Један младић имао је велику породицу .Сви су живели у једној кући.

 У кући је владала слога и мир и међусобно поштовање. Све док једног

 дана ,младић није почео да се жали на свој положај у кући.

 Свима је причао како нема приватности ,како увек мора да се бори за

 своје место и како никад нема мира.

 Сви су му други сметали и на све је био љут.

 Када је то чула стара бака ,позвала је младића у своју собу.

 Рекла му је: већина младих  људи у почетку теже да живе сами , да им нико не би сметао ,  али пре него што се решиш на тај корак,  морам да ти испричам једну причу.

 Младић се насмеја и рече : бако па ја сам прерастао то , касно је за приче.

 Бака се само насмеја па рече: за праву причу никад није касно и поче да говори:

 У јеној густој шуми живело је једно младо дрво, које је никло  на месту

 једног старог обореног дрвета и цели живот се пробијало кроз крошње . Никада  није

 имало довољно светла ,кише и храњивих састојака које земља пружа.

 Због густине дрвећа све је то одлазило на друга стабла.

 Нека стабла су била насилна и ударала су га  својим гранама , крала му

 сунчеву светлост и чак се по некад ослањала на њега.

 Младо дрво је почело временом бити јако тужно и депресивно.

 Тад се стаде моли Богу да да га ослободи других стабала да и оно осети

 слободу и изобиље које се му друга стабла ускраћују.

 Видевши то Бог, смилова на његову тугу и сва остала стабла су нестала, остало је само.

Километрима у даљини није било ни једног дрвета.

 Сунце ,киша , сва земља, све је то сад било његово. Од среће рашилрило

 је своје гране и уживало у својој слободи.

 Трајало је то неко време док није почео дувати јак ветар ,који се

 полако претварао у олују.

 Без дрвећа око њега да га заштити , силина ветра је без муке почела

 савијати младо стабло .

 Тада је дрво пожелело да око њега стоји бар још неко стабло на које

 се може ослонити да га ветар не би поломио. Сетило се и оних стабала

 која су се на њега наслањала и ударала га својим гранама и тек сад је

 видело зашто су она то радила.

 Све муке и проблеми које су му стабла задавала у том тренутку су били неважни.

 Много се покајало и поново се поче молити Богу да му врати ону стару шуму.

 Тада му Бог рече : моје младо дрво , нико боље од мене не зна шта је теби

 потребно. И муке и проблеми ту су да би те обликовали и натерали

 да порастеш. Зар би се ти уопште трудио да растеш , да око тебе нису

 стајале сенке другог дрвећа?

 Остало би мало дрвце кога би лако дивљач из шуме обрстила и мали ветар

 поломио . Све што се налази ту око тебе, налази се због твог добра.

 Зато никад немој да посумњаш у то.

 Младић је дуго рамишљао и на крају се насмеја и пољуби своју баку.

 Олује живота су јаке и силне и што више људи имамо око себе, лакше их

 можемо пребродити . Није важно какви су људи,  они су ту са разлогом.