"А ти кад постиш, намажи главу своју, и лице своје умиј, да те не виде људи где постиш, него Отац твој који је у тајности; и Отац твој који види тајно, платиће теби јавно." (Мт.6,17-18 )

А кад постите, говори Господ, не будите жалосни као лицемери, јер они помрачавају лица своја, да их виде људи где посте. Заиста вам кажем: примили су плату своју. Лицемерни су они, који не посте Бога ради, нити своје душе ради, него људи ради. Да их људи виде где посте и одаду им хвалу. Но како сви људи не могу гледати сваки дан шта они једу и пију, то се они труде да направе своје лице таквим, да људи могу читати пост са њихова лица. Они помрачавају лица своја, праве их бледим и жалосним, намрштеним и упијеним. Не мажу своју главу мирисним уљем нити лице своје перу. И људи их гледају, и диве им се, и хвале их. Награђују их људи својим дивљењем, плаћају им људи њихов пост својим похвалама. Шта имају више они да очекују од Бога? Ради Бога они нису ни постили. Ради људи су постили. Какву плату они могу погледати за душу своју? Ради душе они нису ни постили. Ради људи су постили, а људи су им одали хвалу за то. Заиста, примили су плату своју. И Бог им ништа не дугује, нити ће им што дати за њихов пост у ономе животу.А ти кад постиш, говори Господ, намажи главу своју и лице умиј да те не виде људи где постиш него (да те види) Отац твој који је у тајности, и Отац твој који види тајно платиће ти јавно. Ово је главни пропис о посту. И он је својим спољашњим смислом јасан. Кад постиш, постиш ради Бога и ради спасења душе своје, а не ради људи. Није важно ни најмање, да људи виде и знају да ти постиш, чак је и боље за тебе да они не виде и не знају. Ти и не чекаш од људи зато никакву награду. Јер шта ти могу дати они који и сами све очекују од Бога као и ти? Важно је, да Бог види и зна. А Бог ће видети у сваком случају, од Њега се не може ништа сакрити. Зато не показуј свој пост никаквим спољашњим знацима. Бог не чита твоје срце по спољашњим знацима; Он га чита изнутра, из самога срца. Како си мазао главу пре поста, можеш је тако мазати и за време поста, и како си умивао лице пре поста, можеш га умивати и за време поста. Ни мазање главе ни намазање неће увеличати твоју заслугу пред Богом, ни умивање лица ни неумивање неће твоју душу ни спасти ни погубити. Но ове речи Христове: намажи главу своју и лице своје умиј, тако одлучно речене, имају свој унутрашњи дубоки смисао. Јер, да је Господ мислио само на физичку главу и физичко лице, Он свакако не би дао заповест, да уз пост намажеш главу и умијеш лице, него би рекао, да је споредна и безначајна ствар за плодове поста мазао ти своју главу или немазао, и умивао ти твоје лице или неумивао. Очевидно, да се у овим речима скрива неки тајанствени смисао. Иначе, ко би схватио ову изричну заповест Христову по спољашњем смислу њеном, и почео нарочито уз пост мазати своју главу и умивати своје лице, тај би пао у једну другу, супротну врсту лицемерства. Тај би опет изнео свој пост на изложбу пред људе, само на један други начин. А то је Господ нарочито хтео да одучи људе, да не чине. Несумњиво је, дакле, да ова заповест има свој унутрашњи смисао. Какав? Сличан ономе, који апостол Павле придаје обрезању, истичући обрезање срца као спасоносно и сматрајући спољашње обрезање као равно необрезању (Гал. 6, 15; Рим. 2, 29). Намажи главу своју, дакле, значи: намажи ум свој Духом Светим. Јер глава означава ум и целу душу, а мирисно уље, којим се глава маже, Духа Светога. А то значи: пости од свих злих мисли и уздржавај се од свих ружних и непотребних речи, насупрот томе: испуни ум свој мислима о Богу, о светињи, о чистоти, о вери и љубави и свему ономе што је достојно Духа Светога. Исто тако чини и са језиком својим - јер говор с умом чини једно - те или се уопште уздржавај од говора, или, ако говориш, говори само оно што иде на славу Божју и на спас душе. Исто тако чини и са срцем својим: пости од сваке мржње и злобе, зависти и гордости, богохулства и човекохулства, од сваког греха и грешне жеље, страсти и похоти, - од свега се тога уздржавај, и пусти Духа Светог нека Он сади по пољу срца твога све врсте божанског и богопријатног усева и небеског цвећа. Исто тако чини и са вољом душе своје: пости од свих грешних намера и грешних дела, уздржи се од свакога зла, и пусти Духа Светога, да Собом као мирисним уљем помаже тврдокорну душу твоју, да јој залечи ране, да је усправи ка Богу, да јој омили добра дела, да је испуни жеђу за сваким добром што је у Богу. То значе речи: намажи главу своју. Једном речју - зауздај и уздржи свога унутрашњег човека, који јесте главни човек, од свакога зла и упути га на свако добро. Шта значе речи: и лице своје умиј? Лице означава спољашњег телесног, чулног човека, речју - тело човечје. Кроз тело се објављује душа овоме свету. За Бога је душа лице човеково, но за свет тело је лице човеково. Телесним чулима и органима ми објављујемо свету шта мислимо, шта осећамо и шта хоћемо. Језик говори оно што ум мисли, очи показују оно што срце осећа и ноге извршују оно што воља душе хоће.Умиј своје лице значи: очисти своје тело од чињења сваког греха, сваке нечистоте и сваке злоће. Уздржи чула своја од свега излишнога и погубнога. Закрати очима, да не тумарају непрестано по шаренилу овога света; закрати ушима, да не слушају ништа што не служи спасењу душе; закрати носу, да не опија душу мирисима овога света, који се брзо у смрад обраћају; закрати језику и стомаку, да се не лакоме на многа јела и пића; уопште, закрати телу, да се разнежује и захтева од тебе више него што му је најнужније за опстанак. Уз то још закрати рукама, да бију и муче људе и стоку; закрати ногама, да иду на грех, на лудо весеље, на безбожне забаве, у бој и у крађу, а насупрот свему томе, упути цело тело своје, да буде истински храм душе твоје, - не друмски хан, где разбојници свраћају и деле отмицу и спремају нови план отмице - него храм Бога Живога. То значе речи: и лице своје умиј. То је пост, што спасењу води. То је пост, што Христос препоручује; пост, у коме нема лицемерства; пост, који изгони и прогони зле духове и доноси човеку славну победу и многи плод и у овом и у оном животу. Важно је запазити овде, да Христос прво помиње главу, па онда лице, то јест прво душу, па онда тело. Лицемери су постили само телом, и свој пост телом људима показивали. Насупрот томе Христос истиче прво пост унутрашњи, душевни, па онда спољашњи, телесни, но не зато, да би потценио телесни пост - гле, и он је сам постио телесно - него да почне од почетка, да прво избистри извор, па онда реку, да прво очисти душу, па онда огледало душе. Прво човек мора умом и срцем и вољом да усвоји пост, па онда и телом драговољно и радосно да га испуни. Као што један уметник прво душом уобличи једну слику, па је онда хитно и радосно руком изводи. Тако и пост телесни треба да је радост а не жалост. Зато Господ и употребљава речи: мазање и умивање; јер као што ово двоје ствара пријатност и радост физичком човеку, тако пост - пост душевни и телесни - треба да ствара пријатност и радост човеку душевном. Јер пост је оружје, врло моћно оружје у борби против злог духа. Војник у борби кад изгуби оружје жалостан је, јер ненаоружан мора да бежи или да се предаје. А кад добије оружје, онда је радостан, јер онда може да држи своје место и даје отпора непријатељу. Како да се не радује хришћанин кад се наоружа постом против најцрњег врага своје душе? Како да му срце не устрепери и лице не засветли, кад види у својим рукама оружје, од кога враг његов безобзирно бежи? Прождрљивост чини човека суморним и плашљивим, а пост га чини радосним и храбрим. Но као што прождрљивост изазива све већу прождрљивост, тако пост подстиче све већу и дужу издржљивост. Цар Давид се извежбао био тако дуго да пости, да сам каже: колена моја изнемогоше од поста (Пс. 108, 24). Кад човек увиди благодати поста, он заволи да пости све више и више. А благодати су поста безбројне. Постом човек олакшава и тело и дух од мрака и дебелости. Тело постаје лако и чило, а дух светао и јасан. Постом човек издиже душу своју над земаљском тамницом и пробија се кроз мрак животињског живота у светлост Божјег царства, управо у домовину своју. Пост човека чини снажним, одлучним и храбрим и пред људима и пред демонима. Пост чини још човека широкогрудим, кротким, милостивим и послушним. Постом се Мојсеј удостоји да прими закон из руке Божије. Постом Илија затвори небо те не би кише три године дана; постом он спусти огањ с неба на идолопоклонике, и постом учини себе тако чистим, да је могао на Хориву с Богом разговарати. Постом ce Данило спасе од лавова у пећини, и три отрока од огња у пећи пламеној. Постом цар Давид уздиже срце своје ка Господу, те сиђе благодат Божја на њ и испева најслађе и најузвишеније молитве, какве је икад један смртни човек пре Христа уздигао Богу. Постом цар Јосафат без борбе сатре своје непријатеље, Амонићане и Моавићане (II Дневника 20, 23). Постом ce спасоше Јевреји од гоњења царског доглавника Амама (Јестир. 4, 3). Постом ce спасе град Нинива од пропасти, коју му предсказа пророк Јона. Постом постаде Јован Крститељ највећим човеком међу свима од жене рођенима. Постом наоружан Свети Антоније победи све хорде демонске и одагна их од себе. Шта? Зар само Свети Антоније? Безбројне војске хришћанских светитеља и светитељски очистише ce постом, ојачаше ce постом, и посташе највећи јунаци у историји људској. Јер победише оно што је најтеже победити - себе. A победивши себе победише свет и Сатану. (Свети Василије вели: "Пост чини ум крепким". Свети Диодох: "Прави подвижници уздржавају ce од хране не зато што је сматрају по природи злом, но да би кроз уздражање укротили гореће чланове тела". A блажени Јероним: "Богу, Творцу и Господару васиони, наравно, није нужно крчање празног стомака, али без овог не може бити целомудрија" - aliter pudicita tuta esse non possit"). И најзад, није ли и сам Господ Исус отпочео своје божанско дело спасења људи дуготрајним постом од четрдесет дана? И није ли Он тиме јасно указао, да и ми морамо почети прави хришћански живот постом? Прво пост, a остало све долази уз пост и кроз пост. Својим примером Господ нам је показао, какво је моћно оружје пост. Тим оружјем Он је победио Сатану у пустињи, a кроз то победио је и три главне сатанске страсти, кроз које Сатана има слободан приступ к нама, a то су: сластољубље, частољубље и среброљубље; три погубна лакомства и три највеће замке, у које зли непријатељ рода људског намамљује Христове војнике. Свети Владика Николај

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/vlNikolaj/Omilije1/Nikolaj040112.htm