Живео једном неки богат човек. Био је широке руке и радо је помагао другима.

До њега је имао кућицу сиромах који се у животу није нагледао обиља, него што је имао, распоређивао би тако да што боље повеже крај с крајем.

Једном згодом богаташ, занесен својим доброчинствима, наведе пред људима разговор о томе ко је колико вредан, па у жељи да пецне свог сиромашног суседа, рече:

- Видиш коликима ја помажем? А ти, како живиш, немаш довољно ни за себе самога.

Сиромах га погледа, па одговори:

- А кад би ти знао колико пута сам ја људима у невољи дао све што сам имао, до последњег новчића?  Хајде, ти то учини само једанпут!

Богаташ тада спусти поглед и ћутећи се удаљи осећајући многе погледе на својим леђима.

(Јеванђеље по Марку 12, 41-44)

41.И сједе Исус према храмовној благајни и гледаше како народ меће новце у њу. И многи богати метаху много.

42. И дошавши једна сиромашна удовица метну двије лепте, које чине један кодрант.

43. И дозвавши ученике своје рече им: Заиста вам кажем: ова сиромашна удовица метну више од свију који мећу у храмовну благајну.

44. Јер сви метнуше од сувишка својега; а она од сиротиње своје метну све што имаше, сву имовину своју.