из далека дођоше да узму благослов од Старца. А овај им са радошћу на лицу рече:

- Једите, децо моја, од овог грожђа љубави. То је најслађе грожђе на свету.

И тада им исприча целу причу.

ИСТИНСКИ ВЕЛИК

Живела једном једна благословена породица. Родитељи, који су веровали у Бога и имали велико смирење, вођаху своје двоје деце Христовим путем. Од малена ова два детета заволеше Бога. Прислуживање у Цркви, поред свештеника, бејаше једна од њихових највећих радости. Када довољно поодрастоше, одлучише да остатак свог живота посвете Цркви.

Тако, дакле, оставише своје старе родитеље, угодности и задовољства овога света и за љубав Христу прихватише монашки живот. Један изабра подвижништво и самоћу пустиње. Стога оде дубоко у њу, нађе један скит и постаде пустињак.

Други брат, онај млађи, сматрао је општежитије бољим и сигурнијим путем за постизање свога циља. Нађе један манастир са светим игуманом и смиреним оцима и поста монах у њему. Његова послушност беше савршена и узорна. Сви оци у манастиру су га волели и поштовали, јер је увек био спреман да послуша заповести које би му давали. Чинило се да његова воља уопште не постоји.

Време је пролазило и послушност млађег брата поста позната у целој покрајини. Тако његова слава доспе и до дубина пустиње, тамо где се подвизавао старији брат. Када пустињак то чу не поверова и хтеде да и сам опроба послушност свога брата. Отиде тако из пустиње и стиже у манастир у којем је био његов брат. Срете га и замоли да прошетају наоколо да би се испричали, јер се толико година нису видели. Млађи брат прихвати са задовољством, те тако изађоше из манастира.

Шетајући стигоше до једне реке за коју је старији брат од раније знао да је пуна крокодила.

- Уђи у реку, брате, и изађи на супротну обалу, заповеди пустињак.

- Нека је благословено, одговори млађи брат и приђе реци. Старији брат је био сигуран да млађи неће успети и да ће га појести крокодили. Међутим, добри послушник, који никада у свој ум није стављао зле помисли него је једноставно следио заповести других, уђе у реку и пливајући стиже на супротну страну. Свирепи крокодили не само што му нису учинили ништа нажао, него су, напротив, све време док је он пливао, следили га отпозади и лизали му ноге. Овај призор зграну пустињака. Остаде без речи.

Кренуше, дакле, да се врате у манастир. На путу, мало пре него што ће стићи, наиђоше на неког мртваца. Неки су га опљачкали и убили. Био је наг и двојици браће га беше жао.

- Хајде, брате, да скинемо сваки по један део одеће и да обучемо овог несрећника, рече пустињак.

- Опрости ми, брате, али није ли боље да се помолимо за њега, можда му се Бог смилује и васкрсне га. Тако и учинише. Добри Бог услиши њихову молитву и васкрсе мртваца. Ово велико чудо испуни пустињака себичношћу те рече:

- Ово чудо нам подари Бог због мог великог подвизавања у пустињи.

Млађи брат не рече ништа и калуђери наставише свој пут до манастира. Но, на улазу у манастир чекаше их игуман.

Он беше свети човек и Бог му бејаше открио све што се тога дана догодило. Чим се два брата приближише, игуман одведе пустињака устрану и рeче му строго:

- Због чега си, дете моје, свога брата изложио толикој опасности у реци? И знај да је послушност твог млађег брата била та која је васкрсла мртвога.

Пустињак не издржа. Игуманова реч га протресе и сузе покајнице се појавише у његовим очима. Затражи опроштај од Бога и од игумана, и одмах оде да тражи свога брата. Када га угледа, паде на колена и рече:

- Опрости ми, брате мој. Згреших Богу и теби. Опрости ми што те код реке доведох у опасност. Опрости ми.

Млађи брат му опрости и од тога часа живљаху у љубави и подвизаваху се заједно за спасење својих душа.

"КАО ШТО И МИ ОПРАШТАМО"

Ава Силуан је био један од оних Стараца око којих се скупљало много света, како калуђера тако и обичних лаика. Бескрајна љубав коју је показивао према свима, али и његово дубоко теолошко знање, учинили су га изузетним. Ако би се неко нашао у његовој близини, није желео ништа друго до да га слуша. За све проблеме и тешкоће имао је да каже утешну реч и да пружи савет.

Мноштво света је долазило само да чује његове благословене речи, али није било мало ни оних који су често одлазили код Аве да се исповеде и да затраже помоћ у духовној борби.

Један од таквих бејаше и Ђорђе, благочестиви домаћин који је обрађивао своје имање на Истоку. Често је одлазио код Старца, а овај би га саветовао о свему што би га занимало.

У последње време, међутим, већ дуго није био код Аве. Имао је проблема са једним суседом који му је чинио зла. Од њега је претрпео многе муке, али је био трпељив и превазилазио их је својим молитвама Богу. Но, како су дани пролазили сусед је бивао све гори а малтретирања за скромног Ђорђа било је све више. Једног дана његовом стрпљењу дсђе крај, а његова ојађеност беше толико неиздржива да се разгневи на свог суседа и одлучи да га казни. Међутим, сам није могао да му науди. Стога је сматрао бољим решењем да га преда суду.

Но, за једну такву одлуку требало је да пита Старца из пустиње. И заиста упути се у скит Аве Силуана. Када стиже, Ава га прими са радошћу и одмах одоше у Црквицу скита. Приликом исповести Ђорђе откри Старцу своје дегодовштине са тврдокорним суседом, али и своју одлуку да га преда суду.

- Не иде друкчије, мој Аво, рече Ђорђе. Трудио сам се колико сам могао. Молио сам се из све снаге. Али и ја сам човек. Не могу више. Видите, у почетку је само био непријатељски расположен према мени. Потом преварама успе да ми узме пола имања. Ја и тада бејах трпељив. Оговараше ме свуда. Изгубих и пријатеље и познанике. Ширио је различите оптужбе о мени и свет преста да говори са мном. Али, најгоре од свега, Аво, је то што је пре неколико дана покушао да ме отрује. 0 томе се ради. Обузе ме огорченост и одлучих да га казним због свега што ми је учинио. Али, Старче, немам ни снаге ни храбрости. Стога ћу га предати суду, те ће га тако стићи заслужена казна, а ја ћу добити своју правицу.

Ово изговори Ђорђе, а Ава Силуан, ћутљив и смирен, одговори му:

- Чини како желиш, дете моје.

- Зар не мислиш, Старче, да ће бити још праведније, ако га казне строго? Имам познанике судије који ће се побринути за то, рече Ђорђе.

- Чини оно што ти пружа утеху, одговори Ава незаинтересовано.

- Било би то боље и за његову душу, је ли Аво? упита Ђорђе. али Старац не одговори.

- Е, па, да идем ја полако, рече Ђорђе, да не досађујем више твојој љубави. Идем право судији.

- Стани мало, дете моје. Не жури толико, рече Ава. Хајде прво да се помолимо да Бог благослови твој поступак.

Старац устаде, доведе Ђорђа и обојица стадоше пред икону Сведржитеља. Пошто се прекрсти, Ава поче да говори:

„Оче наш који си на небесима, да се свети име твоје, да дође царство твоје, да буде воља твоја и на земљи као што је на небу. Хлеб наш насушни дај нам данас, и не опрости нам дугове наше као што ни ми не опраштамо дужницима својим".

На ове последње речи Аве Силуана, Ђорђе повика:

- Али Старче, не иде тако Молитва Господња. Да нисте мало погрешили?

- Заиста, дете моје, не иде тако Молитва Господња, рече Ава строгим гласом. Таква је, међутим, стварност. Пошто си ти одлучио да брата свога предаш суду, ја се другом молитвом за тебе не могу молити.

Ђорђе занеме. Узе благослов и врати се својој кући. Авине речи се дубоко урезаше у његову душу. Одлучи и тако и учини: трпео је суседову злобу све док овај није умро. А Ђорђе настави свој врлински живот понављајући поуку Старца Силуана:

- "Опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим..."

КЊИГА ЉУБАВИ

Неки византијски цар бејаше наручио од једног краснописца да му припреми препис Старог и Новог завета. Дуго је трајало док није било довршен, али је зато резултат био задивљујући. Ову прекрасну Библију, чија је вредност превазилазила петнаест златника, цар је даровао једном Старцу пустињаку који му је једном помогао. Тај Старац, мало пре свог упокојења, предаде овај драгоцени дар свом послушнику Геласију.

Године су пролазиле и Геласије постаде духовник једног скита са прилично монаха. Обичавао је да прекрасну Старчеву књигу оставља у Цркви скита да би је користили сви оци. Ова је Библија била истински украс и изазивала је дивљење свих. Једног јутра, по завршетку службе, стиже у скит један калуђер пролазник. Иђаше да се састане са неким Старцем у једном скиту који се налазио прилично далеко, али када је доспео до скита Аве Геласија намисли да мало застане.

Пошто га дочекаше и почастише, оци га одведоше у Цркву да се поклони светињи. Оставише га да се помоли, али га искушење наведе да угледа драгоцену књигу. Није се одупро помисли да је украде и тако је сакри испод своје мантије и брзо напусти скит. Ава Геласије одмах увиде крађу, али не рече ништа другим оцима, јер није хтео да хватају лопова.

А онај калуђер, стигавши у град није губио ни часа. Сместа поче да трага за неким ко би био заинтересован да купи ову скупоцену књигу. Убрзо нађе једног купца, и одмах почеше да се цењкају. У почетку је калуђер тражио шеснаест златника, али купац није прихватао да да толико новца јер је веровао да не вреди толико. Дуго су се расправљали око цене све док купац предложи:

- А да ми је оставиш, оче, на неколико дана да је покажем једном познанику који се разуме у то?

Калуђер се сложи да је остави купцу на неколико дана да би овај упитао за мишљење и свог пријатеља. Веровао је како ће на крају успети да заради прилично новца. А купац чим узе књигу отрча до Аве Геласија, кога је много поштовао, па га упита за мишљење.

- Аво, неко ми нуди на продају ову Библију за шеснаест златника. Шта кажете, вреди ли толико или да је не купујем? рече и показа Библију Ави. Ава Геласије одмах препозна Старчев дар и без икаквог узбуђења рече:

- Узми је, брате. Заиста вреди, барем колико ја могу да видим.

Купац се захвали Ави, узе Библију и радостан због куповине коју је требало да обави стиже у град и нађе калуђера. Но, тада му паде на ум да слаже да би покушао да спусти цену.

- Хајде човече... Чекао сам те... Шта је било? рече калуђер када га срете.

- Благослови оче. Али, бојим се да ћу те разочарати.

Отишао сам и показао књигу коју си ми дао Ави Геласију, али ми рече да не вреди толико колико кажеш. Вредност јој је много мања.

На сам помен Авиног имена калуђер задрхта.

- Рече ли ти Ава још нешто? запита калуђер.

- Не, оче... Ако, дакле, желиш даћу ти дванаест зла-тника да је задржим, одговори купац.

Али, од свега што је купац говорио калуђер није чуо ни речи. Мисли су му биле са Авом Геласијем и са његовим поступком.

- Дакле, договорили смо се, упита купац.

- Нисмо, брате мој... Не и хиљаду пута не. Опрости ми што си се толико трудио, али променио сам мишљење. Не продајем ову књигу, рече и узевши Библију изгуби се у градским уличицама. - Дуго је пешачио а у њему се одвијала права борба, Авина врлина и љубав коју је показао тиме што га није одао, пробадале су као игла његово срце које је било узнемирено крађом коју је починио. Много је суза текло из његових очију и са истинским покајањем упути се друмом који је водио према Авином скиту.

Стигавши у скит угледа Аву Геласија како седи на клупици при улазу. Паде на колена пред Авине ноге и не престајући да лије сузе мољаше га да му опрости његово страшно недело. Ава му заиста и опрости због његовог истинског покајања.

- Бог те благословио, брате. Али и ја тебе нешто молим. Узми ову Библију као дар због нашег познанства, рече Ава.

Али где калуђере да нађе снаге да прими књигу коју је био украо? Са још већим сузама и са болом у души рече Ави:

- Молим те, Аво мој! Прими натраг књигу коју сам ти украо, јер иначе моја душа неће наћи смирења. Молим те...

Ако тако стоји ствар, мој брате, онда иди и остави је тамо одакле си је и узео, рече Ава, а калуђер одмах отрча и постави драгоцену Библију на њено место, у Цркву скита, тачно тамо одакле је беше кришом узео.

Доброта Аве Геласија из корена је променила овог калуђера који затражи од Старца да остане код њега као послушник. И заиста, Ава га прихвати и од тада калуђер није ниједном више починио сличну грешку.

ЉУБАВ И ПРЕМА НЕПРИЈАТЕЉИМА

Једнога дана неки монах крену из манастира да заврши неке послове. Пошто их обави, окрену назад. Међутим, у неко време залута. Шта да ради? Поче, дакле, да се моли.

- Боже мој, рече, помози ми.

Убрзо потом срете неке пролазнике и замоли их да му покажу пут којим је хтео да иде.

- Добро, рекоше му, прати нас.

Међутим, ти људи су били разбојници и видевши га самог и непознатог хтели су да га одвуку далеко да би га опљачкали.

Монах је схватио да им је то на уму, али не рече ништа. Само се молио да га Бог заштити.

Пешачили су много те стигоше пред једну велику реку па застадоше да се одморе.

Разбојници се беху окупили на једној страни и тихо се дошаптаваху, а монах сеђаше преко пута и непрестално се мољаше.

Изненада, из речних вода један велики крокодил се устреми на једног од лопова. Овај се толико уплаши да се збуни и оста непомичан. Тада га монах, будући присебнији, брзо повуче и тако га спасе.

Крокодил се изгуби у речним водама не успевши да растргне лопова. Тада овај, ганут монаховом добротом, праде пред његове ноге и тражаше опроштај за зло које је намеравао да му учини.

- Имао сам намеру да те убијем при преласку реке, рече му, али ме је твоја љубав предухитрила.

Монах заблагодари Богу што га је сачувао, а разбојник замоли монаха да му дозволи да остане са њим. И заиста остаде и постаде савршен послушник.

Поживеше много година у пустињи и при свакој згодној прилици не пропустише да се подсете чудесног начина њиховог сусрета.

МОЋ ВЕРЕ

Вера је, дете моје, за човека све и сва. Без ње човек не живи, стално је изнова говорио Старац са густом седом брадом, младом калуђеру који је тога часа чистио остатке пепела.

- А докле може да стигне ова вера, Старче? прекиде га у недоумици млади монах.

- Не можеш је измерити, одговори Старац. Зависи од тога колико ко воли Бога. Колико волиш, толико верујеш и колико верујеш, толико волиш.

- Не могу то да разумем, поново рече млади калуђер.

- Па ипак, врло је једноставно. Довољно је да оставиш своје срце слободним да заволи Бога, рече Старац и вадећи своју бројаницу поче молитву.

Пролазили су дани у скромној колибици која се налазила у близини једног градића. Свет је прилично често долазио у малу молчалницу да чује Старчев савет, да подели своје проблеме и да чује коју душекорисну реч. Чак су и сиромашни просјаци долазили и просили мало хлеба или било шта друго што би се затекло у малој колибици.

Те године, међутим, град је уништио летину земљорадника, и народ поче да гладује. Сељани нису имали посла, мајке нису имале ништа да скувају а деца су се вртела гладна. Туга и несрећа свуда. Сви су се упућивали према племенитом Старцу који је стално давао од оно мало хлебова који су му још преостали. А бескрајни низ гладних сељана све више се увећавао. Од истока до запада сиромаси су у тој малој кућици налазили љубав и саосећање.

- Старче, векне понестају. Немамо да им дамо ништа. И ми ћемо гладовати, говорио је млади калуђер.

- Бог, дете моје, који је нама послао своју малу браћу, побринуће се и за нас да не гладујемо, одговараше предобри Старац.

Време је пролазило а гладних је било све више и више. Једнога дана млади калуђер, веома тужан због стања које је владало, дође и рече Старцу:

- Аво, желим да поделимо надвоје наше хлебове. Да ми даш колико ми припада. И од сада да дајеш само од својих. Ја не желим да гладујем.

Старац је био изненађен. Није очекивао овакво реаговање свог послушника.

Ипак, да га не би онерасположио, подели хлебове надвоје, даде и више свом послушнику, а надаље даваше милостињу од својих векни.

- Нећу да гладујем, мрмљао је послушник. Ако жели, нека гладује Ава. Просјацима никад краја, а векнама се крај већ назире.

- Те године зима је била тешка. А просјаци никако нису престајали да долазе. Но, Бог, који је видео Старчево добро срце, благословио је векне и ових није понестајало. С друге стране, послушникове векне понестајале су веома брзо.

Једнога дана послушник бојажљиво поново отиде Старцу. 

- Молим те, Старче, ако би хтео и ти да опет једемо заједно, рече и обори свој поглед.

- Са задовољством, рече Старац не додајући ништа више. Несрећа се, међутим, настављала. Просјаци нису престајали ни вечером да узнемиравају Старца. Али Старчево срце било је препуно љубави која никада није престајала.

А послушник поче поново да гунђа незадовољан.

- Ево, векне понестају. Ма зар је могуће да непрестално дајемо?

- Дете моје, Бог нас неће оставити да гладујемо, говораше Старац покушавајући да смири нестрпљивог послушника.

Био је зимски дан и послушник је сишао да очисти просторију у којој су месили хлеб. Гледао је полице, које су некада биле пуне врућих векни хлеба, а сада угледа само једну векницу. Барем имамо још једну. Пошто је завршио попе се горе и седе са Старцем да плету корпе. Напољу је беснео ветар па се куцање на вратима није добро чуло.

Чуо га је послушник, али не рече ништа. Биће да је то опет неки изгладнели и да ћемо му дати последњи хлеб. - Неко куца, рече Старац.

- Не, то је ветар, рече послушник.

- Па ипак неко јесте, рече Старац и устаде да отвори, читајући срце свог послушника.

Један сиромашни просјак, помодрео од зиме, тражио је мало хлеба.

- Причекај овде. Стани мало, рече Старац и даде знак свом послушнику да приђе ближе. Сиђи доле и донеси једну векну, рече му.

- Не долази у обзир. То је наш последњи хлеб. Остаћемо без хране. Гладоваћемо, одговори послушник.

- Молим те сиђи и погледај боље, био је упоран Старац.

- Али мало пре сам силазио и знам да имамо само једну векну, рече задрто послушник.

- Иди, дете моје, и имај поверења у Бога, додаде Старац. Послушник се невољно упути према просторији у којој су држали хлеб. Али како прилажаше, осећаше неки неодољиви мирис који се ширио одајом.

- Немогуће, то се моја глад игра са мном, помисли послушник. Па ипак, подрум је мирисао на врућ хлеб. Улазећи унутра збуни се. Цела просторија је била пуна векни хлеба које су се пушиле. Сместа отрча назад к Старцу.

- Старче, узвикну успаничено послушник. Опрости ми. Сада разумем докле може да стигне вера у Бога.

- Тако је, дете моје, рече му Старац. Колико смо милостиви, толико ће нам и Бог бити милостив. Колико дајемо, толико нам даје Бог.

- Од онога дана послушник би послушао све што би му Старац говорио и имао је поверења у Бога. Онај који је слао гладне у њихову келију, не би оставио монахе да гладују.

НЕОБИЧНИ ПРОСЈАК

0 Ави Агатону сви су говорили лепо. То су признавале чак и стене. Како се један такав свети човек не појави поново међу подвижницима?

- Тако је како ти кажем. Ава Агатон је нешто посебно, стално је говорио стари Аврамије, трговац из Александрије. А Јаков, Јелин, слушао га је задивљено:

- Пре неки дан, настави стари Аврамије, када сам ишао да купим корпе од пустињака, затекох Старца међу ходочасницима и монасима. У почетку сам био у недоумици. Које овај који говори? Ава Агатон, рекоше ми. Ма, не личи на Аву Агатона. Не може бити да је Ава Агатон тако обичан. Па ипак, био је то Старац главом. Одећа му једноставна, лице светло и јасно попут кристалне воде по којој сунце безбрижно светлуца. Речи му слатке као мед, шириле су наоколо спокој. Говорио је о љубави док су му очи сијале. Глас му је имао сву чежњу човека који је знао да воли. Мало подаље седео је један млад монах са лепим, ведрим лицем, који врло скромно затражи дозволу да упита:

„Кажи нам, Старче" - рече младић - „како се ова љубав према нашем брату може показати?" Тада Ава Агатон засија од светлости која преплави и очара све. Љубав је, дете моје, одговори Старац, то да нађем једног губавца, да му дам моје тело а ја да узмем његово. Ове Старчеве речи нас протресоше. Нико од нас не могаше да каже ништа, рече стари Аврамије и ућута.

- Никада нисам чуо тако нешто, рече Јаков. А стари Аврамије настави са сузама у очима.

- Годинама одлазим подвижницима, али још нисам срео таквог човека који би за своју браћу дао чак и сопствени живот.

- Слава Богу који и данас има такве људе, додаде Јаков

- Слава му хиљаду пута, сложи се стари Аврамије.

- Ипак нас занесе разговор, а посао не чека. До виђења, рече Јаков и устаде да иде.

- С Богом. Срећан пут, рече стари Аврамије.

Два пријатеља се растадоше и сваки пође својим путем.

Одмаче дан и око поднева од северног дела града, који гледа на пустињу, пристигоше неки сиромашни пустињаци да продају корпе на главној пијаци. Међу њима бејаше и Ава Агатон. Долажаше ћутке, натоварен корпама предивне израде, које су биле ручни рад монаха. Продавали би их по градовима и од то мало новца могли су да се издржавају. Старци уђоше у град а свет их поздрављаше са „благослови". Сваки заузе своје место, а последњи од свих Ава Агатон.

Но, изненада, тамо где стаде, један сиромашни старац, који не могаше чак ни да хода, рече јецајући Старцу:

- Не остави ме, Аво. Пусти ме овде близу тебе, немам никога на свету. Ево, овде ћу сести и нећу ти нимало сметати.

Од свег срца, рече Старац и поређа корпе поред себе.

Убрзо корпе Аве Агатона, исплетене брижљиво и са љубављу, почеше да се продају једна за другом.

- Колико си новца зарадио, добаци просјак некако чудно.

- Три новчића, рече једноставно Ава Агатон, не узбуђујући се због ове контроле необичног просјака.

- То је прилично, поново се јави просјак и настави:

Купи ми мало хлеба јер данима ништа нисам јео.

- И то те брине? Одмах ћу, рече Ава и оде да испуни његову жељу.

Убрзо је просјак из Старчевих руку јео врућ хлеб. Време пролазаше а Ава Агатон настави да продаје оно мало котарица које су му преостале.

- Колико новчића имаш Аво, упита изненада просјак.

- Мислим опет три, одговори доброћудно Старац.

- Хоћеш ли ми купити мало воћа и неки слаткиш од оних на пијаци? рече просјак.

- Од свег срца, рече Старац, и по други пут оде да купи воћа и слаткиша за необичног просјака.

Нешто касније просјак је јео последњи комад слаткиша, а Старац се спремао да се врати натраг у своју колибу без имало љутње што је све своје новце дао за љубав брату. Но, међутим, све је то учинио веома предусретљиво, иако задуго неће имати ни парче хлеба.

- Сада ћеш да идеш? упита га просјак.

- Треба да се вратим натраг у пустињу, рече му Ава.

- Онда ћу ово тражити од тебе. однеси ме одавде до главног пута, па одатле иди за пустињу.

- Од свег срца, одговори Ава Агатон и насмеши се пртећи просјака на леђа.

- Ноге га нису слушале и како је још од јутрос био врло уморан, једва је ишао. Пошто је са необичним просјаком на својим леђима допешачио до главног пута који полази за пустињу, спремаше се да га ту остави. Али, изненада неки небески глас испуни све:

- Благословен да си и на земљи и на Небу. Један у бело обучен анђео налазио се на месту неугледног просјака, преплављен светлошћу и божанском благодаћу. Дошао је од Божијег Трона да искуша срце смиреног Агатона, јер Бог овенчава трпељивог човека и богато га дарује својим благословом.

ОБУЋАР ИЗ АЛЕКСАНДРИЈЕ

Антоније Велики је био један од првих монаха који су напустили свет и склонили се у пустињу. С правом се сматра оцем монашког живота. У нашој Цркви често се помиње као пустињски учитељ. Временом су се око његове колибе окупили многи монаси који су у његовом лику нашли спокој.

Против Антонија Великог ђаво је војевао као против мало ког светитеља. Разноразним лукавствима покушаваше да га ухвати у замку. Али се Божији човек на сваки начин трудио да се супротстави стрелама лукавога.

Једног дана аво покуша да убеди Антонија како је тобоже његова врлина досегла врло велике висине. И како се у пустињи, али и у целоме царству, не може наћи нико толико врлински и напредан.

- Погледај Антоније, дошаптавао му је ђаво, ко је још осим тебе досегао такве висине? Нико. Ко пости, ко се моли, ко воли као ти? Нико.

За часак је изгледало да Антоније Велики слуша његово резоновање, али убрзо схвати лукаву замку. Бог, који није желео да Антоније Велики згреши, нађе начина да се овај велики подвижник подучи.

Те вечери човек Божији, пошто доврши своју топлу молитву и смањи светлост уљане лампе, полако склопи очи. Тада зачу Божански глас који који му јасно стави на знање:

„На путићу који води за Александрију налази се један обућар који је већи од тебе, Антоније."

Антоније Велики скочи од сна.

- Обућар? Ма, је ли могуће? Обућар већи у подвижништву и врлини од Антонија Великог? Одлучи да сутра ујутро пође за Александрију.

Пошто освану нови дан Господњи, Антоније Велики узе свој штап и упути се у место на које му беше указао Бог.

- Један обућар у Александрији да буде већи од пустињских подвижника, понављаше путем Антоније Велики.

На рубу споредног пута за Александрију налазила се једна радњица. Стари обућар, обичног изгледа, једноставан и не баш причљив, држао је једну ципелу и пажљиво је крпио.

- Благослови, рече обућар скромном калуђеру.

- Бог те благословио, исто тако једноставно одговори Антоније Велики.

А обућар се нагну над ципелу коју је крпио мрмљајући неки псалам.

- Кажи ми, дете моје. Како проводиш дане?

- Не сећам се, Аво, да сам икоме учинио неко добро. Нити се сећам икакве благости ма према коме.

- Па како ти пролази живот, знатижељно га прекиде Ава.

- Ево како. Свакога јутра када устанем кажем у себи како ће се сви људи из Александрије и они што настањују удаљене крајеве као и они које не познајем спасити, а само ћу ја због мноштва мојих грехова пропасти. И са том мишљу пролази ми дан, а увече поново о том истом размишљам.

Антоније Велики устаде, загрли сиромашног обућара и пољуби га брижно.

- Ти си, дете моје, са мало труда купио драгоцено благо! Ја у пустињи уз подвиг и пост остарих, али твоје смирење не достигох.

И извукавши велику корист, Велики подвижник се упути назад у пустињу.

СВЕТИТЕЉ КОЈИ НИЈЕ ОПРОСТИО

Изван манастира, на великој клупи где су монаси седели после службе, опружио је своје уморно тело стари Авакум седе браде. А када га угледаше млађи монаси, брзо се окупише око њега да поберу речи љубави. Ретко је стари Авакум излазио у двориште, те тако монаси нису имали прилике за то.

- Који је грех највећи, Старче? запита отац Нил.

- Злопамћење је, одговори Старац, веома велики грех, толико велики да нас може лишити и самога Раја.

- Раја? Значи толико је велик? прекиде га млади монах Гаврило.

- Сећам се, настави Старац, једне приче из мученичких страдања древних хришћана.

Сви монаси заузеше бољи положај да чују душекорисну причу старог Авакума.

„Налазимо се у доба цара Валеријана. У једној далекој земљи на Истоку живео је један хришћански свештеник по имену Никифор. У том је граду живео и један други свештеник, Саприкије, кога је са Никифором везивало духовно и хришћанско пријатељство. Свештеник Саприкије био је Никифоров духовни водич. Али, Ааво је мрзео пријатељство ова два духовна брата. Некаква клевета која је доспела до ушију свештеника Саприкија била је довољна да раскине њихову хришћанску везу. За главног кривца клеветања сматран је Никифор, па свештеник Саприкије не само што није желео да га види својим очима, него га и смртно омрзну.

Много је пута Никофор покушао да му се приближи. Узалуд. Саприкије није хтео ни да чује. Слао је и друге људе да га убеде да поново постану пријатељи. Али ништа од тога. Страст злопамћења беше га заслепела. И што је време више пролазило, то је свештеник постајао све тврдоглавији.

Тада у Источним областима изби велики прогон Хришћана, жешћи од било којег до тада познатог. Младићи и старци, дечица и жене, одвођени су на стадионе и у арене да пострадају због љубави према Христу. Међу Хришћанима ухватише скоро међу првима и свештеника Саприкија и ставише га на муке да се одрекне своје вере. Одведоше га до Зевсовог златног кипа, али овај одби да му принесе жртву. Стога га бацише у тамницу где наставише да га муче још више.

Никифор гледаше свештеникова страдања и са много новаца убеди чувара да га пусти да уђе у тамничку ћелију.

- Опрости ми, оче, рече му плачући, ја сам крив за све. Опрости ми.

- Никада, рече Саприкије још тврдоглавије.

- Али, ускоро ћемо се раздвојити заувек. Како да се растанемо са непријатељством међу нама? Опрости ми, рече поново Никифор преклињући га.

- Никада. Одлази сместа. Чувару, одведи га, молим те, одавде, немам више ништа да му кажем, одговори одсечно Саприкије.

Никифор се збуни. Од Саприкија није очекивао толико супротстављање, нарочито сада, у тренуцима страдања. Тешка капија се затвори за њим, и Никифор се упути својој кући.

Следећег дана један војник читаше свештенику смртну пресуду. А џелат спремаше мач да му одруби главу.

- Опрости ми, викао је Никифор из мноштва народа које се беше сакупило.

- Никада. Никада, понављао је оштро Саприкије.

- Опрости ми, био је упоран Никифор. Али се Саприкијев одговор није мењао...

Међутим, Бог није хтео такве мученике. Нико не улази у Рај ако пре тога нема у себи љубави. Због тога Бог одузе од Саприкија своју благодат. Овај тада осети као да се пробуди из некаквог дубоког сна. Као да није знао због чега се ту налази везан. Без Божије благодати бејаше само један обичан човек.

- Ма шта ја то овде тражим? запита знатижељно Саприкије.

- Ти си осуђеник јер си Хришћанин и јер си одбио да идолима принесеш жртву, рече џелат гласно.

- Не, ево принећу жртву, принећу жртву, одговори уплашено Саприкије који беше изгубио Божију благодат.

Мноштво оста слеђено. Никифор се запањи. Управи свој поглед према небу и виде једног анђела спремног да овенча мученика. Али, када Саприкије порече Христа, венац остаде тамо чекајући неког новог мученика.

Тада Никифор излете из мноштва и чежњом мученика узвикну џелату и сакупљеној гомили.

- Христос данас жели једног мученика. Ја сам Хришћанин. Напред, дакле, шта чекаш? одруби ми главу. И тако Саприкијево место заузе Свети Никифор".

Сви остадоше непокретни, а Старац, завршавајући своју приповест, рече:

- Ово је, децо моја, прича из мученичких страдања првих Хришћана. Да се чувате, дакле, злопамћења и да молите Бога да нас испуни љубављу.

Млади монах, отац Гаврило, прекрсти се и помоли да му Бог подари љубави.

- Без љубави, дете моје, не можемо сведочити Христа нити мученички страдати за њега, рече опет Старац.

Монаси целиваше руку старом Авакуму и упутише се својим келијама добивши много овом причом.

ВЕНЦИ СТРПЉЕЊА

У дубинама Египта постоји једна негостољубива пустиња. Њсн песак и стеновите планине дању горе а ноћу се мрзну. У тој пустињи, у Тиваиди, живљаху, подвизаваху се и посветише се десетине светих наше Цркве. По целој тој пустој земљи простиру се скитови али и манастири у којима су молитве и подвичи отшелника давали тој земљи укус духовног живота.

У том овоземаљском, благословеном, рајском месту живљаше и један Старац подвижник заједно са својим смиреним послушником. Сједињавала их је љубав Христова и настојали су да заједно донесу корист својим душама. Сваке вечсри су Старац и послушник служили Повечерје у маленој Цркви свога скита. Обичавали су да се после службе попну до Старчеве келије где јс Ава са пажн.ом слушао послушникову исповест и давао му савете за наставак његовог духовног прегнућа. Завршавајући разговор Старац би благословио послушника и тако би се млади калуђер повлачио на спавање.

Старац беше чувен по својој врлини, па је мноштво верника вз Александрије и цругих градова често долазило у скит да се исповеде и да чују његове речи утехе. Деси се да је једнога дана дошло толико много света да је Старац непрестално био са њима и тек је каосно увече, када су већ били отишли сви посетиоци, успео да се попне до своје келије. Његов умор је био очигледан, али Старац ни овога пута није пропустио благословени обичај. Позва послушника к себи и овај одмах поче да се исповеда свом Старцу.

Док је послушник говорио, Старац, будући исцрпљен, заспа. Млади калуђер не рече ништа. Поштовао је Старчев напор и чекао да се овај пробуди и да га благослови па да и он оде у своју келију. Време је пролазило а Старац, који је запао у дубок сан, није се будио. Послушник, непомичан и нем, помисли да причека још мало. Извади своју бројаницу и прекрстивши руке на грудима поче да се моли у себи.

Ноћ је одмицала, али се Старац није будио. Калуђер и сам поче да осећа умор и поче да му се спава. Помисли да оде без благослова па да се и сам опружи. Али одмах промени одлуку.

„Како да одем?", размишљао је, „а ако се Старац пробуди и не нађе ме овде? Забринућу га. Не, ипак ћу остати. Уосталом, пробудиће се кад-тад". Тим мислима се охрабри и настави да се моли.

Мало касније послушнику се поново врати иста мисао. Али када помисли на труд Старца, који је целог дана не жалећи се остао са посеттиоцима скита да их исповеди, постиде се своје помисли и реши да не напусти своје место.

До поноћи му та помисао, да оде без благослова, дође још два пута, али је он силом бројаница превазилажаше. Већ се рудио нови дан, а Старац се још није био пробудио. Послушник је, међутим, још увек био поред њега будан. До тог часа успео је да победи искушење да оде, укупно седам пута.

Тада се Старац пробуди из свог дубокот спа и. угледавши младог монаха пред собом, још увек будног на истом месту, рече му зачуђен:

- Ти, дете моје, не оде у своју келију да легнеш?

- Не, мој Старче. Како да одсм? Нисам био добио благослов, одговори послушник.

- Па зашто ме, дете моје, ниси будио ранијe да добијеш благослов, упита Старац.

- Били сте уморни од исповедања, Старче. и било ми је жао да вас пробудим, рече младић и пошто начини метанију пред Старцем попеше се обојица у Цркву па заједно појаше Јутрење.

Потом Старац рече послшнику да оде у своју колију да сс одмори, а сам остадс у Црквици да настави своју молитву. Но, док се Старац молио паде у свети занос.

Угледа изненада пред собом у једној бљештавој светлости, анђела Божијег како га узима за руку и води на једно место неописиве лепоте. Тамо је био један велики украшени престо који је зрачио небеском светлошћу. На трону се налазило седам вснаца од чистог злата. Старац се смете пред величанственошћу трона, те запита анђела:

- Свети анђеле Божији, чији је ово прекрасни престо?

- Ово је престо твог ученика, Аво, одговори анђео па настави. Ово место и овај престо му је, одавно, спремио Владика и Господ, због његове добре и савршене послушности. Али ових седам венаца од чистог злата задоби све зајсдно ове протекле ноћи.

Са овим речима анђела виђење ишчезе и Старац се поврати из заноса. Сместа позва к себи послушника и замоли га да му открије помисли које је имао претходне вечери када је остао да бди. Младић, пошто мало размисли, сети се и откри Старцу:

- Седам пута, Старче, док сте ви спавали, дође ми помисао да одем у кревет без благослова, али снагом молитве успех да се одупрем.

Кад чу ове речи, Старац се задиви стрпљењу свога послушника. Не откри му, међутим, своје виђење да овога не би захватила себичност и гордост па да зато изгуби душу. Но, касније је обичавао да прича ову причу и ви-ђење другим послушницима и посетиоцима да би ови из ње извукли корист и добар пример. А стрпљиви послушник није сазнао ништа о овом виђењу све до дана када га је Господ позвао у вечни живот.

ЗЛАТОМ ВЕЗЕНЕ ОДЕЖДЕ

Зарудио је Бог дан свој у вечном Граду. Цариград, обучен у сјај легенде и у позлаћене боје векова, бледео се у дубини хоризонта са великим византијским Црквама, са палатама са вртовима из снова, са тврђавама и бедемима са трофејима. Град који је, као ниједан други град на свету, упознао лепоту, отменост и надасве веру.

И имађаше Бог у том граду много изабраника. А међу њима, смирен међу смиренима, беше свештеник Маркијан. Од малена га је обележила рука Божија. И он послуша Његов глас и постави себи за циљ да живи само за Бога и Његову љубав.

Његова слава се раширила по целом царству и обухватила и најудаљеније крајеве. Био је, веле, човек који никада није имао ништа своје, јер је увек осећао да то неком другом треба више. Отац сиромашних и презрених, трудио се да цео дан посвети милосрђу и љубави.

Недељно свитање је довело Маркијана журним кораком у сокак који је водио ка Цркви Свете Анастасије. Био је то величанствен храм у којем је годинама служио као сабрат. Данас је био велики дан: освећење храма. Требало је, дакле, да се побрине за свее. Крилатим кораком и са молитвом на уснама пролазио је кроз лукове и аркаде Цариграда. Пут је био пуст. Стиже пред западни трем и изађе на велико четвртасто двориште са предивном фонтаном. Одавде се видела ограда храма. За Цариград бејаше ово јака зима и, како је било праскозорје, мраз је немилосрдно штипао. Једним потезом Маркијан обави боље око себе своју мантију, али као да се одмах покаја.

- Сети се, Господе, сиромаха, Твоје мале браће, рече тихо. Стиже до великих степеница. Поглед му привуче величанствен призор. Но, када крену да их пређе, зачу неко јечање са стране. Маркијан се зачуди па се прекрсти.

- Господе помилуј, рече. Ко ли ће то бити у ово доба? Али овога пута јечање се зачу још јаче. Било је мрачно и није видео добро.

- Ма, ко је то? рече сада гласније.

- Милост, оче, зачу се један намучени глас. Тамо на великим степеницама седео је један убоги просјак помодрео од хладноће.

- 0, брате мој, рече збуњени Маркијан. Треба да ти помогнем, али у недрима немам ничега за тебе. Завуче руку у мантију неће ли нешто наћи. Али не нађе ништа. Помисли да му каже да чека тамо код степеница, јер је после Литургије можда имати нешто да му да. Али, можда ће тада већ бити касно.

- Помози ми Господе. Шта да радим? шапутао је Маркијан.

Тада човекољубиви свештеник намисли да учини нешто неуобичајено. За трен ока отвори храм и отрча до ђаконикона, значи до просторије у којој свештеници облаче своје свештеничке одежде да би служили Божанску Литургију. Ту свуче мантију и обуче своје одежде. Потом изађе у двориште храма и пружајући просјаку своју мантију рече му:

Немам да ти дам ништа друго. Узми ово. Мени не треба јер ћу ја сада служити Божанску Литургију. Узми, твоја је.

А просјак, задивљен толиком добротом, љубљаше руке свога доброчинитеља, и, препун радости, оде.

Време је пролазило. С леве и десне стране пута бејаше мноштво света одевено у празнично рухо. Дошли су и званичници у својим униформама обавијеним свилом и кадифом. А потом и витезови и војводе и, напокон, сам цар. У раскошно украшеној Цркви све је добило празнични карактер. Поред цара дође и стаде Патријарх. Црква је бљештала заслепљујућим сјајем. Хиљаде полијелеја су својим светлом претворили храм у једну лађу која је пловила према небу.

Но, изненада погледи свих се окренуше према Олтару где се налазио Маркијан. Сваки пут кад би се појавио на Олтарским Дверима чинило се да носи златом везену одежду, која, упркос свом сјају данашњег дана, није приличила једном обичном свештенику.

Убрзо се са помисли прешло на коментаре. Шапутања, која су постајала све јача и јача, реметила су појање.

- Ма види ти Маркијана. Зар се не стиди? Какву то одежду носи? рече један.

- Ма шта мисли ко је он! Последњи свештеник Цариграда а облачи се у одежду вишег ступња и од Патријархове! Срамота, одговори други.

- Срамота! Срамота! чуло се са свих страна. Цео храм је блистао од Маркијанових одежди.

- Неко треба да каже овом свештенику, Пресвети, да се облачи са мало мање сујете, шапну Патријарху на уво један клирик.

Патријарха дирну то што чу. Знао је Маркијана као смиреног и озбиљног клирика. Али не могаше ништа да каже за његово данашње понашање. Коначно одлучи да ће му, када се заврши Литургија, озбиљно приговорити.

Пошто раздели нафору, Патријарх позва Маркијана устрану.

- Данас, Маркијане, ниси поступио добро. Шта значи та одежда коју носиш? Каквом ће се примеру од тебе научити сиромаси нашег друштва? Свештеник, дете моје, треба да је једноставан.

Добри свештеник се збуни. Баци поглед на одежде које носаше и смешећи се, али увек с поштовањем, одговори:

- Ма, о каквим одеждама говори твоја светост, Пресвети? Ако мислиш на ове које носим, то су оне исте које имам од дана када си ме рукоположио, ево већ двадесет и пет година!

Сада се Патријарх разљути. Па ово је претерано. Подсмева му се у очи! Одлучи да га казни.

- А шта је ово, викну Патријарх. Али, како ухвати руком за одежде виде да су то оне старе које Маркијан носи већ годинама. А за првим изненађењем следило је и друго. Патријарх угледа како човек Божији не носи мантију испод старих одежди. И пун недоумица упита:

- Ма, ко те то свуче, Маркијане? Тада човекољубиви свештеник узе у своје руке Јеванђеље и показујући га рече Патријарху:

- Ово овде ме свуче, Пресвети. Тада Патријарх, потпуно ганут, стисну Маркијана у загрљај и рече му са сузама у очима:

- Дете моје, када би сви свештеници и сви људи живели твојим животом, не бисмо имали потребе ни за чијим речима. Био би довољан само њихов пример!