Неки је младић имао савршено срце. Није било ожиљака ни зареза на њему.

Сви су се слагали да је његово срце најлепше. Младић је био јако

поносан и све се више и гласније хвалио својим прелепим срцем.

Изненада се појавио старац и рекао:

- Зашто твоје срце није тако лепо као моје?

Старчево срце је снажно ударало, али је било пуно ожиљака.

На неким су местима комадићи били премештени а

на друга стављени, али нису потпуно одговарали. А било је пуно

места где су цели комади недостајали.

Људи су гледали старца с неповерењем: како може и

помислити да му је срце лепше од младићевог.

Младић је погледао у старчево срце и насмејао се.

- Мора да се шалиш, рекао је.

- Успореди своје срце с мојим, моје је савршено, а твоје је препуно ожиљака.

- Видиш, сваки ожиљак представља особу којој сам даровао љубав – извадио сам комадић срца и дао јој га.

Најчешће су и они мени поклонили комадић свога срца који није баш савршено

пристао на празно мјесто у мојем. Кадикад сам поклонио комадић срца, а да нисам

добио други заузврат. Ту су настале велике празнине и удубљења. Иако су отворене

празнине болне, подсјећају ме на љубав коју смо делили. И за те људе гајим наду да ће

се једнога дана вратити и испунити их. Младићу, видиш ли сада шта је истинска лепота?

Младић је неко време уронио у мисли. Пришао је старцу, посегнуо за својим младим,

савршеним срцем и отргнуо комадић те га дрхтавим рукама пружио старцу.

Старац је прихватио комадић младићевог срца, одломио комадић свога и смјестио га на рану младићева срца.

Младић погледа у своје срце, не више тако савршено, али лепше него икада.

http://www.manastir-lepavina.htnet.hr/staracnikolajzalitski.html